U poslednje vreme imam osećaj da biti kod kuće znači gledati u ekran. Kada kažem ekran, pre svega mislim na kompjuter i telefon. TV ređe gledam, njega sam prepustio Sanji i Nataši. Ponekad mi se čini da sam prilično bolestan po tom pitanju konzumiranja digitalnog sadržaja, ali kada malo bolje pogledam svi smo u manjoj ili većoj meri upali u taj problem konstantnog piljenja u svetleće staklo iz kog izvire beskraj načina za zabavu i
Ne znam da li ti imaš glasove u glavi, ali ja ih imam za izvoz. Ako nekom trebaju, šaljem brzom poštom. I to nije nešto zbog čega bi trebalo ići psihijatru (tešim se), već nešto što mnogi imaju, samo što smo ih neki svesni, a neki i ne baš. To je zapravo način na koji razmišljam. Neki vide slike kada razmišljaju, neki čuju reči. Neki mogu oba. Ja isključivo slušam te glasove. (Jedan mi baš
Kao i svake Nove godine, svi novogodišnji planovi propadnu već nakon nekoliko nedelja. I, šta ćemo sad!? Prošle nedelje, dok je još uvek trajao raspust, seo sam da napravim plan za celo polugodište; nisam pravio plan vezan za školski program, već sam napravio plan kako ću provoditi vreme kad nisam školi, i naravno ništa od toga nisam ispunio. Problem sa tim novogodišnjim odlukama, ili bilo kakvim drugim odlukama koje iziskuju neke promene ličnosti, uvođenje novih
Kada se godina završava šesticom znači da se broj mojih godina završava nulom. Nula znači početak nečega. Početak nove decenije ili kako Jung kaže, početak novog života. Čudno zvuči to ČETRDESET. Hej! Punim ČETRDESET. Idi begaj! U glavi se još uvek osećam kao da imam dvadeset. Kada sam zapravo imao dvadeset, na likove koji imaju četrdeset sam gledao kao na „neke tamo matorce“ čije je vreme prošlo, što zapravo i jesmo; za nekog ko ima
Možda Jožef K. nije znao za šta je kriv, ali sam siguran da je bio bar za nešto kriv. A, mi? Mi smo krivi za sve. Prvo što sam uradio kada sam došao kući s posla, jeste da sam sipao rakiju. Petkom imam samo tri časa, dolazim kući nešto posle jedanaest. Na početku školske godine sam mislio da ću petkom moći da se bavim i drugim stvarima osim škole; npr. da pišem. Ali, ne i
Kad bi detinjstvo moglo da stane u jednu sliku, na toj slici bi morao biti crveno-beli plovak najlonom privezanim za vrh suve trske. Takvog nije bilo dva na tom delu kanala jer ga je mama čak iz Ukrajine donela kad je onomad vodila gimnazijalce iz Ruskog Krstura na ekskurziju. Plovak je plastičan i pun vazduha, pa ga samo veliki terpan može potopiti, neka druga riba ga tek može zaljuljati ili možda provozati. Na toj slici
Pokušavam da se setim života pre nego što sam imao telefon. Šta sam radio? Kako sam provodio vreme? Davno su bile devedesete, jer već 2000. sam dobio svoj prvi telefon. Nokiu 3310. Moji su bili prodali kuću, i odvojili su deo tih para da mi kupe, tada, skupoceni telefon. Njime sam mogao da telefoniram (ko bi rekao), da šaljem SMS poruke, i da na njemu igram dve igrice; zmiju i neki svemirski brod koji je
Jedna od stvari koja mi je najteže u životu pala jeste da glasno, jasno kažem NE. Ali, ne samo ono „ne“ kada mi nadređeni naredi da uradim nešto što nije u opisu mog posla, ili kad mi Nataša trepne da joj kupim nešto, već i ono NE koje podrazumeva odstranjivanje svih šumova i prepreka koje me sputavaju u nameri i u gorućoj želji da ispunim svoj dečački san da postanem pisac, a ne da budem
Opis radnog mesta – tvoje je da uradiš sve što umeš za dobrobit druge strane, a zadatak druge strane je da uradi sve što ume da sabotira tvoj rad. Tako otprilike izgleda posao učitelja u 21. veku. Nema više poštovanja. Svi tvoj posao znaju bolje od tebe, pa i sami učenici. Svi su ti šefovi; deca su ti šefovi, njihovi roditelji su ti šefovi, i šefovi su ti šefovi. Sve moraš da ih slušaš, iako
Dugo već imam potrebu da nešto napišem, ali odlažem. Kad bi me neko pitao, šta to odlažem i zašto, ne bih umeo da odgovorim. Pretpostavljam da se plašim da kažem bilo šta povodom ove celokupne situacije, jer ko sam ja da se tu sad trpam? Ko sam to ja? Da. To je, valjda, pravo pitanje. Ova platforma nosi moje ime i prezime, ovde sam uglavnom pisao o sebi i svojim nekim mislima, pa sam onda
