Kada se pre četiri godine igralo Svetsko prvenstvo u Kataru, dao sam otkaz na mestu agenta u pozivnom centru što sam kratko radio po povratku iz Kine. Posle toga, zaposlio sam u osnovnoj školi, prvo kao zamena, a zatim sam preuzeo tadašnji I-2. Danas, kada se igra novo Svetsko prvenstvo u Kanadi, SAD-u i Meksiku, to I-2 je postalo IV-2, a ja sam opet dao otkaz. Jebeš ti taj posao! Teška je bila prethodna nedelja;
Na raznim internetima često možeš naići na savete koji će ti reći da nije bitno šta drugi misle, da ti najbolje znaš, da slušaš sebe, slušaš svoje srce i posebno svoj apetit… To ima svojih prednosti, posebno ako si neko ko svoj rad izlaže sudu javnosti, pa kad ti se pojave neki zajedljivi komentari raznog polusveta i profesionalnih pljuvača u dalj, takozvanih profesionalnih fejsbuk komentatora, onda stvarno nije bitno šta drugi misle. Jer, ako ti
Kad poželiš da promeniš život nabolje, internet je nepresušan izvor saveta; od jutarnjih rutina, tuširanja hladnom vodom, sauna, eteričnih ulja, dijeta, vežbi, pa sve do kurseva koji će magično da ti promene život. Uglavnom se govori o stvarima koje bi trebalo uvesti u svoj život, da bi on bio na ovaj ili onaj način bolji. Kad stvarno pokušaš da to uvedeš, možeš lako upasti u zamku da se tvoja jutarnja rutina pretvori u dva sata
Kada se godina završava šesticom znači da se broj mojih godina završava nulom. Nula znači početak nečega. Početak nove decenije ili kako Jung kaže, početak novog života. Čudno zvuči to ČETRDESET. Hej! Punim ČETRDESET. Idi begaj! U glavi se još uvek osećam kao da imam dvadeset. Kada sam zapravo imao dvadeset, na likove koji imaju četrdeset sam gledao kao na „neke tamo matorce“ čije je vreme prošlo, što zapravo i jesmo; za nekog ko ima
Doneo sam odluku da po završetku školske godine dam otkaz na mestu učitelja. Jedini razlog što još uvek radim u školi jeste što sam deci obećao da ću ostati sa njima do kraja četvrtog razreda, a ja sam neko ko svoja obećanja ispunjava i samim tim nikada ne obećam nešto što ne mogu da ispunim. Pored moje Nataše i te dece u školi, u mom životu postoji još jedan dečak kom sam nešto još davno
Jedna od stvari koja mi je najteže u životu pala jeste da glasno, jasno kažem NE. Ali, ne samo ono „ne“ kada mi nadređeni naredi da uradim nešto što nije u opisu mog posla, ili kad mi Nataša trepne da joj kupim nešto, već i ono NE koje podrazumeva odstranjivanje svih šumova i prepreka koje me sputavaju u nameri i u gorućoj želji da ispunim svoj dečački san da postanem pisac, a ne da budem
Istraživanje pokazuje da većina novogodišnjih planova padne u vodu tu negde oko 19. februara. Moji planovi nisu ništa bolje prošli ove godine, baš kao i prethodnih. Cilj mi je bio da svakog dana pišem 500 reči fikcije, čitam 30 minuta, snimim i objavim vlog, da ne jedem rafinisanu hranu i da 3 puta nedeljno (ponedeljak, sreda i petak), trčim 15 minuta. Kada bih uspeo u svemu, označio bih to zelenom bojom, kada bih u nečemu
U poslednjih godinu dana, a možda i nešto duže, na ovom blogu nisam pisao ni o čemu drugom nego o pisanju, a deluje mi da ću u buduće na ovom blogu pisati o svemu osim o pisanju. Pre svega, ne znam šta više da pišem o pisanju, a da se ne ponavljam, a zatim ne znam koga još zanima bilo šta o pisanju, a posebno kada JA imam nešto da pišem o pisanju. Verovatno nikoga.
Kada ste učitelj živite u prokletsvu Platonove Alegorije pećine; znate nešto što drugi ne znaju, ali čak i kada ih naučite nečemu, shvatite da to nije dovoljno da dođe do promene ili uspeha uopšteno
Svi smo skloni da kažemo: U mom kvartu, ne postoji dobar… Šta god da ne postoji u našem kvartu, a mi bismo baš voleli da postoji, može da znači dve stvari: Ne postoji dovoljno velika potreba da bi tako nešto nastalo; Ne postoji niko ko ima dovoljno inicijative da pokrene nešto i odradi posao; Prvi slučaj često može da bude da bude zanemaren. Ljudi nisu znali da im je potreban mobilni telefon; ljudi nisu znali
