Višak

Verovatno sam već dosadan sa ovim citatom, ali ću ga ipak opet navesti:

“Dobra knjiga se prepoznaje po onome što se u njoj ne nalazi, a na po onome što je u njoj ostalo.”

Tako nekako je to Hemingvej rekao.

Međutim, to ne važi samo za knjige.

Kao neko ko se bavi jutjubom, logično je da opsesivno konzumiram sadržaj kog možemo tamo naći. Možemo reći da se na toj platformi nalazi beskonačno videa, jer da od ovom momenta, pa do kraja života gledamo svaki video koji se tamo nalazi, nikada nećemo pogledati sve.

Ipak, vrlo mali procenat tih snimaka se može smatrati dobrim i vrednim pažnje, a razlog je upravo što početnici, uključujući i mene, još uvek nisu naučili da izbace sve što ne pripada jednom snimku, ili, pak, nešto kažu više puta.

Za ovih godinu dana snimanja jedna od važnih lekcija koju sam naučio jeste da kada sednem da montiram ne postoji nešto poput – previše snimaka. Drukčije rečeno, trebalo bi da snimim sve što se da snimiti iz svakog mogućeg ugla.

Ali, zato što sam nešto snimio, ne znači da to mora da završi u konačnoj verziji snimka. Štaviše, blizu 70% sadržaja ne završi u videu. Bilo da sam izbacio nešto jer smo napravili grešku, ili zato što jednostavno ne pripada snimku, ili zato što mi se u trenutku montiranja ne čini toliko dobro koliko mi se činilo dok sam snimao.

Teško je snimiti nešto za jedan dan i imati dovoljno dobrog materijala za montažu. Zato ne zameram, kako sebi, tako ni drugim jutjuberima kada u snimku završi neki, ne baš idealan klip, u kom su nam drhtale ruke, ili smo suviše brzo pomerili kameru ili smo nešto rekli na ne baš najidealniji način.

Veliki, holivudski filmovi, se planiraju godinama, snimaju mesecima, i montiraju opet, mesecima, ako ne i godinama. Teško je takmičiti se da timom ljudi i, u poređenju sa finansijama prosečnog jutjubera, beskonačnim budžetom, ali to nije razlog da ne uložimo maksimalno truda u produciranje našeg malog, kućnog projekta, na taj način da bude zanimljiv, poučan, dobrog tempa, prijatan za gledanje i slušanje, ili bar nešto od ova četiri.

Na našem kanalu, Sanja i ja snimamo recepte, nešto što ja zovem info snimcima, dok su to zapravo edukativni materijali, i vlogove.

Vlog je nešto lično, priče o nama, priče iz našeg života, i ovako izgleda moj poslednji pokušaj da napravim dobar vlog:

Ako čitate ovo na mejlu, kliknite ovde da biste pogledali.

Daleko od toga da je ovaj vlog idealan, ali to nije ni poenta, poenta je da nešto naučimo iz samog procesa stvaranja, i da to primenimo na sledeći, i na sledeći, i na sledeći…

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Izazov – Meta blog

Svakodnevno pisanje bloga je veliki izazov koji mi u poslednje vreme baš i ne ide od ruke. Da li zbog previše obaveza koje sam uzeo na sebe, ili zbog promene životnih okolnosti, nije toliko ni bitno, ali da mi ne ide, ne ide mi. Dešavalo mi se da preskočim pisanje i po nekoliko dana u toku nedelje.

Nije da je to smak sveta, ali volim kada imam nešto da kažem, a kada nemam šta da kažem to smatram neuspehom.

Mada, i ovaj meta blog, i nije neki uspeh, jer nisam neki ljubitelj meta bloga, tj. bloga o blogu, kao što nisam ljubitelj, pisanja o pisanju, ili filma o filmu, iako su mi sva tri pomogla da nešto naučim. Samo ne volim kada sam taj koji stvara nešto meta, iako bi zapravo iz svog meta bloga ja najviše trebalo da naučim o pisanju bloga.

Ne znam da li iko ovo čita. Brojke mi govore da vas nema mnogo. Ali, nije mi toliko ni bitno da imam mnogo čitalaca na ovom blogu. Ovo je kao neki javni dnevnik, u kog baš ne napišem sve ono što bih napisao u dnevnik, jer ipak možda neko bude pročitao. Uglavnom se trudim da ne pominjem druge ljude, bar ne u negativnom kontekstu.

Mislim da je Andrić rekao u svom blogu, tj. Znakovima pored puta, da je najteži zadatak kog možemo mladim ljudima da zadamo jeste da vode dnevnik.

Možda i nije Andrić rekao, možda sam izmislio, ili pogrešno zapamtio, ali to sad nije mnogo ni bitno. Istina je da je teško svakodnevno nešto pametno zapisati. To što ja svakodnevno nešto zapišem ne mora uvek da znači da je pametno. Štaviše, u većini slučajeva nije pametno, ali možda nekome bude od koristi.

Ovih dana imam želju da neke od svojih, pametnijih, blogova pretvorim u video. Možda bi doprlo do više ljudi. Ljudi danas više vole da pogledaju video snimak nego da nešto pročitaju. Razumem ih i znam da sam kontradiktoran, jer sam rekao da mi nije stalo da li iko čita ovaj blog, a istovremeno mi je stalo.

Da se razumemo, nije mi stalo da ovo bude najčitaniji blog ikada, čak ni u 10% najčitanijih, ali mi je stalo da dođe do onih kojima može biti od koristi. Možda postoji još neko kog muči ista muka i možda će se, ako bude ovo pročitao, osećati manje usamljenim.

Ne, definitivno nemam vremena za vođenje još jednog jutjub kanala. Ili je to samo izgovor?

John Green vodi nekoliko jutjub kanala, piše romane, i vodi književni klub. Siguran sam da John Green ima tim urednika koji montiraju njegove snimke.

Ja volim da montiram sopstvene snimke. Možda bih voleo da montiram i tuđe, ali nikada nisam imao prilike to da radim.

Pisanje je teško. Često zahteva tišinu. To je nešto što nemam većim delom dana.

Pisanje takođe zahteva pažnju i duboko razmišljanje. To takođe nemam većim delom dana. Čim me usisaju notifikacije na telefonu, završio sam sa svim.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Narator i Naracija

Svi imamo izvesnu naraciju u glavi iz nekog razloga, skloni smo da činimo i verujemo upravo ono što nam taj glas govori.

Koliko god nam drugi govorili da nešto ne bi trebalo raditi, da je rizično, da se ne isplati, da je, prosto rečeno, glupo, ako nam narator u glavi kaže da uradimo, nećemo se više dvoumiti.

S druge strane, ako nam narator govori da je rizično, da se ne isplati, da je glupo, šta god da nam drugi govorili, nećemo to uraditi, jer narator je uvek u pravu.

Bez obzira koliko drugi poštovali naše veštine, ili naš rad, ako nam narator govori da je naš rad bezvezan i bezvredan, ako nam narator kaže da smo glupi, mizerni, patetični, upravo ćemo tako da se osećamo.

Kada se pogledamo u ogledalu, nije bitno šta vidimo, bitno je kakvu priču narator sklopi na osnovu toga što smo videli.

Majkl Džekson je imao vrlo čudnog naratora, baš kao i manje poznati ljudi koji vrše razne modifikacije na svom telu samo da bi udovoljili tom glasu u vlastitim glavama koji im uporno govori da ne izgledaju dovoljno dobro.

Stoici kažu da ne možemo da promenimo to kako će svet da reaguje na nas, šta će svet da kaže ili da radi, ali ono na šta možemo da utičemo je naša percepcija i naša reakcija i to u principu znači da moramo da promenimo narativ našem naratoru.

Tom Bilyeu kaže da ludosti koje verujemo o nama samima prevazilaze verovanja koje naši najveći neprijatelji imaju o nama, i ako je tako nešto istina trebalo bi da menjamo način na koji mislimo o nama samima, jer to što mislimo sami o sebi je izbor.

Uvek imamo izbor da kažemo sebi da smo dovoljno pametni, dovoljno sposobni i da će uspeti da izađemo na kraj sa ma kojim problemom. Ali obratimo pažnji na glagol “izaći”, koji podrazumeva radnju; znači da ćemo nešto morati da radimo, da preduzmemo, a ne da čekamo da se nešto, negde samo od sebe desi.

Svakako, prvi korak na tom putu je da verujemo u sebe, jer ako mi ne budemo verovali, zašto bi iko drugi to činio?

Zato, još danas, još ovog trenutka, promenite naraciju iz grdnje, omalovažavanja, nezadovoljstva u nešto što će vas ohrabriti i zadovoljiti.

Ja vam ne mogu reći šta tačno sebi da kažete, jer motivacija bi trebalo da dolazi iznutra, iz vaše naracije.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Savremeno doba u fikciji

Čitam jedan savremeni roman, Anxious People – Frederic Backman. Autor je poznat po romanu Čovek po imenu Uve.

Radnja apsolutno savremena. Pametni telefoni, društvene mreže, anksioznost modernog doba, fenomenalno opisano jedno vreme. Dok čitam, imam utisak da je to knjiga koju sam ja hteo da napišem, ali nisam umeo da se izrazim tako dobro kao što je Backman to uspeo.

Čitam, i pitam se, koliko je hrabro opisivati ovo doba, ne zato što ovo doba nije vredno opisivanja, već zato što će svet toliko drukčije izgledati za svega nekoliko godina da ćemo ga se jedva i sećati. Kao što u fusnotama moramo da imamo neka pojašnjenja kada čitamo Dostojevskog, moraćemo uskoro da imamo pojašnjenja za razne termine i pojave koje možemo naći u savremenim romanima.

Možda ne mi, nadamo se da ćemo se sećati tih stvari, ali oni koji sada ne znaju da čitaju i dohvate se ovog romana za nekih petnaestak godina će sigurno imati problema da razumeju mnoge od ovih stvari o kojima mi danas brinemo.

Pitanje je da li se savremeni romani pišu za sadašnjost ili za budućnost. Da li savremeni pisci mogu da uhvate ono metafizički, što je Šekspir mogao da uhvati, a da opet ostanu verodostojni svom vremenu.

To će vreme najbolje pokazati.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Početak

Uskoro će biti godinu dana kako smo pokrenuli jutjub kanal. Pre tačno godinu dana mislio sam da umem da snimam da, da montiram, da podesim svetlo, zvuk i sve što je bitno za rad na takvom projektu.

Danas još uvek mislim da umem sve to da uradim, ali kada vidim naš prvi recept kog smo objavili:

i kada ga uporedim sa nekim od poslednjih recepata:

Razlika u kvalitetu je više nego očigledna, a ta razlika se posebno vidi kada uporedim sa ovim snimkom:

Slobodno se prijavite na darivanje.

Iako mi sada oni prvi snimci izgledaju smešno, znam da će mi i ovi, poslednji, za godinu dana, izgledati isto tako smešno, i pogrešno bi bilo da ne bude tako.

Kada svaki dan napredujemo za samo jedan procenat, za godinu dana smo 3 puta bolji nego što smo bili, a ako smo isti kao što smo bili pre godinu dana, to znači da nismo radili ništa inovativno, i pre svega nismo radili ono što je teško.

Verovatno isto važi i za moje pisanje, moj prvi blog kog sam objavio je verovatno 3-5 puta lošiji nego što je bio pre godinu dana. I to je u redu, sve dok će blog kog ću objaviti iduće godine biti bolji od ovoga.

Trebalo bi znati da ne možemo uvek i zauvek istim tempom da napredujemo.

Na početku često mislimo kako sve znamo, i što više grebemo po površini tog znanja, otvara nam se više vrata, više percepcija o znanju koje nismo prethodno posedovali i kom nismo imali uopšte pristup zbog mrtvog ugla u našem pogledu.

Ali, jednog momenta, nakon nekoliko godina upornog rada, moguće je da ćemo otvoriti veliki broj vrata, i pronalazak novih vrata biće sve teži, baš kao i prolazak kroz tunele starih, jer se oni na svojim krajevima skupljaju i moramo ili dodatno da kopamo ili žestoko da se savijemo kako bismo prošli dalje.

Zato nemamo mnogo majstora bilo kog zanata. Postati odličan u nečemu je teško, a postati majstor je retkost.

Zato bi trebalo raditi svakodnevno na unapređivanju veština, analizirati vlastiti rad i tragati za onim što bi moglo da se popravi.

Onda kada je teško znači da učimo i takve momente ne bi trebalo izbegavati već bi im se trebalo radovati.

Trebalo bi oberučke prigrliti priliku što možemo da delimo svoj rad, potpuno besplatno, i ne očekivati mnogo pažnje, jer to što je nama izgledalo super, drugima verovatno neće, posebno ako smo na početku.

Kada budemo dostigli nivo vredan pažnje, ona će doći sama od sebe.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Različiti izvori

Nedavno sam shvatio koliko je bitno učiti iz različitih izvora.

U današnjoj kulturi postoji podela na one koji se drže isključivo tradicionalnog učenja, što podrazumeva obrazovne ustanove i biblioteke, i postoje ovi drugi koji uče isključivo na moderan način, što znači jutjub, onlajn kursevi, radionice, vebinari… sve onlajn, praktično.

Ne mogu da kažem koji je od ovih pristupa bolji, jer oba imaju svoje mane i prednosti.

Prednost tradicionalnog načina učenja jeste što često postoji jasan plan i program i utvrđeni koraci koje bi trebalo da pratimo kako bismo usvojili novo znanje, ali to ujedno može biti i mana tradicionalnog sistema, jer ponekad, neki od koraka nam neće ničemu služiti i moramo da ih naučimo da bismo mogli da dokažemo da smo završili kurs, tj. da bismo dobili sertifikat.

Kao na što na primer neko ko želi da se bavi dizajnom ili ilustracijama, mora da uči osnove preduzetništva, što podrazumeva mnogo matematike, a svi znamo da osobe sklone vizuelnim umetnostima nisu mnogo sklone brojevima i onda im to predstavlja poteškoće.

Onlajn kursevi su mnogo fleksibilniji i samim tim imamo mogućnost da ih prilagodimo sami sebi i da učimo samo ono što nam je konkretno potrebno, ali to je takođe i mana onlajn učenja, jer možda i ne znamo da nam je nešto potrebno, prosto jer nismo upoznati sa tim.

Kao kada ne nosimo naočari jer zapravo i ne znamo da su nam potrebne, i kada ih stavimo, imamo osećaj da smo progledali, i ako opet pokušamo da ih skinemo, tek tada ćemo primetiti koliko zapravo nismo videli.

Idealno je učiti iz mnoštva izvora i ne koristiti samo oblasti kojom se bavimo.

Kao neko ko se poslednjih godinu dana bavi jutjubom i videom, da ne kažem filmom, upao sam u zamku učenja isključivo iz jednog izvora, jutjub tutoriala. Ne kažem da su jutjub tutoriali loši, gledanje tutoriala je verovatno jedan od najkorisnijih načina da se provede vreme na toj platformi, i ako vas zanima video montaža, snimanje, video i audio oprema, na pravom ste mestu jer ćete moći da naučite šta god vas zanima (poznavanje engleskog jezika je od velike koristi u ovom slučaju).

Ne postoji škola za jutjubere, i samim tim ne možemo studirati i tako postati jutjuber.

Ono što postoji, i što nisam naveo gore kada sam pominjao dva izvora znanja, jeste samostalno izučavanje majstora.

Tako se nekada učio zanat. Neki klinac bi otišao kod kovača, bio šegrt, donosio mi alat, i pažljivo posmatrao i učio zanat.

Ako hoćeš da budeš jutjuber, onda bi trebalo učiti od majstora, ne isključivo jutjuba, već filma. Retko koji jutjuber može da vam pokaže odabir kadrova, kretanje kamere, kao što to može Tarantino, Skorseze, ili Spilberg, i još neki drugi režiseri.

Razumem, nije ista forma, ali vremenom će se jutjub produkcija podići na viši nivo i mi sad, još uvek, imamo priliku da budemo deo tog talasa. Kasnije, kada kućna produkcija videa dostigne visok nivo, će biti mnogo teže ući i sve to i biti primećen. Neće biti dovoljno da imamo kameru (telefon) i da se snimimo.

Ali, ne isključivo i od filma, već od pripovedača. A gde su pripovedači neko u fikciji?

Trebalo bi učiti i od fotografa i slikara, jer ko može bolji kadar da nam prikaže nego oni.

I na kraju, nije dovoljno učiti, ako ne primenimo ništa od naučenog, traćili smo vreme učeći.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Profesionalac

Mnogi smatraju da je profesionalac neko ko je materijalno nagrađen za plodove svog rada, što je donekle tačno jer uglavnom svako ko zarađuje od plodova svog rada je profesionalac, ali svako ko je profesionalac nije uvek nagrađen za plodove svog rada.

Štaviše, pre nego što počnemo da zarađujemo od svog kreativnog rada moramo da dokažemo svima da smo profesionalac.

Profesionalac znači pojaviti se i odraditi posao i onda kada ti je teško, kada ti se ne radi, kada bi rađe sedeo zavaljen u fotelji i gledao TV, ili ispijao kafu sa prijateljima.

Profesionalac znači tretirati kreativnost kao posao. Ne čekati da se pojavi muza i tek onda otpočeti sa radom već početi sa radom, dati sve od sebe, a muza kao se pojavi dobrodošla je.

Dati sve od sebe ne znači uvek da je dovoljno dobro. Današnje sve, je možda sutrašnje ili jučerašnje prosečno, ili ispodprosečno, ali bitno je biti na radnom mestu, odraditi posao i plasirati ga publici.

Kreativci postoje zbog publike. Lepo je kad neko stvara sam za sebe, ali pre ili kasnije ćemo poželeti da neko vidi, čuje, pročita, ono što stvaramo.

Publika očekuje profesionalca koji će se pojaviti onda kada joj je potreban, a ne nekog ko će sedeti i čekati muzu.

Ako se ne pojavimo mi sa rešenjem za njihov problem, pojaviće se neko drugi.

Svaki hirurg, svaki zubar, svaki automehaničar, svaki drugi zanatlija je profesionalac, jer će se pojaviti na radnom mestu i odradiće svoj posao onda kada se mi pojavimo sa našim problemom.

Retko kada ćemo od zubara, hirurga ili automehaničara očekivati da nisu inspirisani za posao, i retko kada ćemo im oprostiti ako nas isprate iz ordinacije ili radionice uz reči – Dođite kada budem inspirisan da vam popravim zub, žuč ili karburator.

Došli smo kod njih da nam reše problem i očekujem najbezbolnije rešenje.

Isto moramo očekivati i od kreativaca.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Mrak

Naše misli i naši postupci dobrim delom zavise od informacija koje nam pristižu, bilo iz neposredne okoline, bilo putem medija.

Ako svi gledamo isto, imamo iste misli i iste postupke, svet postane prilično dosadan teško da možemo da napredujemo, i kao pojedinac i kao grupa.

Srećom, postoji toliko različitih izvora informacija da je praktično nemoguće naći dva čoveka koja misle i postupaju isto, a kamo li da svi možemo da budemo isti.

S druge strane, postoje neke uvrežene misli kojima smo svi skloni i to se ponekad u psihologiji naziva kutija koja se nalazi oko nas.

Iako ne nosimo sve iste kutije oko sebe, neke od ivica nam se podudaraju i veoma je teško videti izvan te kutije.

Da bismo tako nešto uspeli, neophodno je da sedimo u mraku, bilo doslovno, bilo da se jednostavno isključimo od svih tuđih uticaja i da razmišljamo, da sami donosimo neke zaključke, umesto da se isključivo oslanjamo na tuđe.

Tako nešto može svako da učini, ali retko kada biramo da tako nešto radimo, jer je teško i jer nismo sigurni da li ćemo uspeti. Uvek nam je lakše da idemo stopama nekog ko je već uspeo u nečemu, stopama nekog ko je imao problem sličan našem i ko ga je uspešno rešio.

Iako je to dobra strategija za rešavanje problema, nije dobra strategija za uvođenje inovacija u vlastiti ili u tuđe živote.

Inovacija znači rešiti problem na nov, do sada, neviđen način.

Jednom kada uvedemo inovacije postoji verovatnoća da će naš primer biti upravo taj kog će drugi da prate.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Savršeni uslovi

Jedan od efikasnijih načina za odlaganje posla kog želimo ili kog bi trebalo da odradimo jeste da čekamo da se stvore savršeni uslovi za tako nešto.

Svi znamo kako je lako odložiti učenje za ispit, odlazak u teretanu, otpočinjanje dijete,…

Savršeni uslovi ne postoje. Oni su mit. Ljudi koji su uspeli nešto su uglavnom uspeli uprkos svemu, nikada nisu uspeli zato što im je sve išlo po planu ili zato što im je sve klizilo kao po puteru. Uspeli su zato što su seli i radili.

Ironično je da ćemo, bez obzira koliko mrzimo svoj posao (pod uslovom da ga mrzimo), biti spremni da odvojimo veći deo dana za njegovo obavljanje, samo zato što nam donosi novac, a kada dođe vreme da radimo nešto od čega možemo imati neke druge, nematerijalne koristi, spremni smo to da odlažemo u beskonačnost, a najveća ironija leži u tome da stvari koje odlažemo mogu direktno da utiču na naš položaj na poslu ili samu promenu posla.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Proba

Ljudi koji su na izmaku života često mogu da nam kažu da se jedino kaju zbog stvari koje nisu uradili i da se gotovo nikada ne kaju zbog stvari koje su uradili.

Stoga, kada se predomišljamo da uradimo nešto, zato što je strašno, zato što ne znamo da li ćemo uspeti, zato što potencijalno možemo da izgubimo novac ili vreme, bolje je uraditi i dobiti odgovor, nego ne uraditi i nikada ne saznati da li je to moglo da upali ili ne.

Umesto da se pitamo – Šta ako ne upali? Trebalo bi da se pitamo – A šta ako upali, a mi i ne pokušamo?

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.