Србски језик – великим словом

Недавно сам написао блог о траћењу времена, а једног мог читаоца је разочарао мој избор речи, па је одлучио да ми пошаље следећи мејл.

Леп избор речи, траћити је Србска реч!? Одјављујем се.

Лично, немам ништа против да се у говору, али и у писању, користе стране речи и изрази, јер језик је жива творевина, подложан је променама, и у поднебљу на ком се тај, српски, језик развијао постојало је разних утицаја и стога се читав низ страних речи и израза одомаћио у том језику, а данас је овај језик, као и било који други, подлегао глобализацији и широкој употреби енглеског језика, па се одомаћују и неки други термини, посебно они за које не постоји реч у српском језику, попут интернета, селфија, фејсбука и сличног.

С друге стране, трудим се да, кад год је то могуће, користим српске речи, посебно ако постоје, лепше и адекватније, да не кажем – примереније речи од усвојеница.

Реч траћити је пажљиво одабрана јер својом звучношћу управо дочарава поступак губљења времена и тај израз је управо у употреби када желимо да нагласимо узалудно трошење времена. Самим тим, иако сам одлучио да ме такве ствари не дотичу, не могу да кажем да ме овај гест мог читаоца, није погодио.

Пре него што сам одговорио на мејл и пре него што сам могао да тврдим да је реч траћити заправо српска реч, морао да се консултујем са Речником Матице српске, (приметимо да ниеј Речник Матице Србске) и тамо се налази дефиниција за глагол траћити, али и за сродне свршене глаголе, страћити, потраћити, протраћити.

Кад смо разјаснили да је траћити и те како српска реч, ред је да разјаснимо шта није у реду са Србским.

Неки би рекли да је чак и Вук, исти онај који је дефинсао једначење сугласника по звучности, сам писао србски, а не српски, али је то очигледно било пре реформе језика.

Једначење сугласника по звучности је логично граматичко и правописно правило, јер је много лакше изговорити српски него србски и у говору ћете увек чути овај, лакши облик.

Као што сам већ рекао, језик је жива ствар, подложан је променама, и када бисмо се вратили пар стотина година уназад, имали бисмо потешкоће да разумемо оне који су тада говорили србски, илити, а о српскословенском и црквенословенском да и не говорим.

Идући проблем код Србског, је што се сви присвојни придеви пишу малим словом, па се самим тим и српски језик пише на тај начин, али мој бивши читалац, и много њему сличних, сматра да би Србски требало да буде изузето из тог правила.

Ако волимо и поштујемо Србију, и ако волимо и поштујемо званични језик неке државе, онда поштујемо и усвојена правила тог језика, посебно ако она долазе из практичних разлога, попут једначења сугласника по звучности и не видим разлог повлачења неких архаичних норми само зарад такозваног очувања традиције.

Правила у језику се не постављају као државни закони. Државни закони се постављају да би спречили злоупотребу и да би спречили да једни другима наудимо.

Правила у језику се постављају зато што постоје одређени шаблони у говору. Колико год патриотски деловало то што пишемо Србски, то је заправо указивања непоштовања према језику и према људима који су посветили живот описмењавању и просветљењу српског народа.

Инсистирање да се пише ка каже Србски је противно природи овог језика и самим тим неисправно. Тако нешто потиче из комплекса да су Срби небески народ, а проблем је што једино Срби виде Србе као небески народ, док остатак света нити зна много овом народу нити мари много за њих, што је и за очекивати. Ако ми не верујете, погледајте глобус, и реците ми шта знате о некој држави сличне величине, да није из суседства или са европског континента.

Тако нешто поуздано могу да тврдим јер већ годинама живим у иностранству и имао сам прилике да се сретнем са људима са свих страна света и већина људи је чула за Србију као и за Џђанг, кинеску провинцију, у којој живим, и која је знатно већа од Србије.

То што су Срби мали народ, не значи да су ништавни, али ако Срби не поштују највеће умове у властитој историји, попут Вука Караџића, и ако Србије не поштују природна и логичка својства сопственог језика, нико други неће, нити би требало.

Иза одлуке да се каже и пише српски, не стоји само Вук Караџић, већ генерације учених људи, лектора, лингвиста, књижевника, који знају знатно више о језику него што ће већина нас икада знати и зато поштујмо правопис и граматику српског језика.

Писање ћирилицом није довољно.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Ne zato što je lako

Kada odlučujemo da pokrenemo novi projekat, da krenemo karijeru, da radimo bilo šta, razlog zašto bi nešto trebalo da radimo nije zato što je lako, već zato što je teško.

Kada radimo nešto što je lako, to često nema nikakvu vrednost jer svako može da uradi nešto što je lako.

Svako može da ispeče jaja, i zato kada idemo u restoran, nikada nećemo naručiti kajganu ili jaje na oko, već ćemo pojesti nešto što sami nikada nećemo umeti da spremimo jer ne želimo da utrošimo vreme i energiju neophodne da bismo naučili da skuvamo nešto kompleksnije od kajgane. Postoje ljudi koji su to uradili umesto nas i spremni smo da ih platimo da nam nešto skuvaju.

Platimo kartu da bismo videli mađioničarsku predstavu ne zato što je lako izvesti trik, nego zato što je teško. Očekujemo da vidimo nešto što do tada nismo videli. Nikada nećemo platiti kartu za mađioničara koji izvodi trikove koje šestogodišnjak može da izvede na rođendanskoj predstavi i da impresionira odrasle.

Iz istog razloga ne opravljamo sopstvene zube i ne vršimo operaciju kolena na vlastitoj nozi. Postoji neko ko je uložio mnogo vremena i truda da nauči kako se to radi i onda idemo kod njih i uvek ćemo birati najboljeg zubara i najboljeg hirurga. Niko ne želi da ide kod prosečnog ili ne baš najboljeg zubara. Dajte mi najboljeg koji će bezbolno popraviti moj zub i za kog znam da će njegova popravka dugo da traje! Ili, dajte mi najboljeg hirurga koji može da mi garantuje da neću umreti na operacionom stolu.

S druge strane, kada želimo da ostvarimo dodatni priliv novca, uvek idemo suprotnom logikom. Kako da uložim što manje rada i truda, a da zaradim što više? Kako da lako i brzo nešto napravim i da svi to žele?

Tako nešto ne postoji, a čak iako se nekom desi da im takav projekat uspe, to neće trajati dugo, jer će drugi shvatiti i počeće da ih kopiraju, a kada mnogo ljudi deli jedan isti kolač onda se niko od toga ne najede.

Klasičan primer za to je fotografija.

Kada je u svakom gradu postojalo po 3 foto aparata, fotografi su išli su od škole do škole i fotografisali odeljenja, pa su se učenici fotografisali pojedinačno, i to je dan kada su naši roditelji želeli da imamo što manje prijatelja jer je to značilo manje para za fotografiju.

Ko je tada imao fotoaparat i ko je umeo da ga koristi radio je nešto što je bilo teško, ali se vremenom promenilo. Danas to može svako da uradi. Sve što mu je potrebno je telefon, kog verovatno već poseduje, i za vrlo malo novca može da kupi štampač u boji i foto papir.

Zato danas, ako želimo da budemo fotografi, moramo da imamo opremu koja nije dostupna svima, moramo da umemo da baratamo tom opremom na nivou koji nije dostupan svima i moramo da stvaramo fotografije u koje je uloženo mnogo više truda i misli od ređanja dece po visini u tri reda i pritiskanja okidača na fotoaparatu.

Ipak trebalo bi imati na umu da nije dovoljno raditi nešto samo zato što je teško, naš rad, da bi bio isplativ, mora da doprinosi tuđim životima. Mora da rešava neki problem.

Kuvar nam pruža gurmanski užitak; mađioničar nas navodi da preispitamo našu percepciju, jer ako ne vidimo njegov trik, pitamo se šta još to ne vidimo; zubar nam uklanja neprijatan bol, hirurg može da nam produži život; fotograf učini da neke stvari nikada ne zaboravimo.

Kada stvaramo nešto, moramo da se zapitamo šta to ljudi žele i nije im lako dostupno, i šta to možemo da uradimo umesto njih, koji problem možemo da rešimo na taj način da će biti voljni da nas plate?

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje i kucanje

Nedavno sam naučio, a od koga drugog nego od čoveka čiji rad se na ovom blogu često pominje, tj. od Seth Godina, da je pisanje zapravo kucanje.

Seth kaže da je Isak Asimov napisao i objavio više od 400 stotine romana samo zato što je pisanje doživljavao kao kucanje. Asimov nije pisao samo kada je bio inspirisan ili kada je imao ideju za roman, već je pisao zato što je bilo vreme pisanju.

Doživljavao je pisanje kao i bilo koji drugi rad, pa kao što pekar odlazi u pekaru, ne zato što je inspirisan da mesi hleb, već zato što je vreme za mešenje hleba, tako je Asimov svakog jutra sedao za pisaću mašinu i kucao ne zato što je bio inspirisan ili zato što je imao ne znam kako dobru ideju za pisanje, već zato što je bilo vreme pisanju.

Pisao bi tako do ručka, jeo bi, i vratio se poslu, tj. kucanju. U određeno vreme, ustao bi od pisaće mašine znajući da je tog dana uradio veliki posao. Većina toga što je napisao tog dana ne bi bilo bog zna kako vredno, ali vremenom i mukotrpnim ispravkama, uobličio bi priču u celinu i napisao famozne reči koje se nalaze na poslednjoj stranici svakog romana i za kojima svaki romanopisac žudi – kraj.

Asimov je uživao u procesu, voleo je taj proces i kada je pisao loše i kada je pisao dobro i to je ključ da uspemo kao pisci. Ako se odlučimo za takvu karijeru, neophodno je da svakog dana sedimo i pišemo, jer to nam je posao, da kucamo.

Nekada će to kucanje ići lako, nekada teško, baš kao što i pekara nekada manje bole ruke, a nekada više.

Ali, to nije slučaj samo sa piscima, to je slučaj sa svim profesijama u kojima se javljaju takozvane kreativne blokade. Ako želimo da pravimo karijeru od bilo čega, moramo svakodnevno da odvojimo vreme za to i da zapravo sedimo i radimo ono što se od nas očekuje da radimo na tom poslu.

Prečice nema.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Traćiti vreme

znači raditi stvari koje nemaju nikakav doprinos vlastitom, ili tuđim životima.

I tu ne mislim isključivo na profesiju, tj. posao kog radimo da bismo platili račune, iako je je to veoma bitna radnja na koju potrošimo većinu svog vremena i njoj bi trebalo da posvetimo najviše pažnje, već mislim na sve radnje koje obavljamo u toku dana, počevši od nameštanja kreveta i pranja zuba, pa do skrolovanja slika na instagramu.

Znajući to, svakodnevno i svakog momenta bi se trebalo zapitkivati – Na koji način ovo doprinosu mom životu, ili životu nekog drugog?

Ako nemamo jasan odgovor na to pitanje, verovatno bi svoje vreme trebalo da trošimo pametnije, jer nije da ga imamo beskonačno.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Gmizavci

su nekima lepi pa ih drže ih kao kućne ljubimce i pokazuju ih svojim prijateljima, a drugi ih se užasavaju i svojim prijateljima govore da ih se klone.

Istu reakciju možete očekivati i povodom vašeg rada.

Bitno je pronaći i uslužiti ove prve.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Možda neće uspeti

Mnogo ljudi je sposobno da se bavi kreativnim radom. Kreativni rad podrazumeva stvoriti nešto što će rešiti nečiji problem, što će za nijansu, ili drastično, izmeniti onoga za koga je taj rad namenjen.

Međutim većina ljudi odustane od kreativnog rada jer nisu sigurni da će to što rade zapravo da upali. Bilo da pišu knjigu, slikaju, crtaju, bilo da žele da se bave muzikom, glumom, bilo da su inženjeri, programeri…

Niko ne može da nam garantuje da će to što stvaramo biti uspešno. Štaviše, jedino što neko može da nam garantuje jeste da to možda neće uspeti.

Ali, to nije razlog da ne stvaramo, jer jedini način da saznamo da li će nešto uspeti jeste da stvorimo, upakujemo i pošaljemo, pa da oni za koje je naš rad namenjen odluče da li to što smo stvorili radi ili ne radi.

Neki bi rekli da je stvaranje nečega što možda neće uspeti gubljenje vremena, ali nestvaranje nečega što bi potencijalno moglo da uspe je gubljenje prilike da nekom pomognemo i da nekome promenimo život.

Čak i ako ne uspe, znači da smo nešto naučili. Pronašli smo nešto što ne radi i samim tim znamo da sledećeg puta nećemo praviti to isto. Ako ne saznamo da nešto ne radi, uvek ćemo se pitati šta bi bilo kada bismo tako nešto ipak uradili.

Stvoriti nešto što ne radi, dakle, ne može biti gubljenje vremena, već je to jedno veliko iskustvo, jedan proces u kom učimo i u kom sazrevamo.

Pikaso nije znao koja njegova slika će postati remek delo. Morao je da ih naslika sve da bi samo nekolicina dobile taj status.

Mi, s druge strane imamo želju da sve što stvorimo uspe, da sve što stvorimo bude hit, ali tako nešto je jednostavno iluzorno.

Trebalo bi stvarati uprkos tome što možda neće uspeti, sve dok uživamo u procesu.

Ukoliko želite da saznate više na ovu temu, toplo vam preporučujem knjigu The Proces – Seth Godin. Izguglajte je, nije je teško pronaći.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pogled na svet

Šta god da nam se desi, u kojoj god situaciji da se nalazimo, postoje 3 pogleda na svet.

Postoji negativan pogled, kom smo veoma često skloni, koji nas vodi u prekomernu kritiku i cinizam. Jedan negativan pogled za sobom povlači drugi, što stvara dan pun, nama, negativnih događaja, a dan za danom vrlo lako možemo da završimo u životu u kom sami sebe vidimo kao žrtve.

Postoji pozitivan pogled na svet, gde iz svake situacije pokušavamo da izvučemo najbolje moguće, da sagledamo sve opcije i odaberemo ili najbolju ili najmanje bolnu. Takvom pogledu nismo često skloni jer zahteva analitički um i nešto truda da bismo čak i iz najcrnjih okolnosti izašli sa nečim pozivtivnim.

I postoji realan pogled na svet, koji zahteva još veće analize nego pozitivan. Da bismo nešto mogli da vidimo realno, moramo biti u stanju da ga izmerimo, a ne možemo uvek i sve da merimo sa velikom preciznošću.

I četvrti pogled bio bi mešavina tri prethodna.

Neophodno je da budemo svesni negativnog da ne bismo upadali u zamke, izmerimo što se da izmeriti, i trebalo bi da se trudimo da iz svega izvučemo nešto pozitivno kako bismo olakšali život i sebi i onima oko nas.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Posao od kuće

Nemoguća misija.

Ako vaš posao zahteva duboku koncentraciju i u vašem domu nemate prostoriju u koju možete da se zaključate i koju možete zvučno da izolujete, i ako imate dete/decu, partnera/partnere, kućnog ljubimca/ljubimce, zaboravite da ćete ikada uraditi bilo šta korisno.

Od septembra ove godine, zvanično sam prešao na part-time posao i radim isključivo vikendom, što je na korak od moje finansijske nezavisnosti gde očekujem da radim isključivo za sebe.

U početku sam mislio: “Super, konačno ću imati dovoljno vremena da uradim sve što sam ikada hteo. Unaprediću izgled našeg sajta, mnogo brže ću montirati video snimke, završiću knjigu recepata, možda dve, moći ću možda da pišem i prozu, moći ću da idem u teretanu kad se meni ćefne…”

Kad ono… hoćeš vraga.

Kad si kod kuće i nemaš svoju kancelariju, uvek si na korak od “Jel može samo časom da… odeš u prodavnicu… opereš sudove… okupaš dete… ” Šta god da se kod kuće inače radi, osim posla.

Kada ostanem sam sa detetom u kući, čak iako joj pustim crtani film, kako bih sebi prigrabio 2 sata za posao, svaka dva minuta ustajem sa stolice da kuvam čaj, pravim limunadu, pečem jaja, brišem guzu, skupljam prosuti čaj i prosutu limunadu, dohvatim nešto što je palo iza kreveta… i sve drugo što je posao odraslih ljudi sa dugačkim rukama.

Takav posao je pišanje uz vetar, i niti kvalitetno radim, niti kvalitetno provodim vreme sa svojim detetom, niti to dete radi nešto kvalitetno, osim što pravi štetu s vremena na vreme i otvara stvari da proveri šta ima unutra.

Verujem da većina vas čiji su se poslovi ove godine preselili iz kancelarije u kući znate o čemu govorim.

Posao bi trebalo da se obavlja u kancelariji TAČKA

Kancelarija je mesto na kom se radi, na kom vas niko ne ometa, i na kom možete da se udubite u sve što radite.

Bar bi trebalo da bude tako. Ako nije, zapitajte se gde to radite i šta radite.

Jedini posao kog sam mogao nesmetano da obavljam kod kuće jeste montiranje video snimaka, jer čim moji ukućani na jednom monitoru vide kako slažem nešto što izgleda kao tetris u boji, a na drugom dobro poznate scene naše kuhinje u kojoj snimamo recepte i većinu drugih snimaka našeg jutjub kanala, jasno im je da montiram i onda me ne diraju, jer je montiranje težak posao koji zahteva mnogo koncentracije, osim kada čekaš da se nešto renderuje.

Ako, pak, uzmem da istražujem nešto na jutjubu ili da čitam nešto što bih hteo da pretočim u dobru priču za našu publiku, jok! Tada im deluje kao da ja nešto gledam na jutjubu ili čituckam nešto pa bi malko da me prekinu, jer, zašto ne bi?

Ako se zatvorim u spavaću sobu imam osećaj kao sam u samici ili da sam tu po kazni i onda mi žao što sam pobegao od njih. Znate, ono, nekako se loše osećaš.

Iznajmiti kancelariju u Rianu?! Nema šanse! Problem mi je da iznajmim stan jer ne znam dokle ću ostati ovde, trebali da duplo da rizikujem i duplo da plaćam.

Zašto inače postoji Starbaks (ili bilo koji drugi skupi kafić) ? Nije sigurno da bih uživao u precenjenoj kafi. Jok! Starbaks služi da ljudi tu mogu da sednu, naruče kafu, i da na miru rade. Osim ako neki radoznali klinci ne dođu i stanu vam iza leđa ne bi li videli šta to stranac radi u Kini. Njih bar lako oteram svojim krnjim kineskim jezikom.

Zato mislim da ću nakon 2 meseca bezuspešnog posla od kuće da počnem da radim u Starbaksu. Ne mislim da prodajem kafu, već da sedim i da pišem u Starbaksu. Već sam bio pisao o tome zašto volim tu da dođem da pišem, ali tada sam mislio da ću u Starbaksu napisati roman. Nisam. Nisam ga nigde napisao, možda nikada i neću, ali sada i ne marim toliko za to. Koga lažem?!

P.S

Kafa bez kofeina je obično sranje, ali makar znam da mi neće smetati da zaspem.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Dva pravila za korišćenje telefona.

U doba informacija, gde su nam iste uvek pri ruci, gde nam uvek mogu pružiti zabavu, utehu, znanje, spas… šta god, koliko često imamo prilike da budemo sami sa sobom?

Jedan komičar čijeg imena sada ne mogu da se setim je rekao: “Postoje dva tipa ljudi, oni koji nakon što se probude, pre nego što odu da pišaju, provere notifikacije na svom telefonu, i oni koji to rade dok pišaju.”

Koliko god to delovalo suludo, smešno je zato što je istinito. Zavisni smo od naših telefona i na njima provedemo više vremena nego što bi trebalo i nego što bismo hteli. Svaku slobodnu priliku koji imamo u toku dana, dok čekamo zeleno svetlo, dok stojimo negde u redu, dok smo na wc šolji, dok kuvamo, dok se tuširamo, dok… radimo šta god.. ili slušamo ili gledamo ili čitamo nešto sa ekrana naših telefona ili pišemo/govorimo u telefon.

Dobro, ne znam za vas, ali u mom slučaju je tako.

I dok tako gledam u njega, i iznova proveravam sve svoje aplikacije, stalno se nadam da će se nešto novo, zanimljivo dogoditi, nešto što sam oduvek čekao, nešto što će mi promeniti dan i ako to baš i uvek imam osećaj da ću žestoko zažaliti ako to budem propustio.

Telefon je fantastičan uređaj. Toliko može da nam olakša život. Ja sam četiri godine u Kini, ne govorim jezik, ali se nikada nisam izgubio, uvek mogu da se oslonim na telefon da će prevesti ono što želim da kažem nekome ko me ne razume i koga ja ne razumem, uvek mogu da platim telefonom, da poručim taksi, da pročitam mejl, da odgovorim na njega, milion nekih stvari koje papir i olovka ne mogu da učine.

Ali, imam osećaj da provodim mnogo više vremena piljeći u ekran tog telefona nego što bih hteo. Samo danas sam proveo 4 sata gledajući u ekran telefona. 1 sata na jutjubu, 30 minuta na instagramu, 30 minuta na aplikaciju za teretanu…

Nekada se desi da provedem i više i kada pomislim da sam to vreme mogao da utrošim na nešto znatno korisnije, pitam se šta bi bilo kada bih svakog dana proveo 4 sata stičući novu veštinu? Koliko bih bio dobar u nečemu da sam na tome radio 4 sata?

Suludo je razmišljajući o tako nečemu. Nije isto potrošiti 4 sata na zabavu i 4 sata na neki rad koji zahteva duboku koncentraciju. Ovo drugo je mnogo teže, ali mislim da se može utrenirati.

Hajde da ne provodim 4 sata stičući novu veštinu. Neka to bude 1 sat. I dalje mislim da bih za 3 godine dogurao daleko u toj veštini, koja god da je.

Drugo što nam telefon oduzima, što je možda i ključno jeste prilika da budemo sami sa sobom. Nije da baš nikad nemam priliku da budem sam sa sobom. Ovaj blog je donekle moj način da budem sa sa sobom i sa svojim mislima. Volim da ih zapišem ovde, da ih sredim, da ih nekako složim u mozaik. Možda im se više nikada neću vraćati, ali kada dođe povoljan i potreban trenutak da ih dozovem, uvek mi je lako da se osvrnem i da kažem – a, o tome sam već pisao… tamo i tamo.

Ne znam za vas, ali ja mnogo bolje pamtim stvari koje zapišem. Vrlo dobro pamtim i stvari koje čujem, posebno ako me interesuju. Tako sam završio sve svoje škole. Slušajući predavanja. Voleo bih da sam više zapisivao. Bilo bi mi lakše.

Ali, suludo je gledati unazad i žaliti za onim što nismo uradili. Bolje je osvrnuti se na budućnost ili još bolje na sadašnjost i gledati šta mogu da uradim sada, kako bih u budućnosti izbegao da se kajem zbog svojih sadašnjih postupaka.

Mislim da niko nikada neće biti ponosan na vreme koje je protraćio na telefonu. Drugo je ako na telefonu radimo nešto korisno, ali budimo realni – većinu tog vremena na telefonu protraćimo.

Biti sam sa sobom znači razmišljati, sumirati utiske, donositi zaključke, raščlanjivati celine na manje delove i opet ih sastavljati, ali kad god se nečeg setimo, uvek imamo izgovor da odgovor pronađemo na internetu, da čujemo šta drugi kažu o tome ili šta drugi misle o onome što smo rekli, ako smo se odlučili da to podelimo kao što ja to činim ovim blogom i našim jutjub kanalom.

Sve je tako blizu, udaljeno svega jedan dodir, jedan pogled, i sve je zabavnije i prijatnije od teškog mozganja ili od tišine.

Danas sam u teretani zapazio jednu gospođu, rekao bih, koja je sve vreme vežbajući gledala neku sapunicu na svom telefonu. Koju god vežbu da je radila namestila je svoj telefon tako da može da vidi ekran.

Do koje mere odlazi naša zavisnost kada čak i na jednom takvom mestu, gde smo došli da se posvetimo svom telu, da bolje upoznamo svoje telo, da ga umorimo, ojačamo, zategnemo, ne možemo bez gledanja u ekran.

Kakvo je to vežbanje dok gledamo seriju? Da li smo koncentrisani na vežbanje ili na seriju ili ni na jedno ni na drugo? Poput ljudi koji hodaju u snu mi hodamo ulicom piljeći u telefone. Još gore je kada vozimo automobil i to radimo.

Čak i kada nećemo da gledamo u naš telefon on je tu da nas podseti da bi možda trebalo da ga proverimo. Čujemo zvonce, vidimo broj u crvenom krugu i otvaramo aplikaciju i tonemo duboku u zečju rupu, poput Alise i jednako nam je teško da izađemo iz tog magičnog sveta baš kao što je i njoj bilo.

Kada stavim telefon na “avionski režim” stalno strepim da možda neko pokušava da me dobije, a ne može. Pa šta i ako ne može!? Ja sam, eto, baš sada, odličio da budem nedostupan za ceo svet!

Da, da šta ako se dogodilo nešto hitno!?

A šta ako nije? Ako je nešto hitno, i ako to stvarno mora da dođe do nas, doći će na ma koji način, pre ili kasnije. Čak i ako je hitno, ne moramo odmah da reagujemo. Ili, ostavimo mogućnosti onima kojima želimo da budemo dostupni u hitnim slučajevima da nas uvek pozovu. Dajmo tu mogućnost članovima porodice i najbližim prijateljima. Svi drugi mogu da čekaju.

Problem je što nam i članovi porodice šalju stvari koje nisu hitne, ali nam oduzimaju pažnju, poput nekog zanimljivog video snimka ili fotografije. Ne samo da nam oduzimaju pažnju i vreme, već žestoko ometaju naš rad, pod uslovom da radimo nešto.

Ne kažem da ne bi nikada trebalo da pogledamo video ili sliku koje nam drugi šalju, ali bi za to trebalo odrediti mesto i vreme.

I za kraj ovog izliva mojih nesređenih misli, da ne bude samo da kritikujem, a ništa ne menjam ono što planiram da uradim u budućnosti je sledeće.

  • Prvih sat vremena u toku dana i poslednjih sat vremena neću da gledam u telefon.
  • Kada budem radio i kada budem provodio vreme sa drugim ljudima, telefon ide na “avionski režim”.

Ova dva pravila su sasvim dovoljna da drastično smanje vreme koje provodim gledajući u ekran i da drastično povećaju kvalitet vremena koje provodim sam sa sobom i sa drugim ljudima, ali da i drastično poboljšaju vreme koje provodim na telefonu.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Prijatelj kom želimo najbolje

Kada patimo od nedostatka samopouzdanja imamo želju da se dokazujemo i hranimo se pohvalama drugih ljudi.

Bez obzira koliko smo dobri (ili loši) u nečemu nikada nećemo imati realnu sliku o onome što radimo jer ćemo uvek misliti da nije dovoljno dobro i uvek će postojati rupa u nama koju bi trebalo da popuni potvrda drugih da smo zaista učinili nešto valjano, tj. da ne živimo u zabludi.

Čak i kada nam neko kaže da je dobro, gledaćemo na to sa dozom sumnje. “Šta on/ona zna”, mislićemo i rupa neće biti popunjena.

S druge strane, ako neko nam neko koga smatramo nebitnim uputi kritiku nećemo reagovati kao u prethodnom slučaju već ćemo pomisliti: “Eto! Znao sam. Potpuno sam bezvredan!”

Mi zapravo tragamo za potvrdom naših vrednosti od onih čije mišljenje cenimo. Uradićemo nešto, steći ćemo novu veštinu, i požurićemo da to pokažemo onima od kojih očekujemo pohvalu. Ako tako nešto izostane, razočaraćemo se i obeshrabriti da nastavimo sa onim što činimo.

Trebalo bi da znamo da mesto na kom tragamo za pohvalama je često i mesto koje je upravo izvor našeg nedostatka samopouzdanja i umesto da očekujemo njihove pohvale pravo mesto u na kom bi trebalo da tragamo za pohvalama i za vrednovanjem onoga što činimo smo upravo mi sami.

Kada nemamo samopouzdanja skloni smo da osuđujemo sebe za svaki postupak, da se osećamo bezvredno i to samo vodi ka još manjem samopouzdanju, povlačenju u neku vlastitu ljušturu, neki sigurnosni balon u kom nam niko ne može nauditi.

Iz tog zaštitnog balona kog stvorimo oko sebe skloni smo kritikovanju drugih jer nam taj balon predstavlja neko cinično sočivo koje krivi naš pogled na svet.

Kad god smo cinični ili kada ugledamo cinika trebalo bi znati da smo duboko povređeni i ranjivi, da cinizam dolazi sa mračnog mesta na kom nije ni malo prijatno i da je jedina funkcija cinizma da drugo povuče upravo na to isto, bedno, tamno mesto ogorčenosti i nezadovoljstva.

Cinizam nas čini da se svađamo sa televizorom ili drugim ekranom, da svemu nađemo zamerku, da brojimo tuđe pare i poredimo ih sa našima, da mislimo da svi drugi imaju nešto što i mi zaslužujemo, pravimo žrtvu od sebe iako je objektivno gledano tako nešto daleko od istine.

Da bismo izašli sa tog mračnog mesta moramo prestati da budemo samokritični i moramo postati ponosni na sve što smo učinili, pazeći da ne upadnemo u drugu krajnost koja će nas navesti da mislimo da smo najbolji na svetu, jer verovatno nismo.

Da bismo stekli realnu sliku o sebi i da bismo bili pravični prema sebi trebalo bi sa sobom postupati kao sa prijateljem kom želimo najbolje.

Ako naš prijatelj uči da svira klavir, i ako nam odsvira nešto što je naučio, ako nismo cinični, bez obzira koliko to zvučalo početnički, bićemo ponosni i ohrabrićemo ga da nastavi, zar ne?

Zašto tako ne bismo postupali i sa nama samima? Kada nemamo samopouzdanja, kada učimo da sviramo klavir, umesto da se šibamo bičem po leđima svaki put kada ne odsviramo kako bi trebalo, zašto ne bismo bili radosni zbog činjenice da smo uložili trud u učenje nečeg novog i teškog i zašto sebi ne bismo da li vetar u leđa umesto što bušimo rupe na našem čamcu?

Prestanimo da tražimo odobravanje drugih i vrednujmo ono što radimo kao što bismo vrednovali rad prijatelja kom želimo najbolje.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.