Magična kugla

Život se u poslednje vreme čini kao mućkanje one magične kugle koju promućkate i ona vam pruži odgovore na sva pitanja. Pošto kuglu bije mnogo briga šta mi želimo, neće nam uvek dati odgovore koji nam idu na ruku i stoga nikada ne znamo šta nam donosi sutra, a odgovori na naša pitanja, i ishodi naših planova nisu baš uvek onakvi kakvi bismo hteli da budu.

Ne mogu da kažem da je ikada bilo drukčije, ali ova godina je posebno nepredvidiva jer se dogodilo nešto što niko od nas nije očekivao i jednako je uticalo na čitav svet.

Problem je možda što su nas u školi i kod kuće naučili da ćemo završiti školu ili dve, zaposliti se, imati decu, dočekati penziju na tom jednom poslu i poslednji deo života ćemo provesti bezbrižno, a takav scenario je odavno prestao da bude realan i onda, kada se naša očekivanja ne poklope sa realnošću, možemo da imamo velikih emocionalnih problema.

Rešenje nije u promeni sveta, već u promeni očekivanja. Ne možemo očekivati nešto za šta znamo da je nemoguće, ali se ipak često uhvatimo za misao o nekom životu koji na papiru izgleda savršeno, a savršeno je samo zato što smo ignorisali realnu sliku.

Što se pre budemo pomirili sa tim da je život nepredvidiv, da ćemo menjati poslove, da ćemo morati da se usavršavamo, da ćemo morati da se selimo, da ćemo imati uspone i padove, pogotke i promašaje, lakše će nam biti da prihvatimo i jednu i drugu stranu života, i onu prijatnu i onu manje prijatnu.

Tako nešto, naravno, nije nimalo lako, ali postoji jedna strategija koja nam može biti od pomoći, a to je da ne rešavamo probleme koji se još nisu dogodili, jer se možda nikada neće ni dogoditi, nego da sednemo svakog dana i pogledamo probleme koji se nalaze pred nama i rešavamo isključivo njih.

U suprotnom, rizikujemo da brinemo o stvarima koje nam mogu predstavljati probleme u budućnosti, rešavanje tih potencijalnih problema iziskuje mnogo intelektualne, a pre svega emocionalne, energije, često ne vodi nikud, jer kad se problem pojavi, uglavnom bude nešto što nismo predvideli, jer smo, kao bića, veoma loši u predviđanju.

Pogrešno je očekivati život bez problema, jer život nije ništa drugo nego niz problema koje rešavamo, ali je jednako pogrešno rešavati probleme koji se nisu dogodili.

Ne kažem da ne bi trebalo biti na oprezu i sprečiti probleme, već da ne rešavamo one koje nemamo, a to je velika razlika.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Školska lektira

Nakon deset godina sam ponovo uzeo da čitam Braću Karamazove. Ne mogu sada tačno da se setim da li je ova knjiga bila u školskoj lektiri, jer nisam čitao školske lektire, ali definitivno znam da je Zločin i kazna deo školske lektire; nju sam takođe pročitao dva puta nakon srednje škole, iako u srednjoj školi nisam.

Čitam te Karamazove i zapažam da se ne sećam ničega. Jedina scena u knjizi koje se sećam jeste dečačko kamenovanje nesretnog Aljoše, ali sam čak i za tu scenu bio ubeđen da sam pročitao u nekoj drugoj knjizi. Dakle, ne sećam se knjige uopšte, što za mene nije ništa čudno.

Pitam se, kome je palo na pamet da se Dostojevski čita u srednjoj školi?

Dve, gore pomenute, knjige Dostojevskog se sa razlogom smatraju klasicima. One su bezvremenske, duboke, filozofske, i bave se arhetipskim ljudskim pitanjima. I da, svi bi trebalo da ih pročitamo, ne jednom, ne dva puta, nego koliko god možemo puta, ali da li bi zaista trebalo da ih čitamo u srednjoj školi kada je sve što nas interesuje usko vezano za naš hormonski razvoj?

Koliko jedan srednjoškolac može da razume sve one dileme koje možemo sresti kod Karamazovih?

Verovatno grešim što polazim od sebe i što pretpostavljam da zbog toga što se ja nisam bavio tim pitanjima pre svoje tridesete godine da niko drugi nije, ali kada pogledam svoje učenike danas, i kada čujem šta govore i kako razmišljaju, nekako mislim da ni oni nisu baš najzreliji za Karamazove ili Zločin i kaznu.

Ko god da je sastavljao školski program znao je da su te knjige od velike važnosti, ali za koje životno doba?

Bivajući primorani da čitamo knjige koje ne razumemo i s kojima nemamo mnogo dodirnih tačaka dovodi samo do toga da zamrzimo čitanje. Takav je bio slučaj sa mnom i sa hiljadama drugih srednjoškolaca, ali i sa decom iz osnovne škole.

Nisam hteo da čitam zato što sam mislio da su sve knjige dosadne i da nijednu knjigu nikada neću razumeti, a knjige nisam razumeo jer nisu bile za mene, u tom dobu i na tom stepenu intelektualnog razvoja. Nismo svi svemu dorasli, posebno kad smo deca.

I, zašto onda primoravati decu da čitaju knjige kojima nisu dorasli? Zašto ne prevoditi i preporučivati literaturu koja se na engleskom naziva – “Young Adult” (omladina), i tako nešto preporučivati deci u srednjim školama?

Ali, te knjige nemaju vrednost klasika, rekli bi neki.

Dobro, neke imaju, neke nemaju, ali kakvu vrednost imaju nepročitane knjige, knjige koje su pročitane na silu i knjige koje nismo razumeli?

Nikakvu.

Ne znam koliko se buntovnih srednjoškolaca ikada vratilo čitanju, ali ja sam jedan od njih i zaista sam našao radost u čitanju, kako fikcije, kako klasika, kako popularne literature, biografija, popularne psihologije, ličnog razvoja…

I nije svaka knjiga za mene, i te knjige počnem i ako shvatim da nisu za mene, nikada ih ne završim. To ne znači da knjiga nije dobra, već da nije za mene. Možda će nekada biti za mene, ali u to doba kada shvatam da nije, onda stvarno nije.

Knjige su kao vremeplovi koje na detaljan način predstavljaju život u na drugim vremenskim i prostornim meridijanima i pružaju nam dragoceno iskustvo jer mozak ne razlikuje ono što se stvarno događa od onoga što se manifestuje u našoj uobrazilji, a knjige upravo primoravaju naš um da stvara slike koje ćemo mi doživeti kao lične.

Zašto onda primoravati decu da čitaju nešto što ne samo da im neće uspešno stvoriti slike, već ih odbiti od ovog vrednog prosvetiteljskog alata?

Pustimo decu da čitaju ono što im je primereno i blisko srcu.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Promena sredine

Koliko god mala bila, promena sredine znači da neke stvari neće funkcionisati kako su do sada funkcionisale.

Nešto će biti bolje nego što je do sada bilo, a nešto će biti lošije.

Kako god okrenemo, postoji vrlo malo toga što možemo da uradimo da bismo promenili novo mesto na kom boravimo, bez obzira koliko bismo mi to hteli. Ako nam nije posao da menjamo kulturu novog mesta, ako nas nisu zbog toga zvali, praktično ništa ne možemo da uradimo povodom kulture tog mesta.

Menjati mesto, znači menjati kulturu ljudi, a ljudi ne vole na silu da se menjaju. Ako bismo nekim slučajem istakli da se na novom mestu neke stvari ne rade kako bi trebalo, ako nemamo dovoljno veliki autoritet da tako nešto kažemo nećemo ništa postići osim što ćemo navući gnev drugih na sebe.

Najbolji način da se promeni kultura ljudi jeste da svojim primerom pokažemo kako može drugačije i oni koji budu primetili da smo drugačiji će se zapitati kako bi bilo kada bi oni radili nešto slično. Oni koji se odluče da rade nešto drugačije, ako im se bude dopalo i ako stvarno budu videli benefit našeg metoda, reći će drugima da je tako bolje.

Ipak bismo morali da budemo na oprezu da ne upadnemo u zamku nove kulture, posebno onih delova koji nam se ne dopadaju, jer ako smo dovoljno radoznali, vrlo lako ćemo probati njihove metode i možda ćemo uvideti da biti lenj, neodgovoran, aljkav, agresivan… zapravo i nije tako loše, bar ne po nas same, i možda ćemo prihvatiti te vrednosti kao dobre samo zato što se nalazimo u kulturi gde se te vrednosti prihvataju kao dobre.

Čovek je kulturološko biće jer ima daleko kompleksniju kulturu od bilo koje druge životinje. Svaka zajednica, počeviši od porodice, odnosno domaćinstva, preko naselja, grada, regije pa do nacije, poseduju svoju mikro i makro kulturu.

Vrapci se ponašaju isto i u Kini i u Srbiji. Ne postoji značajna razlika u kulturi jednog čopora šimpanzi i drugog jer u svakom čoporu postoji jasna hijerarhija i postoje jasni obrasci ponašanja svih članova čopora.

Bez naše kompleksne kulture bili bismo samo još jedni primati. Kultura znači identitet, a niko ne voli da mu se menja identitet.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Odgovornost

Ako pozajmite nečiji bicikl, i neko vam ukrade taj bicikl, odgovorni ste jednako koliko i onaj što ga je ukrao jer niste dobro zaštitili bicikl.

Isti slučaj je i sa vođenjem vebsajta. Ako vam neko hakuje sajt i ukrade informacije vaših korisnika, odgovorni ste jednako koliko i oni koji su ukrali informacije jer ih niste dovoljno dobro zaštitili.

Slično je i sa bankama.

U sva tri slučaja u pitanju je odgovorni smo i za informaciji ili stvari koje su nam je pružene, ali smo odgovorni i za poverenje. Neko nam je nešto poverio i mi smo obećali da ćemo to da čuvamo kao da je naše, jer će mo ga i koristiti kao da je naše.

Ako izgubimo tuđ bicikl, tuđe informacije ili tuđ novac, izgubićemo i poverenje i kada neko bude trebalo nešto drugo da nam ustupi, dobro će razmisliti.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Životni poziv

Strast ka nekom poslu se ne nalazi u novcu, ni u statusu, ni slavi, i ne možete unapred znati da li će vam se nešto svideti ili ne i ne može vam niko pomoći da je pronađete.

Ako tragate za životnim pozivom on se nalazi na onom mestu gde ne morate da se terate da radite, već morate silom da prestanete da radite. Kada tako nešto pronađete, nije bitna ni škola, ni veština, ni zarada; sva tri će doći praksom i željom za napretkom.

Bitno je voleti proces.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Prednost

Ne znam za vas, ali ja često nisam svestan koliko sam u prednosti u odnosu na druge, posebno na apsolutne početnike, i sve ono što smo naučio u prethodnih nekoliko godina uzimamo zdravo za gotovo.

U poslednjih 15 godina, od kada sam dobio svoj prvi računar, naučio sam prilično dobro da se snalazim Adobe programima, (Photoshop, Premier Pro, Audiotion), neke od njih sam nedavno savladao (InDesign), soldno se snalazim WordPress-u, Microsoft Office paketu, i to su manje-više programi koje koristim svakodnevno za razne potrebe.

Kada smo pokrenuli jutjub kanal, pre nešto manje od godinu dana, to što umem da koristim sve ove programe dalo nam je veliku prednost u odnosu na druge početnike, bar što se same produkcije tiče, ali ja nikad na to nisam tako gledao.

Naravno, imam još uvek mnogo toga da učim i mislim da ću uvek imati još uvek mnogo toga da učim, i kada poredite naš prvi video sa poslednjim razlika u kvalitetu je očigledna i dobro je dok je tako.

Međutim, ono što nije dobro je kada sam suviše kritičan prema sebi i kada ne cenim ono što trenutno posedujem, tj. umem. Da bih shvatio koliko zapravo znam i koliko sam odmakao od početka, neophodno je da me drugi postave pitanje poput: “A, kako da stavim sliku sa tekstom, kao što vi imate?”

Kod mene se to nekako podrazuvema da znaš; nekako očekujem da ljudi koji se odluče za jutjub znaju šta je “thumbnail”, kako da ga naprave i kako da ga postave, a ako pak i ne znaju, očekujem da će pogledati neki tutorial, samo zato što sam ja takav da volim i da umem da pronađem odgovor na sve što me zanima i da mi treba.

Naravno, i oni hoće da pronađu odgovore i jedan od načina da pronađu je da pitaju mene (ili Sanju u konkretnom slučaj), ali meni za takve stvari služi Google (ili duckduckgo.com, u poslednje vreme).

Nismo svi isti, to bi već trebalo da mi bude jasno, ali često nije.

Siguran sam da nisam jedini koji veruje da svi drugi znaju ono što sami znamo. Ako ste jedan od takvih, stanite malo. Osvrnite se oko sebe, i zapravo pogledajte šta sve drugi ne znaju, a vi znate ili umete, i biće vam lakše kada zapravo shvatite da postoji mnogo toga što vi umete, a drugi ne umeju, i što vas čini posebnim i vrednim.

Iskoristite to što znate, na najbolji mogući način i uvek budite spremni da učite još, ali nemojte biti kritični prema sebi kada nešto ne znate, jer to što ne znate, znači samo da ne znate JOŠ.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pumpanje

Kada se bavimo nečim kreativnim, imamo tendenciju da uđemo u stanje koje ja volim da nazivam pumpanje.

Pumpanje podrazumeva da ćemo dostići određeni nivo određene veštine, zausatvićemo bilo koji napredak i samo ćemo da pumpamo novi sadržaj iz dana u dan, iz nedelje u nedelju.

Drukčije rečeno, pretvorićemo se u mašinu koja pumpa sadržaj, a biti mašina nije nešto što bilo ko kreativan želi da bude, ali se vrlo lako pretvori u tako nešto.

Da bismo izbegli da radimo kao roboti i da iznova izbacujemo sadržaj koji je nalik jedan na drugi moramo da izađemo iz komfor zone, da probamo nove stvari i nove uglove.

A kada nove stvari i novi uglovi postanu komforni, vreme je da pređemo na nešto još novije.

To je jedini način da napredujemo, da postanemo eksperti i da naš rad bude unikatan.

Što više skretnica u našem radu budemo napravili, biće nas teže kopirati i samim tim lakše ćemo se isticati iz mase istih, koji uglavnom pumpaju.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Da i ne

Koliko god nam bilo teško da nečemu kažemo “ne”, moramo znati da svaki put kada nečemu kažemo “da”, svemu drugom kažemo “ne”.

Kada odaberemo gledamo jutjub, rekli smo “ne” svemu drugom što nije jutjub.

Kada odaberemo da kažemo “da” izlasku sa prijateljima da ih ne bismo izneverili, rekli smo “ne” svemu drugom.

Svaki put kada kažemo “da” nečemu što možda nije prioritet, trebalo bi dobro razmisliti čemu smo sve rekli “ne”, i onda će nam biti lakše da odbijemo sve ono što nam nije bitno.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Sudar

dvaju različitih kultura često znači šok za pripadnike obe kulture.

Obe strane su navikle da određene stvari rade na određeni način, a neke stvari uopšte ne rade.

Obe strane imaju priliku da nauče nešto jedna od druge, ali ono što se češće zbiva jeste da obe strane pokušavaju da nametnu svoj način kao ispravan.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Najbolje za naše pare

Kupovina novih tehnologija, bilo da su u pitanju računari, tableti ili telefoni, fotoaparati, mikrofoni, zvučnici… mogu da se pretvore u noćnu moru, posebno ako nam budžet nije skrojen za takozvane “flagship” uređaje, ali čak i onda je teško doneti odluku i biti apsoulutno sigurni da smo doneli pravu.

Ako imamo doviljno novca za najbolje uređaje na tržištu, i koristićemo najbolje uređaje na tržištu u njihovom punom potencijalu, onda bi najčešće trebalo da se opredelimo isključivo za brend, i svako od njih donosi svoje prednosti. U većini kategorija je jasno koji su to najbolji uređaji, koje postavljaju standarde za sve ostale proizvođače.

Apple dominira u svetu računara, telefona i tableta, RODE je standard za audio opremu, Canon i Sony se utrkuju za prvo mesto po pitanju fotografsku opreme i ako kupimo bilo koji premium uređaj ovih proizvođača nećemo pogrešiti.

Ali, šta se dešava ako nemamo dovoljno novca za premium uređaj, a hoćemo da dobijemo najbolje za naše pare?

Onda prvo moramo da utvrdimo za šta nam je potreban uređaj. Ako je u pitanju računar, da li nam je potreban za video montažu, igrice, surfovanje po internetu, filmove i muziku, programiranje…?

Svaki današnji računar bi bez probelama trebalo da se koristi za filmove, muziku i internet, ali ako nam je potrebno nešto zahtevnije ili za obavljanje specifičnih radnji, onda moramo pažljivo da biramo model i proizvođača kako bismo dobili najbolje za naše pare.

Proizvođači ili potpuno žrtvuju neke od komponentni, npr. ne ugrade kameru u laptop, ili ugrade nešto jeftinije komponente kako bi smanjili cenu.

Ako ćemo koristiti računar za video ili foto obradu, bitno nam je da displej prikazuje realne boje, takvi displeji su skuplji.

Kako god okreneš, bitno nam je da je taj računar bude izrađen od izdržljivih materijala, posebno ako je prenosiv, poput laptopa, notebook-a, ultrabook-a…

Bitno je da ima dovoljno RAM za naše potrebe.

Bitno je da ima dovoljne jak CPU (procesor) za naše potrebe.

Bitno je da ima dovoljno jak GPU (grafičke sposobnosti) za naše potrebe…

I najčešće je vrlo teško naći sve neophodne delove, koji se uklapaju u naš budžet, u jednom računaru i onda moramo da donesemo odluku šta ćemo da žrtvujemo.

Da li displej? Da li grafičku karticu? Da li procesor? Da li izradu? Da li RAM?

Kako god okrenemo, šta god da kupimo uvek ćemo biti nezadovoljni jer znamo da smo možda mogli proći i bolje za naše pare, ili ćemo kada prvi put naiđemo na neki problem početi da razmišljamo o tome da je trebalo malo više da uštedimo i malo više da se strpimo pa da kupimo najbolji mogući model najboljeg mogućeg proizvođača.

Ali, problem sa čekanjem da kupimo najbolji mogući model je u tome što će taj model vrlo brzo biti zamenjen novim najboljim modelom i opet možemo potencijalno da budemo nezadovoljni jer nismo čekali još malo, pa da izađe taj novi model.

Obzirom na sve, vrlo je teško odabrati idealan model i proizvođača za nas, iako svi oni mogu sa manje ili više uspeha da obave sve što mi od njih zahtevamo.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.