Većina stvari koje ljudi govore o sebi su laž. Koliko puta ste upoznali osobu koja kaže kako je perfekcionista, voli da sprema i ne podnosi nered, a onda posetite njihov dom i prvo što urade je da se izvine za nered jer baš danas nisu imali vremena ili njihov pas napravio nered ili ko zna šta. Ista stvar je sa ljudima koji kažu kako dobro kuvaju, ali im jelo nije baš najbolje uspelo kada ste
Biti disciplinovan znači raditi stvari koje bi trebalo da radimo umesto onih koje želimo da radimo. Često želimo rezultate, ali ne i rad kog oni podrazumevaju. Trebalo bi da učim kako bih položio ispit, trebalo bi da idem u teretanu kako bih doveo liniju u red, trebalo bi da pišem roman kako bih ga završio, ali bih rađe… Stoga, stvari koje bi trebalo da radimo često ostavljamo za sutra baš zato što ne želimo da
Bilo nam je potrebno 9 meseci da od jedne jedine ćelije narastemo do bebe i još 20 i kusur godina da odrastemo u odraslo ljudsko biće; ćeliju po ćeliju, dan po dan. Rast je bio toliko spor da je prošao nezapaženo. Tek kada pogledamo naše stare fotofrafije shvatimo koliko smo zapravo bili mali. Priroda nam pruža mnoštvo drugih primera strpljenja. Koliko je vremena potrebno da se iskleše kanjon ili da se izgradi ostrvo od aktivnog
Danas sam ukucao svoje ime u Google (jer svi mi to ponekad radimo) i na jednom piratskom sajtu sam pronašao link za PDF moje knjige – Krvavo zeleno Dok bi se mnogi žestoko iznervirali zbog toga, meni je čak bilo drago. Nekome je stalo. Neko misli da je ta knjiga vredna deljenja. Ljudi mi često govore: Radio si toliko dugo na knjizi, toliko si truda uložio i sada si odlučio da je deliš potpuno besplatno.
Da li i vi poznajete ljude koji su jedva čekali da završe školu (koji god nivo da je u pitanju) kako bi napokon prestali da uče i nisu videli neophodnost i pre svega užitak u konstantnom učenju? Možda ste baš vi jedan od njih; velika verovatnoća je da jeste. Nedavno sam se zapitao sam ko se može smatrati odgovornim za tako nešto? Zar nije u ljudskoj prirodi da voli da uči i da konstanto napreduje?
Da li ste se ikada zapitali na šta se sve čovek navikne? Npr. nakon tri godine života u Kini, meni je potpuno normalno da me niko ništa ne razume i da ja nikoga ništa ne razumem, ali se snalazim i živim potpuno normalno. (OK, ne mogu da se objasnim sa frizerom da ne treba da mi brije obrve, ali nije toliko bitno.) Ljudi su sposobni da se naviknu na koješta. Konc logor, na primer. Nakon
