Preporuka knjige

JUŽNO OD GRANICE, ZAPADNO OD SUNCA – Haruki Murakami

Ne postoji nijedan pisac koji može me opčini svojim pričama kao Murakami. U poslednje četiri godine, svakih nekoliko meseci odaberem jednu od njegovih knjiga i svaki put me zapanji njegova proza; svaka knjiga je toliko slična, a toliko različita.

Ponavljaju se motivi džeza, klasične muzike, mačaka i pre svega traganje za nekim dečačkim ljubavima. Likovi konsantno napuštaju svoje komfor zone, dešavaju im se nepredviđene stvari, za koje na kraju shvatimo da se nisu mogle drukčije dogoditi, i da se nisu mogle izbeći.

Proza je pitka, slikovita, precizna; nijedna reč nije suvišna, svaka slika je u romanu s razlogom, i po prvi put nisam se susreo sa čestim ponavljanjem informacije; gotovo svaka scena znači uvođenje novih informacija, a oni koji čitaju Murakamija, znaju koliko je sklon da ponavlja izesne informacije kroz dela.

Nema mnogo magičnog i mističnog u ovoj knjizi, koliko na primer ima 1Q84, ili Ubistvo Komtura, ili Kafka na obali mora, ali Murakami nije samo nadrealnost; njegova dela su ljubavna i preispituju granice razuma i emocija; vođenje srcem i mozgom.

Preporučujem svakome ovu knjigu, posebno onima koji nisu nikada čitali Murakamija, jer je zaista odličan uvod u njegovu prozu.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Preporuka knjige

Sapijens, Juval Noa Harari

U svojoj knjizi, Sapijens, Juval Noa Harari, govori o značaju priče, posebno mita.

Ljudska bića nisu jedina bića koja umeju da komuniciraju. Poznato je da primati mogu da stvaraju različite zvuke koje nose različite poruke. Neki majmuni umeju verbalno da upozore pripadnike svoje zajednice da dolazi lav ili orao ili neka druga opasna zver, ali nijedan majmun, niti bilo koja druga životinja, ne ume da stvara fikciju.

Sudeći po Hararijevom istraživanju, sposobnost čoveka da stvara fikciju i mitove i apstraktne socijalne ugovore, je omogućila ovu vrstu primata da stvara velike zajednice u kojima mogu da sarađuju.

Zahvaljujući fikciji nastale su nacije i pripadnici jedne nacije su u stanju da rade u korist čitave zajednice samo zato što su vezani za istu zastavu, isti grb, religiju i geografsko područje.

Države koje nemaju jak nacionalni identitet su često u sukobima; poput Afganistana, Libije… pa i Jugoslavije.

U koliko želite da saznate više o nastanku Sapijensa, pročitajte knjigu Juvala Noa Hararija.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Preporuka knjige, Čitanje

Sabotaža

Sudeći po Geriju Džonu Bišopu, postoje tri osnovna razloga zašto sabotiramo sami sebe: naš pogled na same sebe, naš pogled na druge ljude, naš pogled na život.

Ta tri razloga možete pronaći u knjizi Unfu*k Yourself: 7 Assertions to Seize the Life You Want, a knjiga je za sada dostupna samo na engleskom jeziku i ako se preko ovog linka budete registrovali na Scribd, moći ćete da je slušate potpuno besplatno na divnom, Gerijevom, škotskom akcentu, koji u potpunosti ide uz ovaj naslov, i samu Gerijevu filozofiju o životu.

Uverenja

Još u detinjstvu, dok učimo kako funkcioniše svet oko nas, formiramo izvesne slike o sebi, drugim ljudima i životu i tražimo dokaze koji će da podupiru naša uverenja.

Ta uverenja ne predstavljaju celu sliku, već našu viziju i samim tim nisu u potpunosti tačna, ali ih mi smatramo jedinom istinom.

Kad god nam nešto ne ide od ruke ili kada pokušamo da se promenimo na bolje, vraćaćemo se našim starim navikama jer će nam naša uverenja govoriti da je svet jednostavno takav kakav jeste i da se tu ništa ne može učiniti kako bismo bilo šta promenili.

Možda želimo da skinemo kilograme, ili da promenimo posao, partnera, ili sredinu u kojoj živitimo, ali ćemo odustati kada budemo shvatili da je sve uzaludno, odnosno kada nam naša uverenja potvrde da smo jednostavno rođeni da budemo debeli, da radimo besmislene poslove ili da živimo upravo tu gde smo se rodili.

Naša uverenja su nešto što sabotira svaki naš pokušaj da donesemo bilo kakvu promenu ili novine u naš život.

Možda nam neko kaže da je periodično post dobar za skidanje kilograma i popravljanje zdravlja, ali mi verujemo da je doručak najzdraviji obrok u toku dana i ne pada nam na pamet da ga preskačemo.

Možda smo usamljeni i želimo da steknemo nove prijatelje, ali verujemo da ljudi provode vreme sa nam čisto iz koristoljublja pa čak i kada upoznamo nekog novog tražimo dokaze koji će potkrepiti naše tvrdnje i ako se tako nešto desi, zauvek ćemo otpisati tu osobu.

Kako vidimo sebe

Ako u detinjstvu nismo bili dobri u školi ili u sportu ili u odnosu sa drugim ljudima, moći ćemo sebe da vidimo kao nekog ko je nespretan, glup ili asocijalan i svakodnevno ćemo tražiti dokaze koji će da potvrde naša verovanja.

Možda smo odlučili da počnemo da trčimo da bismo popravili naš izgled, zdravlje ili jednostavno da bismo se bolje osećali.

A, onda, nakon nekoliko dana, desi nam se da nezgodno stanemo dok trčimo i istegnemo ligament ili nam pukne ahilova tetiva i onda ćemo sami sebi reći:

Sport ipak nije za mene.

Nakon što se budemo oproravili od povrede, nećemo se više nikada vratiti trčanju ili bilo kom drugom sportu jer ćemo verovati našoj tvrdnji da smo nespretni.

Svako ima neka svoja uverenja i neke svoje slike o sebi koje svakodnevno potvrđuje.

Kako vidimo druge

U zavisnosti kakav smo odnos imali sa roditeljima, braćom, sestrama, prijateljima iz detinjstva, našim prvim ljubavnim avanturama, steći ćemo uopšteno mišljenje o ljudima.

Možemo da mislimo da su ljudi glupi, sebični, da ne ispunjavaju svoja obećanja, da uvek gledaju da nas iskoriste…

Recimo da smo bili dobar učenik u školi i da su se druga deca družila sa nama samo onda kada im je trebala pomoć iz matematike ili bilo čega, a nisu nas nikada zvali na njihove rođendanske žurke. U tom slučaju, svaki put kada je neko prijateljski nastrojen prema nama, pitaćemo se šta se krija iza toga, kakvu korist pokušavaju da izvuku od nas, dok je vrlo lako moguće da da jednostavno žele da se druže sa nama.

Ako se ikada desi da potvrdimo naše sumnje, samo ćemo pojačati naša uverenja da su ljudi koristoljubivi.

Kako vidimo život

Možda je slučaj da sve što smo stekli smo to učinili uz velike muke, pa mislimo da je život borba; ili nikada ništa nismo stekli pa mislimo da je život besmislen,…

Kako god vidimo život, baš kao i u prethodna dva slučaja, uvek ćemo tražiti dokaze da potvrdimo naša uverenja.

Možda smo odlučili da pokrenemo biznis, ali onda shvatimo da šta god radimo, ništa nam ne ide od ruke i konstantno neuspevamo, pa time potvrđujemo da je život borba i besmislen, i ne shvatamo da možda radimo pogrešne stvari ili imamo pogrešnu sliku ili pogrešna očekivanja.

Kako se izboriti sa našim uverenjima

Sudeći po Geriju, ne možemo da promenimo naša uverenja jer su duboko ukorenjena u našu podsvest, ali možemo da naučimo da živimo sa njima.

Drukčije rečeno, ne bi trebalo mnogo da se orijentišemo na prošlost već na budućnost. Ako nas je jednom neko prevario, ne znači da će nas svi prevariti.

Trebalo bi zacrtati šta želimo da ostvarimo u budućnosti i činiti korake ka tom cilju.

Uostalom, pročitajte knjigu, Geri to razume mnogo bolje nego ja.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Preporuka knjige

Knjiga je najbolji poklon

Knjige su poklon iz kog možete nešto uzeti svaki put kada ih otvorite i pročitate nekoliko redova.

Možete ih čitati nekoliko puta u životu i svaki put će vam doneti nova iskustva i nove mudrosti.

Knjige mogu da idu od ruke do ruke i da uvek nešto imaju da pruže koliko god ruku da ih je prethodno razmenilo.

Kada iz knjige nešto uzmemo, u knjizi ne samo da ne ostaje manje, već se nalazi više; ponekad je neophodno da prvi iz knjige nešto uzmemo i da drugima ukažemo na još jednu dragocenost koju mogu iz knjige da prisvoje.

Podelite roman Krvavo zeleno sa vašim prijateljima tako što će ih usmeriti na moj sajt ivanbacic.com i dozvolite mi da vašim prijateljima poklonim svoj roman.

KNJIGA JE NAJBOLJA KADA MOŽE DA SE POMIRIŠE

Veliki broj čitalaca voli da izlista čitavu knjigu ispred nosa i oseti miris sveže štampe.

Mnogi od nas su odrasli uz štampane knjige i verujemo da njeni elektronski naslednici nikada neće moći da zamene onaj osećaj koji pruža papir.

Jednostavno volimo da držimo knjigu u ruci, da osetimo njenu težinu, da podvučemo nešto u njoj, da zapišemo beleške na margine, da ostavimo posvetu, da čujemo zvuk listanja i da vizuelno procenimo koliko smo blizu kraja i da je držimo u jednoj ruci dok u drugoj držimo šolju kafe.

Ukoliko želite nekome da poklonite štampano izdanje romana Krvavo zeleno možete ga naručiti direktno od mene i u najkraćem mogućem roku stići će na adresu koju ste ostavili u porudžbenici.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli, Preporuka knjige, Život, Život pisca

Otpor

To je ono kada sedneš i zapitaš se:

“Čemu sve ovo? Iz dana u dan radim iste stvari, osećam iste emocije, ništa novo i bitno se ne događa u mom životu. Ja sam samo bezvredno pseto.”

Neki se time bave više, neki manje. 

Nekima je sasvim dobro onako kako jeste, i u tome nema apsolutni ništa loše.

Ali, oni koji ta pitanja postavljaju više nego što bi trebalo često imaju žestoku potrebu da to svoje strepnje na neki način izraze; takvi se često bave stvaralačkim radom.

Svako jutro kada sednem za računar da pišem, pročitam ono što sam napisao prethodnog dana i pitam se:

“Koga ja to zavaravam?”

Stiven Presfild u svojoj knjizi The War of Art ovu pojavu definiše kao Otpor. (Rezistencija). 

To je onaj žamor u glavi koji vam stalno govori da niste vredni i da je sve što radite uzaludno. 

Nemaju to samo pisci već svi koji se se bavi stvaralačkim radom i svi koji pokušavaju da pronađu neki smisao u sopstvenom ili pak tuđim životima.

Boli nas kada nam neki stranac kaže tako nešto, ali posle nekog vremena kažemo da taj nije bio u pravu, zaboravimo i krenemo dalje. 

Mnogo je teže savladati otpor koji dolazi iznutra. 

Mislimo da poznajemo sami sebe, ali smo zapravo daleko od toga. Život je suvše kompleksan da bi se mogao razumeti i da bismo ga mogli opisati. 

Vidimo ono što želimo da vidimo, osećamo ono što želimo da osećamo i verujemo u one priče koje sami sebi govorimo i za koje mislimo da su istinite.

Stoga, svako jutro, nakon što pročitam ono što sam napisao prethodnog dana i nakon što uputim sebi te teške reči, odlučim da ne slušam taj glas. 

To nisam ja. To je neki glas koji mi nikada neće doneti dobro. Zašto bih želeo da slušam nekog ko tako loše govori o meni?

Jednom kada uspem da se distanciram od njega se malo utiša.

Pitam se šta su moji ciljevi i koji su koraci ka njima? 

Kada pronađem odgovor, pitam se da li trenutno preduzimam jedan od tih koraka?

Kada ustanovim da je moj odgovor pozitivan osećam se bolje i glas otpora tada potpuno utihne; sve do idućeg jutra.

Dugo sam mislio da nešto nije u redu sa mnom, a onda, nakon što sam pročitao The War of Art shvatio sam ne samo da nisam jedini koji prolazi kroz takve stvari već da je to potpuno normalno.

Prestao sam da očekujem da će taj glas da nestane; znam da će me svakog jutra čekati. 

Moja prednost je u tome što on ne zna da sam dobro naoštrio svoje koplje kojim ću da ga probijem. 

Ponekad Otpor pobedi i danima sam bespomoćan, beznadežan i krajnje neprijateljski nastrojen. 

Ti dani ne prijaju kako meni, tako ni mojoj okolini. Ipak ti dani su sastavni deo života i važno je znati da smo opremljeni svim neophodnim da se nosimo sa tim danima i sa životom uopšte. 

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Preporuka knjige

Knjige koje vam menjaju pogled na život

Ne postoji mnogo knjiga za koje mogu da kažem da su mi promenile pogled na život, ali takve knjige se po pravilu dogode u pravom trenutku, baš kada smo spremni za promenu.

Jedna od takvih je svakako Mali Princ – Antoan de Sent Egziperia. Dok sam spremano ispit iz dečje književnosti nisam ni pomislio da ću zahvaljujući literaturi prevashodno namenjenoj deci početi da preispitujem postavku prioriteta u vlastitom životu, ali to je upravo ono što se dogodilo nakon što sam pročitao Malog Princa.

Iduća knjiga koja je okrenula moju percepciju za 180 stepeni i zahvaljujući kojoj sam imao dovoljno snage i motivacije da završim svoj roman bila je A Movable Feast, memoari Ernesta Hemingveja. 

Kada saznate da neko poznat po svome heorizmu i muškosti ima svoje ranjive, emotivne strane i kada znate da je jedan literarni genije na početku svoje karijere imao iste stvaralačke probleme kakve i vi imate, onda dobijete krila da stvarate i grešite, baš kao što su svi na početku grešili.

Poslednja knjiga koje mi je pomutila um je 12 Rules for Life by Jordan B Peterson. Na žalost, ova knjiga još uvek ne postoji na srpskom, ali siguran sam da će biti prevedena. Peterson predstavlja život na jedan krajnje unikatan način, kroz filozofiju, religiju i psihologiju i daje neke praktične savete koje mogu da olakšaju mnogo probleme. 

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Recenzije knjiga, Čitanje

Mali Princ – Antoan de Sent Egziperi – esej

Za Malog Princa se može reći da je biser književnosti za decu, (ne dečje književnosti, jer taj izraz predstavlja dečji stvaralački rad). Međutim, kako je književnost za decu, žanrovski i tipološki, neodvojivi deo opšte književnosti, vrednost Egziperijevog Malog Princa poprima još veće razmere, a kao neosporiv dokaz tome jeste stotinu osamdeset prevoda ovog dela, na isto toliko različitih jezika. 

Prozna dela dečje književnosti možemo podeliti na priče, bajke, basne i romane. Mali Princ sadrži elemente većinu ovih književnih vrsta, koje se prilagođene dečjoj recepciji; zanimljivih tematika, živog i preglednog toka radnje, živopisnih junaka, jednostavne strukture i naracije. 

Mali Princ je evolutivni produkt književnosti za decu i mlade. Proizvod je procesa koji je otpočeo nastankom priča, koje je Vuk Karadžić delio na muške i ženske, preko bajki, kako narodnih tako i autorskih; Jakoba i Vilhelma Grima, Šarl Peroa, Hans Kristijan Andersena, koji je načinio veliki korak u razvitku priče; korak koji je vodio do Luisa Kerola, tvorca fantastične priče, i tvorca Alise u Zemlji Čuda, po čijem ugledu su nastale fantastične priče, Pinoko, Karla Kolodia, Petar Pan, Džejmsa Beria, Pipi Duga Čarapa, Astrid Lindgren, Čudesno putovanje Nilsa Holgertsena kroz Švedsku, Selme Lagerlef, Čarobnjak iz Oza, Franka L. Bauma i Mali Princ, Antoana de Sent Egziperija.

Antoan de Sent Egziperi, rođen je 1900. Godine u Sent Moris de Rimanu, u domu za kog se verovalo da skriva blago. Vrlo rano izgubio je brata, za kog se veruje da je poslužio kao model liku Malog Princa. Nakon neuspelog pokušaja da upiše pomorsku školu, postaje pilot, leti nad predelima Južne Amerike, koje će docnije uneti u svoja dela. Napisao je Južnu poštu, Noćni let, Zemlja ljudi, Ratni pilot, Pismo jednom taocu, Tvrđavu i Malog Princa, koji je postao i njegov sinonim. Mirjana Vukmirović kaže da je za Egziperija pisanje bila posledica, jer su sva dela koja je stvorio prožeta ličnim doživljajima, sažeti, ukrašeni ponekom metaforom i mnogo mere i ukusa. Antoan de Sent Egziperi stradao je u svom poslednjem letu, 1944. godine u jednoj ratnoj misiji, a njegov avion je pronađen tek šezdeset godina kasnije u vodama Mediterana, koje i dalje skrivaju njegovo telo.

Roman Mali Princ počinje pilotovim (naratorovim) sećanjem na odrasle osobe iz njegovog detinjstva koje su pogrešno tumačile njegov crtež. Time se načinje jedna bitna tema ovog romana – jaz između odraslih i dece i njihovo međusobno nerazumevanje. Još jedna tema koja se otvara na samom početku, a koja doživljava svoj vrhunac u Prinčevom razgovoru sa lisicom – jeste da suština nije vidljiva očima već srcem. Možda baš zato odrasle osobe, koje su zaboravile kako se gleda srcem, ne vide u dečjem crtežu ono što bi trebalo, ne vide slona u zmijskom caru, već najobičniji šešir.

Priča se nastavlja povratkom u sadašnjost. Odrasli pilot našao se u pustinji pored svog srušenog aviona pokušavajući da ga popravi. Tada upoznaje mističnog  plavokosog dečaka, koji ga „pripitomljava“, kako to u svom delu kaže Egziperi, i načinje temu ljubavi i prijateljstva. 

Mali Princ pripoveda pilotu svoje doživljaje, opisuje mu svoju planetu, a i druge na kojima je, na putu do Zemlje, upoznao ljude različitog soja. Iz pripovedanja saznajemo znatno više o nerazumevanju odraslih, opšte mane i poroke sveta, koji je izgubio smisao i osećanje kosmopolitizma i ljubavi; usitnio se i ogradio isključivošću ličnih interesa i veličinom nedodirljivih narcisoidnih autoriteta – kako to kaže Miomir Milinković. 

Tema ljubavi, kao i prethodne, gradualno rastu kroz delo. Tako se ruža, u opisu njenog kompletnog života, po prvi put pominje u osmoj glavi romana, a u devetoj Princ odlazi sa njegove planete , ne shvatajući sudbinsku vezu sa ružom.  Tek nakon razgovora sa lisicom, nakon što ju je pripitomio, Mali Princ shvata da voli svoju ružu i da joj je potreban i kaže – Postoji jedna ruža…, mislim da me ona pripitomila.

Na samom kraju romana, do izražaja dolazi tema smrti, rastanka i utehe nakon gubitka. Zmija otrovnica, čija se funkcija mogla naslutiti na samom početku, jedini je Prinčev izlaz, jedini način da se vrati svom voljenom biću. Nakon njenog ujeda, Mali Princ napušta zemlju i za sobom ostavlja neutešnog pilota, koji je ipak, zajedno sa čitaocem, naučio važnu životnu lekciju – Da suština nije vidljiva očima, već srcem i da će se svoga prijatelja setiti svaki put kada pogleda u zvezdano nebo i čuje osmeh zvezda, koji zvoni kao pet stotina miliona praporaca.

Neki autori su mišljenja da su baobob i zmija predstavnici zla i ujedno najnegativniji likovi romana. S druge strane, možda se iza tih likova ne krija ništa simbolično, već se najveće zlo krije u najkompleksnijem liku romana Mali Princ, raščlanjenom na nekoliko činilaca, s kojima se postupno upoznajemo, a taj lik je ljudski rod, odnosno odrasle osobe.

Na šest različitih planeta Mali Princ susreće se sa egoističnim, prepotentnim kraljem, apsolutističkim diktatorom, potom sa uobraženkom željnim ma kakve pažnje, sa nesrećnim pijancem, zatim sa arogantnim biznismenom, sa fenjerdžijom koji se slepo drži besmislenog propisa, sa geografom koji ubira zasluge za tuđ posao, a ne smemo zaboraviti ni stereotipne astronome koji su osudili turskog kolegu zbog njegove nošnje. Nakon podrobnije analize reklo bi se da su u poređenju sa odraslim osobama baobab i zmija potpuno bezazleni likovi.

Među književnim kritičarima vlada uvreženo mišljenje da je Mali Princ oličenje čovekove duše, odnosno projekcija samog naratora romana. Narator, pilot koji je stradalnik u pustinji i koji u jednoj prilično živopisnoj halucinaciji, u liku dečaka, u Malom Princu, pronalazi prijatelja koji ga u potpunosti razume. 

Mali Princ ima sve osobine dečaka: jednostavan egocentričan govor, narcisoidnost, radoznalost, tvrdoglavost. On predstavlja sve ono što odrasle osobe nisu; on je ogoljena i prosta duša čovekova koja je lišena predrasuda i srebroljublja, poroka. Mali Princ je empatičan, ne osuđuje već konstatuje čudnovatost tuđih postupaka i osobina. Radoznao, uporan i željan znanja on neprestano postavlja mnoštvo pravih problemskih pitanja, uporedo ne stideći se neznanja. 

Iako dečak, sa svim osobinama deteta, Mali Princ poseduje izvesne zrele osobine. Svoje poslove ne odlaže za sutra, svakodnevno se brine o svojoj planeti, shvatajući da je odgovoran za svoju ružu u stanju je da donese tešku, razboritu odluku da napusti Zemlju i ode tamo gde je potrebniji, ali isto tako ne ostaje dužan svom zemaljskom prijatelju kome ostavlja vrednu lekciju o ljubavi i prijateljstvu. 

Mali Princ je satkan od najfinijih vlakana književno-umetničke vune. Likovi su živi, realni, višeslojni; teme mnogobrojne, višedimenzionalne, od suštinske važnosti za ljude; ideje i poruke veštim perom oblikovane, suptilne, nenametljive, a ujedno svojom težinom ostavljaju dubok trag u čitaočevom srcu; radnja u narativnoj sadašnjosti odvija se u pustinji, ali uz česte osvrte u prošlost, ona poprima kosmičke dimenzije.

Pustinja, kao mesto radnje, nije odabrana slučajno, jer ma gde drugde da se srušio pilotov avion, neko bi mu već pritekao u pomoć. Međutim, to nije jedini razlog što se Egziperi opredelio za pustinju, kao mesto zbivanja radnje, jer ona, pored toga što je  pust, napušten prostor, ujedno je i prostor kontemplacije, tišine, božanskog otkorvenja, mesto sučeljavanja sa samim sobom.

Neke od strukturalnih delova dela i njihovo razvijanje ne bismo bili u mogućnosti da uočimo bez fabularnog prikaza koji je predstavljen U Književnoj pedagogiji Malog Princa, Valerije Milošević. 

Između ostalog, u mogućnosti smo da propratimo rast pojedinih motiva, poput zmije i ruže. Vremenom, uloga ruže u životu Malog Princa raste, naročito nakon što ju je napustio. Taj rast kreće od brige za njenu sudbinu, nakon razgovora sa geografom, zatim u razgovoru sa lisicom da je pripitomljen, i ona time dobija znatno veću ulogu u njegovom životu, na kraju ruža predstavlja uzrok njegove smrti. Zmija je prvo biće koje je Mali Princ sreo na Zemlji, tada od nje saznaje da ga jedino ona može vratiti domu, što se na kraju i ostvarilo.

Prinčev dolazak na Zemlju je nagao, on na nju pada, baš kao što i pilot pada u pustinju. Njih dvojica dele podjednako nagao odlazak, Mali Princ umire, a pilot beži iz putinje u poslednjem trenutku, boreći se za život. Zbivanja u romanu smeštena su između tačke dolaska i tačke odlaska Malog Princa, ali analizom fabule uočavamo znatno dužu vremensku vertikalu, koja nas vraća u prošlost, opisuje sadašnjost i vodi nas u budućnost. 

Bitna karika u strukturi Malog Princa, je njegov pripovedač, odnosno njegova pripovedačka pozicija, koja je jasno predstavljena već u samoj posveti, iz koje saznajemo da je knjiga namenjena deci, stoga je pripovedana iz dečje perspektive. Docnije saznajemo da je pripovedač zauzima takav stav jer, kako on kaže – odrasle osobe ništa ne razumeju. Naznačenu poziciju, pripovedač nije napuštao tokom čitavog romana, a čak ih je u nekoliko navrata naglašavao: „Odrasle osobe nikad ništa ne razumeju same, a deci je zamorno da im uvek pružaju objašnjenja.“  Sama pripovedačeva pozicija uslovila je vrednosni sistem u svetu Malog Princa kao dela. Deca su predstavljena kao pozitivna, razumna, razumeju suštinu, dok su odrasli negativni, računaju, objašnjavaju, broje… Poslednji put, pripovedač naglašava svoju poziciju na samom kraju priče: „A nijedna odrasla osoba neće nikada razumeti da je to toliko važno.“ 

Uobličen na nesvakidašnji, origanlni način; obilat dijalozima, kratkim opisima i crtežima, idejama, porukama, višeslojnim likovima… Mali Princ, stavlja nas u poziciju da se zapitamo – kojoj književnoj vrsti zapravo pripada ovo delo? Neopredeljenost autora, po tom pitanju, samo uveličava vrednost i originalnost Malog Princa. Mišljenja su razna, pa nalazimo da je Mali Princ – bajka, parabola,  religiozna parabola, pesma o detinjstvu, moralni traktat, roman, psihološki roman, fantastična priča. 

Ipak, Mali Princ nije ni bajka, ni fantastična priča, ni parabola, jer pored svega, delo poseduje najviše karakteristika koje bi ga svrstale u najznačajniju proznu vrstu našeg vremena – roman. Prostorno-vremenska omeđenost, isključuje ga iz sveta bajki, a tu su još: pripovedanje u prvom licu (kog ne možemo sresti ni u bajci ni u paraboli, bar ne u čistom vidu); posveta na početku samog dela pripada umetničkoj prozi, baš kao što se i razvijanje fabule može okarakterisati kao romaneskno. Najočiglednije mesto, za koje možemo reći da bajka prelazi u roman, jeste čudesna pojava Malog Princa – čudesno jeste osnovni element bajke – ali, pripovedačkom iznenađenošću i začuđenošću čudesno prelazi u fantastično, što nije odlika bajke, već savremene prozne fantastike, samim tim i savremenog romana. 

Književno umetnička vrednost Malog Princa, ogleda se u jednostavnosti, preciznosti, razumljivosti jezika kojim je pisan, i koji sa sobom nosi mnoštvo dubokomisaonih univerzalnih iskaza. Da odrasle osobe ništa same ne razumeju, vole brojeve, da je govor izvor nesporazuma, sama reč pripitomiti, koja znači – stvarati veze, zatim iskaz – A kada se utešiš (čovek se uteši), bićeš srećan što si me upoznao; samo su neki od univerzalnih tajni koje Egziperi u Malom Princu, otkriva svome čitaocu, i na kojima će svaki od njih graditi novu predstavu o svetu u kojem živi. 

Mali Princ spada u domen umetničkih dela koja u nama ostaju zauvek, primoravaju nas na razmišljanje, na preispitivanje čitavog, našeg, već izgrađenog, sistema vrednosti ili pak grade u nama, neki novi, bolji, složeniji, humaniji sistem; bivamo prinuđeni da se sa delom poistovetimo, čak, iako sa njim nemamo ništa zajedničko; umetnička dela nam predstavljaju stvarnost iz nekog nesvakidašnjeg, za našu percepciju, nepristupačnog stanovišta; otvaraju nam nove vidike, postaju zvezde vodilje; kazuju mnogo, ne govoreći ništa; posade se u nas poput semena, rastu i u nama cvetaju, ostavljajući na našim dušama neizbrisiv, mirisan trag. Ne prikazuje umetnost uvek lepo, ali nam na lep način prikaže nešto ružno, tragično, bolno, poput rastanka, poput smrti, i tada znamo da nismo jedini, jer postoji jedan pilot, koji čezne za svojim Malim Princem, baš kao što svako od nas za nekim čezne, žudi, pati, i upravo je umetnost ta koja nam sav čemer olakšava, čini ga podnošljivim za život, pomogne nam da se bar malo utešimo.

Na kraju, ostaje nam da se zapitamo – Šta smo to naučili iz storije o Malom Princu, jer, ona, kao i svako drugo delo namenjeno deci, sadrži i tu vaspitno-didaktičku notu. 

Da li smo spremni da priznamo sopstvene greške, da li smo se možda kao odrasli pronašli u nekom od šest izdvojenih tipova ljudi, ili u najgorem slučaju – u svakom po malo, pa smo pomalo i dominantni kralj, i prepotentni uobraženko, i senilni pijanac, i kratkovidi matematičar, i beznadežni fenjerdžija, i površni geograf. Verujem, da je malo onih ekstremnih, koji su baš, svaki lik po malo, ali isto je toliko onih, koji od navedenog nisu ništa. Jer, ipak smo mi odrasle osobe, nama su potrebna objašnjenja, nama su bitni brojevi, čak smo se i drznuli da jedni drugima analiziramo, objašnjavamo, intepretiramo ovo nesvakidašnje delo, koje upravo propoveda suprotno. Ispostavlja se da na kraju ništa nismo naučili? Da li je zaista tako? Rekao bih da nije.

Nije, jer svako će od nas, u manjoj ili većoj meri, ovo delo nositi u srcu, i ono će imati oči Malog Princa koje će umesto njega gledati. – Kako bismo inače naučili da gledamo srcem, kako bismo naučili da je suština nevidljiva očima? – Da li možemo zaista da kažemo da smo ovo delo gledali srcem? Možda prvi put nismo, ali svaki sledeći put jesmo. 

Mali Princ nije poput Ničeovog Zaratustre – knjiga za svakoga i knjiga ni za koga; već naprotiv, to je knjiga za svakoga, za svako doba, svaki uzrast. Ona je dečja slikovnica, vaspitna, pedagoška, didaktička, knjiga za opuštanje, knjiga za svaki dan, ozbiljna, filozofska, psihološka, komična, satirična, ironična, duhovna, materijalna, knjiga o prošlosti, sadašnjosti, budućnosti; ona je hronika, memoar, sadrži elemente tradicionalne bajke, ali i autorske, savremene bajkovite proze; ona je fantastična priča, ona sadrži elemente basne, ona je moralni traktat, ona je drama, komedija, tragedija, tragikomedija, a ako bi se za nju napisala muzika, poslužila bi i kao operski libreto, ili scenario za film, ona je vanvremenska, vanokvirna, izvanredna proza namenjena deci, a koju neretko čitaju i odrasli. 

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.