Pisanje romana – Dan 74.

Promene nikada ne dolaze same i to je često dobra stvar.

Naime, pored toga što sam odlučio da poduplam svoju produktivnost, pa da sa 500 reči pređem na 1000, što je velik zadatak, ali sudeći na osnovu iskustva u toku prva dva dana, ne i neizdvodljiv.

Druga velika promena dogodila se nekoliko dana ranije i tiče se moje ishrane. U petak smo Sanja i ja odlučili da pređemo, bar 30 dana, a verovatno i više, na karnivore ishranu, tj. da iz svoje ishrane izbacimo sve namirnice životinjskog porekla.

Za nekoga ko je godinama na keto i low carb ishrani, ova promena je već neki logičan sled događaja. Mnogi koji su duže vreme na keto ishrani i ne vide željene rezultate ili prosto žele da se okušaju u nečemu novom, prosto pređu na karnivor, odnosno mesnu ishranu.

Pored mnogih zdravstvenih benefiti ove ishrane, koja se bazira na mesu, jajima i mlečnim proizvodima (što masnijim), ona još pruža jedan nevoravatan mentalni fokus već nakon nekoliko dana; nakon što telo uđe u neku dublju ketozu, stanje u kom troši isključivo masti.

Mozak mnogo bolje radi na ketonima, to mogu da posvedoče mnogi koji su na keto ili karnivore ishrani.

Tako da mogućnost da bez problema napišem 1000 reči za 60 minuta, pripisujem jednim delom i promeni ishrane.

Treća, ne tako beznačajna promena, dogodila se takođe juče kada sam shvatio da je izašao update Scrivenera, softvera u kom pišem romane, i sve duže forme.

Izašla je verzija 3.0 za Windows platformu. Takva, nova, znatno bolja verzija postojie za korisnike Apple računara, još od 2016. godine, kada sam i počeo da koristim nešto stariju verziju ovog programa za Windows i svake godine, nama, korisnicima Windowsa, obećavana je verzija 3, koja je, eto, objavljena tek pre nekoliko nedelja.

Ne bih puno pisao o ovom softveru, ali ću naglasti da on olakšava život mnogim romanopiscima jer se dokument ne posmatra samo kao pisana reč, već se može podeliti na poglavlja, scene, scene u scenama iliti bitove, i na najsitnije činioce koje možete premeštati sa jednog mesta na drugo poput fotografija.

Postoji bezbroj prostora i načina za pravljenje sinopsisa, beleški, vremenske linije u kojima se odigravaju radnje. 

U stanju je da vas obavesti kada ste otkucali određeni broj reči tog dana, ili u određenom dokumentu.

Sve u svemu, jedan softer namenjen, pre svega, romanopiscima i kome se veoma radujem.

Stoga, jedan deo mog oduševljenja i lakoće pisanja u ova prva dva dana od kad sam odlučio da pišem 1000 reči u toku dana, pripisujem i ovom softveru.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 73.

1007 reči, za nekih sat vremena.

Mislio sam da će biti mnogo teže. Prvi put sam zastao sa pisanjem i proverio brojač negde oko 500 reči, jer već mogu da naslutim kada sam blizu tog broja.

Moram priznati da me je malo uplašilo kada sam pomislio da bi sada trebalo još toliko da napišem, ali pustio kola da idu nizbrdo i reči su dolazile prilično glatko.

Ne mogu da tvrdim da su bile dobre, ali to važi za 90% prvog drafta. 90% prvog drafta je po pravilu sranje. I čitava svrha prvog drafta je staviti reči na papir; nazivomo to papirom. Samim tim, kvalitet pisanja ne bi trebalo da me brine.

Cilj je završiti prvi draft do avgusta, i to za sada deluje kao nešto realistično, pod uslovom da nastavim da pišem svakodnevno. 

Sve u svemu, prvi dan duple norme je prošao dobro. Videćemo kako će ići dalje. Sutra ću verovatno imati već jasniju sliku.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 72.

Današnjih prvih 250 reči bilo je jednako guranju automobila kako bi ga iščupao iz nekog blata ili snega. Napred-nazad, i što više guraš, to automobil više tone, i situacija izgleda beznadežnije.

Juče sam dobio ideju da možda povećam svoj dnevni cilj sa 500 na 1000 reči, jer slutim da mi uskoro slede neke promene koje će omesti moju dnevnu rutinu i ako ne budem završio roman u narednih nekoliko meseci, rizikujem da ga nikada ne završim.

Drugi rizik kog povlačim povećanjem dnevnog unosa reči je da ću vrlo brzo iscrpeti zalihe u svom bunaru i samim tim stvoriti veće pauze između dva pisanja. Preduge pauze između dva pisanja, znače gubljenje interesovanja za priču, zaboravljanje srži priče. 

Priča je kao balon punjen helijumom. Mora da lebdi iznad tebe, i da se drži na tankom koncu, i ako staviš i najmanji teg na nju, zarobićeš je, a to je nešto čemu se ona protivi. 

Najmanja nepažnja, tvoja ruka se otvara, puštašt konac, i ona odlazi zauvek i sve što možeš da radiš jeste da je gledaš kako lebdi u nedohvat i sve što ti preostaje jeste da se sećaš kako si nekada imao priču.

Kako god okreneš, rizikujem da ne završim priču, a kada je u pitanju ova priča, zaista imam veliku želju, ali i potrebu, da je završim. Ako ne budem uspeo, to će biti veliki gubitak.

Obzirom da su promene gotovo neizvesne, dužan sam da promenim svoj pristup i da se prilagodim novim okolnostima i da idem ka opciji koja mi pruža veću sigurnost da ću priču završiti na vreme. 

Ne mogu jednostavno da sedim i da se nadam da do promene neće doći.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 71.

Danas sam se probudio u 4. Mačak me je probudio. Obzirom da sam otišao na spavanje nešto pre 9, shvatio sam da ne postoji razlog da ne ustanem.

Kad živite u pogrešnoj vremenskoj zoni, gde uz to ne postoji letnje i zimsko računanje vremena, onda sredinom maja sviće već negde oko 5, što bi značilo da nije baš lako ustati pre svitanja.

Postoji neka posebna čar u pisanju uz svitanje. Baš kako se Sunce izviruje iza horizonta i dodaje nijanse nebesko plavetnila, tako se i priča koju pišeše odmotava, na izgled tiho i bez mnogo žurbe, sve do onog čudnog momenta, kada shvatiš da je odjednom dan, i da je sve vidljivo.

Razlog zašto volim leta u pogrešnoj vremenskoj zoni i suptropskoj klimi su upravo ova jutra, kada možeš da ustaneš pre svih, i da na miruš pišeše svoje priče.

Sredina romana za sad obećava, bar ovo prvo poglavlje koje sam baš jutros završio. Nema mnogo poglavlja u ovoj knjizi za koja mogu da kažem da su gotova, ali ovo jeste, ima sve što bi jedno poglavlje trebalo da ima; početak, sredinu i kraj.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 70.

Danas sam više nego inače razmišljao o uređivanju nego što sam bio koncentrisan na pisanje.

Al’ dobro, to je samo jedan od “onih” dana, kada ti ne ide. Mada, ne mogu da kažem ni da mi ne ide, samo nije išlo onako kako sam mislio da će ići, već me je odvelo nekud gde nisam mislio da ću doći.

To je samo jedan dan, i ako mi se sutra ne bude svidelo gde sam se našao, uvek mogu da se vratim na mesto gde sam pogrešno skrenuo i uvek mogu da odaberem pravi put, pod uslovom da tako nešto uopšte postoji.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 69.

Pisanje ponekad može da izgleda kao samobmanjivanje; ponekad jednostavno postavimo šargarepu ispred nosa i zakačimo je na onaj štap da nam visi iznad glave kao magaretu.

Evo i zašto:

Postoji jedan događaj u romanu kog još nisam opisao, a za kog znam da će se dogoditi, i sve što radim u poslednje vreme jeste da gradim put do tog događaja, i kako mu se približim, tako shvatim da još uvek nije vreme za njega, i umesto tog događaja dodam još jedan detalj koji će voditi ka njemu, a nekada ubacim i takozvane crvene haringe, koje će, onog ko čita, odvesti na potpuno drugu stranu.

I ko je sad tu obmanut, a ko obmanjuje, je pitanje na koje se teško može dati odgovor.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 68.

Spavanje je očigledno postalo moj prioritet. Ne samo zbog pisanja, već zbog zdravlja uopšteno. Postoje brojne zdravstvene posledice lošeg sna i tako nešto ne ostavlja trag isključivo na mojoj koncentraciji i sposobnosti da pretvorim misli u reči.

Koliko god se trudio da legnem na vreme postoje sile koje se postaraju da moj san ipake ne bude onakav kakav bih hteo da bude. Nemam problema da zaspim, kad god da odem u krevet, ali često imam problema da ostanem u stanju spavanja onoliko koliko bi trebalo.

Danas je bio jedan od tih dana, da ne kažem noći, kada se probudim u neko gluvo doba, ovoga puta je bilo 3, i više ne mogu da zaspim. 

Nekada ne mogu da zaspim zbog stresa, zbog stvari o kojima razmišljam, ali danas sam se probudio i ostao budan jer sam iz nekog čudnog razloga bio uzbuđen, kao dete koje bi sutradan trebalo da ide na ekskurziju ili dete koje čeka Deda Mraza.

Probao sam meditaciju, slušanje audio knjige, ali ni to mi nije pomoglo da se vratim u san, pa sam ustao iz kreveta negde oko 3:30, skuvao kafu, i seo da pišem.

Bez obzira što sam spavao svega 6 sati, pisanje je išlo dobro i uspeo sam da raščivijam neke pojedinosti u sceni na kojoj trenutno radim. Sad mi je potpuno jasno kako su se neke stvari dogodile u toj sceni i kakve će posledice ta scena ostaviti na ostatak romana.

Možda je baš zato i trebalo da ustanem ranije, da bih rešio taj problem; možda sam baš zato bio uzbuđen. Ne znam. To verovatno samo moja podsvest može da zna, a ona trenutno odbija da komunicira sa mnom, bar ne na tu temu.

Ali na kraju, nije ni bitno. Teško da se sada može bilo šta promeniti. Danas je dan kada se iz kreveta ustaje u 3:30.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 67.

Noćas sam loše spavao, ali se to nije u velikoj meri odrazilo na pisanje.

Da, pisanje je imalo drukčiju notu nego inače, i išlo je nešto sporije nego inače, i moj um je bilo veoma lakše dekoncentrisati nego inače, ali sam ipak uspeo da završim 500 reči u dogledno vreme i ne samo da sam otkucao određeni broj reči, već sam imao prilike da se zaista saživim sa scenom i da shvatim šta svaki od likova u sceni želi, ali i da kreiram jedno veliko iznendađenje kojim će otpočeti dugački, drugi čin.

Poslednji put kada sam imao uspešan niz rada na romanu, a da to nije puko planiranje romana, smišljanje sinopsisa, likova i sličnog, već stvarno zapisivanje reči bilo je 2018, što znači da je prošlo pune 3 godine.

U međuvremenu jesam radio na raznim verzijama, ali nikada ne bih prešao 10 dana uzastopnog rada, i vrlo brzo bih odustajao, prosto jer priča nije bila dobra.

Sada, posle 60 i kusur dana aktivnog rada na romanu, uspeo sam da se prisetim koliko je zapravo sam proces pisanja najveća nagrada za svakog pisca.

Završiti roman je velika stvar i zadovoljstvo koje neko može da oseti tog trenutka kada otkuca čuveno “kraj”, je nemerljivo sa bilo čim u životu, ali pisati svakodnevno, otkrivati deliće slagalice, skupljati razne detalje koji se kao nekim čudnim mehanizmom vrte oko puke svakodnevice i ponekad sami po sebi uklapaju u priču i potiču sa mesta za koja bih se najmanje nadao da potiču, to je već zadovoljstvo za sebe.

Osećaj, da jedva čekaš da se probudiš samo da bi saznao šta ćeš novo danas otkriti u priči koja se pred tobom razvija kao klupko vunice te vrlo lako vrati i cipele dečaka koji je isto tako željno čekao da se probudi da vidi šta to svet ima da mu ponudi tog jutra.

Odrasli nekako zaborave da se raduju tim dragocenim momentima u toku dana, ali pisanje je jedan od najefikasnijih načina, meni poznat, koji može da ti vrati tu radoznalost i životnu radost; pisanje fikcije, pre svega.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 66.

Stvaranje romana, ali verujem da važi i za stvaranje uopšteno, posebno ako je u pitanju dugačka forma, ili bilo šta drugo što se ne može završiti u jednom danu, poput pesme, slike, skulpture, muzičke kompozicije, pa do kompjuterskog programa ili arhitektonskog plana jedne građevine; stvaranje bilo čega je jedan veoma čudan zanat.

Malo je reći da sam juče došao do tačke od koje nisam znao kuda dalje da idem i jedan deo mene je već počeo da veruje da bez obzira što imam jasan plan za ovaj roman, bez obzira što vidim njegov kraj, i dalje nemam njegovu sredinu, a bez dobre sredine, roman je samo jedna nedorečena stvar.

I onda, kada se najmanje nadaš, dok ležiš u krevetu i čitaš knjigu čekajući san, stigne ti poruka na osnovu koje dobiješ ideju da u svom romanu promeniš jedan, potpuno sitan, i naizgled nebitan detalj, i toliko se raduješ tome, jer će taj detalj da upotpuni jednu sliku, taj detalj je upravo ono što je nedostajalo tvojoj slagalici.

Iako i dalje nemaš rešenje za čitavu priču, za čitavu slagalicu, srećan si što si našao taj delić, i s tom mišlju zaspeš, i šta se desi ujutro?

Ako ako imaš dovoljno sreće, probudiš se sa rešenjem za čitav roman.

Ali, nemoj me pogrešno razumeti, sreća nije dovoljna da bi se probudio sa tako nečim. Potrebne su još dve stvari.

Potrebno je da razumeš da je kreativni um kao površina stajaće vode; neke bare, na primer. 

Da bi jasno video odraz na njenoj površini ona mora biti mirna. Iako je voda stajaća, to ne znači da će njena površina uvek biti mirna. Nekada će je uznemiriti vetar, nekad će  neko baciti kamen samo da bi poremetio njen mir. Šta god da je uzrok njenog talasanja, tvoj posao je da se ne mešaš. Ne pokušavaj da je smiriš, nemoj duvati u suprotnom smeru, nemoj pokušati rukom da ispeglaš njenu površinu, stani sa strane, i čekaj da se smiri ili još bolje, otiđi negde drugo samo da bi se kasnije vratio i proverio da li je površina mirna.

Druga, veoma bitna stvar, kada je voda mirna, znaj da ti se rešenje neće pojaviti u jasnom obliku. Nekad će doći u obliku sna, nekada u obliku nekog događaja, nekad u obliku neke osobe, nečega što si pročitao, video, čuo, nešto na šta si nagazio.

Rešenje će obavezno biti tu, jednom kada se površina smiri, a tvoj zadatak je da naučiš da ga vidiš, da ga interpretiraš, da razumeš šta odraz u toj vodi pokušava da ti kaže i jednom kada u potpunosti budeš razumeo poruku, osetićeš to u svom stomaku, kao oštar bol upozorenja, kao strah, da tamo ne treba da ideš, jer je opasno, ali znaj da je to upravo mesto na koje bi trebalo da ideš.

Idi tamo gde te je strah da ideš jer jedino je to put kojim mnogi nisu pošli.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 65.

Danas se nekako osećam otuđenim od rukopisa. Rečenica kojom sam završio jučerašnje pisanje bila je u sred dijaloga i glasila je 

“Ali, pre toga, setio sam se još nečeg;”

Kada sam danas otvorio dokument, ne da se nisam sećao čega se to glavni lik setio, nego sam morao da pročitam prethodnih nekoliko stranica da bih shvatio o čemu je uopšte reč u ovom delu romana.

Imam osećaj da ulazim previše u mistiku i da se mrsim u neki čvor iz kog ću teško izaći. Najkraće rečeno, strah me je da ovo neće izaći na dobro, da sam negde pogrešno skrenuo.

S druge strane, još uvek imam putokaz i mogu da se vratim na put, zato samo, dođavola, i napisao taj sinopsis i to je upravo ono čemu bi to trebalo da služi.

Još jedna stvar, kada se nalaziš na raskršću uvek biraj onaj put koji izaziva više straha. Trenutno me je toliko strah da sam se zaglibio u neko živo blato, da zapravo mislim da nisam mogao odabrati bolji put, ako ćemo put vrednovati na osnovu straha koji izaziva.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.