Misli, Pisanje

Futur II

… iliti izumrlo glagolsko vreme.

Češće ćete čuti ili pročitati: – Javite se kad stignete. umesto: – Javite se kada budete stigli. – ili – Neću doći ako pada kiša. – umesto; – Neću doći ako bude padala kiša.

Ako niste znali, drugi oblik je pravilan, ali i sam često pravim grešku i koristim prvi, nepravilan oblik jer je ekonomičniji i preti da iščezne u potpunosti.

Ako se budem dobro skoncentrisao, neću ponoviti slične greške.

Da li želite da vam šaljem ove tekstove na mejl, da vam pošaljem svoj roman, Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored? Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

Misli, Motivacija, Pisanje, Život, Život pisca

Otaljavanje

…bi bio sinonim za moje školovanje.

To je ono kada radite domaći ili učite za kontrolni, a radili biste nešto drugo i samim tim ulažete minumum napora samo da biste odradili posao i konačno bili u mogućnosti da radite ono što volite.

Sve što sam naučio, što mi je bitno posao ili u životu uopšte sam naučio mimo škole, a školu sam morao da otaljam jer sam kao prvo bio obavezan zakonom, a kao drugo želeo sam neku sigurnost koju će mi sertifikat o završenom formalnom obrazovanju doneti.

Mislio sam da ću kada završim školu konačno moći da radim šta hoću i da neću morati više ništa da otaljavam, ali sam se prevario; svi radna mesta na kojima sam radio, uključujući i ovo sadašnje, su puko otaljavanje.

Koji god posao da je u bio pitanju, njegova jedina svrha bila je da mi donese novac kojim ću platiti račune.

Nigde se nisam osećao toliko ispunjenim kao za tastaturom kada pišem ono što se meni tog momenta piše; kažem to, zato što sam radio kao freelance pisac i nije mi bilo ni upola zanimljivo da pišem članke za tuđe sajtove koliko za svoje; otaljavao sam ih.

Ovoga sam se setio ovih dana kada sam žestoku zadubljen u redizajniranje svog sajta, što je takođe jedna od mojih strasti. Ipak, volim samo vizuelni deo veb dizajna; volim da biram font, boju, da sređujem razne sličice, banere, naslove dok nisam mnogo oduševljen samim funkcionalnim delovima veb dizajna; zato je moj sajt i bio hakovan.

Veb dizajn je nešto čime nikada ne bih mogao profesionalno da se bavim jer ne bih umeo da sarađujem sa klijentima i da prihvatam njihove predloge koje smatram da nisu na mestu i pre svega jer me veb dizajn dovodi u manično stanje; kada krenem time da se bavim ne mogu da prestanem i dobar deo (čitajte ceo dan) sam odsutan.

Veb dizajn, poput pisanja, je nešto što mi teško pada da otaljam; volim da uradim najbolje što mogu. Nekada to moje “najbolje što mogu” nije dovoljno dobro, ali ako nisam dao sve od sebe, jednostavno se ne osećam dobro.

S druge strane, engleski predajem uz minimum napora, toliko da zadovoljim mušterije i nadređene; drukčije rečeno – otaljavam.

Zanimljivo je da oni nekada misle da se ubijam od posla, ali ne usuđujem se da im kažem da mogu više.

Iako sam primoran da otaljavam poslove koji mi donose novac, dok najveći deo svoje energije ulažem u posao koji nije uopšte profitabilan, ne mogu da se bunim.

Dobro mi je jer sam u mogućnosti da se mimo radnog vremena posvetim pisanju i verujem da će mom otaljavanju jednog dana doći kraj; da ću jednog dana konačno moći pisanjem da platim račune.

Tužno mi je kada znam da veliki broj ljudi provede svoj radni vek otaljavajući razne poslove dolazeći kući frustrirani i lečeći te frustracije u raznim zavisnostima ili bezumnim aktivnostima poput gledanja rijaliti emisija na televiziji i beskonačnim vežbanjem palca listajući razne društvene mreže.

Zašto nas u školi nisu naučili da je važno da pratimo svoju strast? Zašto su nas naučili da je bolje da nešto otaljamo samo zato što će nam možda doneti novac nego da radimo ono što zaista volimo?

Većina poslova su poput neke sigurnosne mreže, ali od kanapa te iste mreže se pravi i omča oko vrata koja nas steže što duže ostajemo na radnim mestima koja nepodnosimo.

Nije istina da moramo da provedemo život radeći stvari koje vremenom počnemo da mrzimo. Verujem da svako može da nađe svoju strast; nešto što će toliko voleti da radi da će moći da postane majstor u tome i da bude plaćen za svoje usluge.

Ne moramo biti ni poznati niti imati gomilu pratilaca i obožavalaca; nephodno je imati mali broj ljudi koji će toliko voleti ono što radimo da će biti naše najiskrenije mušterije.

Oni koju su u tome uspeli tvrde da je dovoljno imati 1000 pravih obožavalaca da bi se moglo živeti od nečega što stvaramo.

Pravi obožavalac je neko ko će kupiti sve što stvorite; sva izdanja i formate knjige, onlajn kurs, suvenir, sliku, šolju za kafu… šta god da stvaramo.

Iako ne postoji formula za pronalazak pravih obožavalaca, verujem da je jedan od puteva koji vodi ka stvaralačkoj samostalnosti je da ne otaljavamo svoj rad već da nesebično dajemo sve od sebe tako da drugi imaju korist od proizvoda našeg rada i siguran sam da će obožavaoci pojaviti.

Taj put nije lak, ali kada ga jednom pređemo, tih 1000 obožavalaca lako postane 10000, 100000.

Da li želite da vam šaljem ove tekstove na mejl, da vam pošaljem svoj roman, Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored? Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

Pisanje

Vatra i kiseonik

Kako Chuck Wendig kaže u svojoj knjizi, Damn Fine Story, dobra priča se sastoji od vatre i kiseonika. Vatra je uzbudljiva i održava napetost čitalaca dok kiseonik pruža neophodni predah. 

Uloga kiseonika nije samo da bi pružio predah, on je tu da bi omogćio idući požar.

Stephen King je majstor ove tehnike i jedan od dobrih primera nalazi se u knjizi Vreća kostiju i unapred se izvinjavam onima koji nisu pročitali knjigu, a možda bi želeli, jer ću otkriti neke njene detalje.

U dobrom delu knjige, Mattie Devore, se uz pomoć Mike Noona-a bori za starateljstvo svoje kćeri protiv zlog svekra i tu se nalazi sva vatra ovog dela. 

Kiseonik pristiže kada nakon što svekar umre i ostavlja Mattie 80 miliona dolara u nasledstvo. Sve je to proslavljeno bezazlenim roštiljanjem, do onog momenta kada Mattie jednostavno bude upucuna pred očima svih prisutnih (osim njene kćeri, za koju se King pobrinuo da ode na spavanje pre tog događaja).

Jednim takvim ritmičnim smenjivanjem vatre i kiseonika, postiže se efekat uzbuđenja i iščekivanja novog uzbuđenja, što je mnogo zabavnije nego konstantno uzbuđenje ili konstantno iščekivanje.

Da li želite da vam šaljem ove tekstove na mejl, da vam pošaljem svoj roman, Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored? Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

Pisanje

Blogovati ili ne?

Jedina stvar koja je gluplja od pisanja o pisanju je pisanje bloga o pisanju bloga, ali nekada moram i to da uradim.

Već više od godinu dana pišem ovaj blog, počeo sam ga na engleskom, a od nedavno pišem na oba jezika paralelno. Na engleskoj verziji bloga postoji blizu 250 članka, dok na srpskom ima svega nešto preko 100. 

Krenulo je od ideje da ću pisati jedanput nedeljno, a onda se pretvorilo u dnevni blog, pa je neko vreme stalo i sada opet pišem svakodnevno nešto više od dva meseca.

Teško je svaki dan sesti i napisati nešto za šta verujete da će nekome možda biti od koristi, ali vremenom se čovek navikne i moj mozak već zna da miris popodnevne kafe znači vreme za blog. 

Zašto pišem? Ne znam! Volim da pišem i volim da sređujem svoje misli u skladne celine; volim da gledam kako reči nastaju na praznom dokumentu i kako popunjavaju tu belinu. 

Volim da mislim da moje pisanje može nekom biti od koristi; mislim da mi je to najveća motivacija za ovaj blog. Ipak, ponekad taj izvor motivacije se isrpi. 

Poslednjih nedelju dana pokušavam da procenim da li je pisanje bloga vredno ičemu. Da li bi ta dva sata dnevno koja provedem pišući blog bilo bolje utrošiti u nešto korisnije? Možda bih mogao da pišem roman i popodne umesto samo izjutra? Možda bih mogao da pogledam film ili čitam više nego inače?

Sigurno je da od pisanja bloga lično imam najviše koristi; ja sam taj čije se misli dovode u red i ja sam taj koji se oslobađa raznih unutrašnjih monologa tako što ih zapiše. 

Blog je za mene kao čistilište. Postoje neke stvari o kojima razmišljam u toku dana i kada dođe vreme za pisanje bloga, sednem i zapišem ono što me je najviše mučilo. 

Ipak ovu temu sam izbegavao već danima. Ne znam da li ikog zanima ovako nešto? Zašto bi iko brinuo za to da li se meni piše taj blog ili ne? Ko me tera? 

Bolje pitanje je, kome će nedostajati ako jednostavno prestanem da pišem? Ko će se zapitati – a gde je današnji blog?

Pravo da vam kažem ne znam. Ne znam ni da li iko čita ovo, ni da li je ikom stalo do toga što pišem, i što manje znam to je bolje po mene. 

Blog ima mnoge predsnoti i mislim da bi svi trebalo da ga pišu, ali zašto onda kada je pitanju moj blog postoji ta sumja? Zašto se uopšte pitam da li bi trebalo da ga pišem? 

Blog je mnogo bolji od dnevnika. Za dnevnik ne marite mnogo. Ne kažem da ne bi trebalo voditi dnevnik, ali to je nešto lično i kada znate da ćete ga verovatno jedino vi čitati, ako ga ikada budete čitali, onda ne marite mnogo kako će to da izgleda i da li će ikome biti od koristi. 

S druge strane, kada pišete blog nadate se da će ga neko čitati; zapravo se nadate da će ga mnogo ljudi čitati i da će mnogo ljudi imati koristi od njega, a onda kada pogledate statistiku, deluje vam da je sve to pisanje u etar

Možda je pogrešno gledati statistiku vašeg sajta, ili bloga ili mejling liste. Brojke mogu lako da razočaraju i koliko god da su velike uvek ćete želeti veće. 

Jeste, iz statistike može dosta da se nauči. Možete da saznate koji članak ljudi najviše vole, pa da pišete slične; možete da saznate koji broj ljudi sa vaše mejlin list otvori i pročita vaš blog; ali ne možete da saznate da li ste nekome bili od pomoći ili ne.

Imate stotine, ili hiljade ljudi na mejlin listi i svega 10 procenata otvori vaš mejl. To je nekako deprimirajuće kada znate da sve 10 posto ljudi rezonuje sa onim što pišete; drugima nekako niste bitni, a baš biste voleli da jeste. 

Tako nešto, ipak, ne bi trebalo da deprimira jer ako blogujete, uvek imate šansu da nekome promenite pogled na svet, da nekome pomognete, da nekome ko je u sličnim problemima i dilemama, pokažete vrata. 

Ako sve to držite u dnevniku ili pak nigde ne zapišete, nećete biti u mogućnosti da ikome pomognete. 

Retko kada jedan članak na blogu može da promeni nečiji život, ali može da podstakne nekoga na razmišljanje ili da ga motiviše da preduzme izvesne korake da bi rešio svoje probleme ili poboljšao neku od sfera svog života. 

Čak iako blog može da pomogne samo jednoj osobi, to je sasvim dovoljno. 

Blog može da bude sjajan marketinški alat, ali ne bi na njega trebalo gledati na taj način. Ako vam blog donese čitaoce, ili prodaju knjiga ili bilo šta, to je odlično, ali nemojte to od njega očekivati jer to nije njegova svrha.

Blog je tu da kristališe pogled na svet, kako onoga koji piše, tako i onoga koji čita. 

Blog nudi alternativu, neke druge mogućnosti i vašu priliku da svima kažete šta mislite i šta osećate.

Blog je javna kolektivna memorija. Baš kao što svkog momenta možete da pristupite svojim sećanjima i mislima i da dođete do novih zaključaka, blog vam omogućava da se svakog momenta uključite u zaljučke do kojih je neko drugi došao i koji će vam možda biti od koristi. 

Pišite blog, jer ćete baš vi imati koristi od njega,  baš kao što od ovoga bloga ja sam najviše imam koristi.

Pisanje

Čestitamo dobitnicima

Zadovoljstvmo mi je da vam saopštim da smo izvukli 3 srećna dobitnika na čiju će adresu u narednih nekoliko dana stići roman Krvavo zeleno.

Ukupno je bilo prijavljeno 122 učesnika, a jutros su izvučena tri srećna dobitnika kojima ćemo poslati mejl kako bismo izvršili predaju nagradu.

Čestitke dobitnicima i zahvaljujemo se svima koji su učestvovali i nadamo se da ćete imate više sreće idući put.

Srdačan pozrdav,

Inspiracija, Misli, Motivacija, Pisanje, Život pisca

Odakle dolaze ideje i inspiracija za roman

Jedan od razloga zašto pisci pišu i pričaju o pisanju je zbog toga što ni sami ne znaju poreklo svojih ideja i želeli bi da ga pronađu pričajući o njemu.

Iz istog razloga niko ne može da vas nauči da pišete. Oni koji se bave izučavanje književnosti, mogu hirurški precizno da analiziraju priče, da znaju svaki bit uspešne priče, da znaju kako bi uspešna priča trebalo da izgleda i sve to znanje je prenosivo, ali niko ne može da vas nauči kako da takvu priču stvorite. 

Baš kao što znamo da se čovek sastoji od gomile molelekula i možemo da izmerimo te molekule sasvim precizno, ali ne možemo da uzmemo gomilu molekula i jednostavno ih stavimo u neku posudu i kuvamo dok ne kreiramo ljudsko biće, zar ne?

Tako nešto zahteva ljubav i spajanje svega dve ćelije u savršenim uslovima za rast i razvoj.

Stoga, jedno od pitanja koje nikada ne bi trebalo postaviti piscu je

Odakle dolaze tvoje ideje? 

To pitanje je frustrirajuće jer ne postoji tačan odgovor. Ako poznajete nekog ko je došao do odgovora, molio bih vas da me upoznate sa tom osobom.

Mnogi definišu inspiraciju kao nešto što gura pisce da iz dana u dan ostavljaju reči na svojim papirima ili ekranima, ali to je bliže motivaciji nego inspiraciji.

Inspiracija je nešto što se dogodi nakon što danima, mesecima, a ponekad i godinama razmišljate i zapisujete svoje ideje; inspiracija je onaj AHA momenat kada vam se kocke slože i sve jasno vidite. Nekome ko nikada nije razmišljao o pisanju ne može da se desi da iznenada postane inspirisan.

Prvo mora da postoji želja da se roman, ili bilo koje drugo delo, napiše. 

Onda sedite i razmišljate o čemu biste to mogli da pišete i jedna od ideja će vas kad-tad privući i zadržaćete se na njoj.

Sledeći korak je da tu ideju proširite. Razmišljate o likovima, o mestu, o vremenu i o detaljima događaja. Pitate se zašto se nešto dogodilo, kako se nešto dogodilo, šta je uzrok, a šta posledica tog događaja.

Kada sve to obavite, onda često završite sa nekim grubim planom za vašu priču i počnete da pišete. Vrlo malo vremena prođe pre nego što shvatite da će vaša priča da odstupa od prvobitnog plana; što je potpuno u redu. 

Sve to vreme pišete, ali niste inspirisani. Takav vid pisanja zahteva surovu, radničku disciplinu; svakog dana morate da odvojite blok vremena za pisanje, da sednete i da pišete; bilo da vam se to radi ili ne. U suprotnom, nikada nećete završiti to što ste naumili.

Što duže vremena provodite pišuću, priča, likovi i događaji koji opisujete postaju sve veća opsesija; sve češće razmišljate o njima mimo vremena predviđenog za pisanje; često ste mentalno odsutni i živite u nekom vašem svetu; svetu vaše priče, što može vašim bližnjima da ide na živce, ali ako vas zaista vole, razumeće to i podržati vas.

Nakon što provedte dovoljno vremena sanjareći, premećući ljude i događaju i prevrćući tkivo vašeg dela, dogodi se inspiracija; to je onaj momenat kada vaša priča doživi iznenađujuć, ali neizbežan zaokret. To je ono što vam kaže – priča MORA da ide u ovom pravcu.

Kod mene, inspiracija traje vrlo kratko i najčešće dolazi u vidu snova, ili jedne vrlo kratke misli zbog koje moram trenutno da prekinem sve radnje i na jednoj ceduljici ili u svom telefonu da zapišem ideju.

Onog momenta kada znam pravac svoje priče, svakodnevni rad pukog zapisivanja događaja postaje znatno lakši.

Ako mene pitate, za sve to je odgovorna podsvest. 

Dužnost pisca je da sakuplja informacij i hrani podsvest, a ona će mu se, kada za to dođe vreme, odužiti jednom idejom koju će pisac moći da sprovede u delo. 

Najteži deo tog posla je biti strpljiv i umeti prepoznati jednu takvu ideju.

Stoga, ako želite da se bavite pisanjem, sedite svaki dan i pišite. Pretvorite to u rutinu, kao što možda rutinski kuvate kafu svakog jutra nakon što ustante, ili perete zube.

Pokušajte da to radite svakog dana u isto vreme, ako vam vaše obaveze dozvoljavaju tako nešto.

Ja pišem svako jutro između 5:00 i 8:00 i popodne između 12:00 i 15:00. 

Radim to dovoljno dugo da kada sednem u stolicu i uključim laptop, moj um zna da je tada vreme za pisanje.

Ne sednem uvek sa idejom o čemu ću pisati. Sedim tako i čekam da se nešto desi.

Postoji samo jedno pravilo koje sam postavio sebi kada pišem i za koje sam naučio od Neil Gaiman-a i ono glasi.

Od 5 do 8, dozvoljeno ti je da pišeš ili da ne radiš apsolutno ništa. 

Ovaj drugi deo je ključan jer nemam obavezu da pišem; ako neću, imam opciju da ne radim ništa. 

Raditi ništa je dosadno. Dok tako sedim i pijem kafu počinjem da primećujem izvesne misli koje kruže mojom glavom. Kada se za jednu uhvatim, krenem da pišem o njoj.

Ako mi se ne dopada, obrišem sve što sam napisao i čekam drugu.

Ponekad je neophodno da zavrtim točak s mislima. Pogledam ideje koje sam zapisao u svoju svesku ili telefon i pitam se šta bih mogao da napišem o tome.

Ali, ne žurim. Sedim i čekam da se jedna misao ispadne iz vrtloga kako bih mogao da je uhvatim. 

Kada je uhvatim, držim je čvrsto i slušam šta mi govori.

Nekada zavšrim pre 8:00 odnosno 15:00 časova, ali ne zameram sebi na tome; bitno je da sam nešto napisao tog dana.

Nekada se zadržim duže pre nego što konačno pustim ideju, ali ne zameram sebi na tome.

Misli, Pisanje, Produktivnost

Sam svoj gazda

Kada se bavite samostalnim stvaralaštvom onda ste sam svoj gazda. 

To znači da ste vi šef ali ste istovremeno i zaposleni.

Najčešće, vi ste vrlo loš šef koji previše očekuje od svog zaposlenog, koji ga teroriše da radi prekovremeno, vrlo ga malo plaća i vrlo malo nagrađuje i nema ništa lepo da kaže za njega.

S druge strane, vi ste vrlo loš zaposleni koji otaljava posao, mrzi svog šefa, kasni na radno mesto i nikada ne izvršava ono što se od njega očekuje.

Takav odnos vodi ka propasti.

Ključ uspeha kod samostalnog stvaralaštva je da budete šef kog ćete voleti i da budete zaposleni koji je profesionalan i dosledan zadatku.

Dužnost šefa je da napravi plan rada koji koji će zaposleni moći da ispuni i koji će mu prijati; na kraju krajeva, kreirate vlastiti dan, zašto biste u vaš raspored stavili nešto što će vas činiti mizernim?

Nakon svakog uspešnog ispunjenog zadatka, zaposleni će dobiti neki vid nagrade, odnosno stimulacije što će ga motivisati za dalji rad. 

Još jedna od dužnosti šefa je da misli na dugoročne ciljeve i da isplanira korake ka tom cilju.

Šef bi takođe trebalo da pruži konstruktivnu kritiku i da pohvali svaki dobro odrađen posao.

Kada ste se odlučili da budete sami svoj šef, to je zato što ste niste hteli da vam zapovedaju neki ljudi čije metode niste smatrali ispravnim. 

Nemojte biti onakav šef kog ste najviše mrzeli, ali nemojte biti ni suviše blagi prema sebi; i jedno i drugo ne vodi nikud.

Postavite pravila i norme koje moraju da se ispoštuju, ali tako da vam odgovaraju i da vas iz dana u dan dovode bliže cilju.

S druge strane, zaposleni bi trebalo da obavi svoj posao najbolje što ume, da ispoštuje rokove, da primi kritiku i da se usavršava. 

Jednom kada uspostavite takav odnos šefa i zaposlenog vaša produktivnost će dramatično skočiti i bićete mnogo zadovoljniji sami sobom.

Misli, Motivacija, Pisanje, Život pisca

Zašto pišem crnjake?

Sveti Nikola, devojačka slave moje supruge, tada devojke. Za trpezom sede rodibina i prijatelji njenih roditelja koji me ne poznaju ili vrlo malo poznaju. Znaju me kao neko ko ne priča mnogo, ne meša se u političke debate koje se vode za trpezom niti diskutuje o sportu, uglavnom ćuti i sluša i kaže nešto samo ako ga direktno pitaju. Čak i tada, njegov odgovor je krajnje sažet i precizan i ne otvara vrata polemici.

2015. godine, objavio sam roman. To jo je bila možda moja druga slava. Nisam pričao o romanu, jer zašto bih? Imaju ljudi pametnija posla nego da slušaju o mom romanu, ali istina je da sam izbegavao pitanja tipa:

“A, o čemu je roman?”

Ne možeš tek tako za trpezom, pred nepoznatim ljudima reći:

“Znate, to je roman o daltonističnom slikaru koji je nakon što mu se srušio sistem vrednosti razapeo sveštenika na krst i kroz čitavu priču mi istražujemo njegove motive, uzroke i pitamo se ko je tu kriv i da li on zaista može biti optužen za ono što je učinio? Ne samo da je razapeo sveštenika već je… “

Ne smem čak ni da kažem šta je učinio jer to bi bilo previše i za blog, a kamo li za trpezu. Ipak, tako nešto u roman može da stane; u roman može sve da stane, posebno ako ga vi pišete. 

Ne pominjem roman. Odlučan sam. Ali, onda ga moja supruga pomene jer je ponosna na mene što sam uspeo da napišem i objavim nešto tako kompleksno kao roman. 

Zatim, donese nekoliko primeraka. Ljudi sede za stolom i listaju knjigu. Sviđa im se korica. Zanimljiva je; krvavo piše zelenom bojom, a zeleno piše crvenom. Zanimljiv im je i tekst recenzenta. Žele da ga kupe. Ja insistiram da roman ponesu sa sobom kao poklon, ali oni odbijaju jer poštuju moj rad. Popuštam. 

Sad imam razlog više da ne pričam o romanu; ne želim ništa da im odam. To je samo maska. Nadam se da nećemo nikada pričati o romanu. Zaista se nadam da je tako.

Onda se sretnemo opet. Ne na slavi i ne svi, onako đuture, nego neko od njih naiđe baš kada sam ja u Kovilju. 

“Pročitali smo roman,” kažu. 

Neću čak ni da pitam šta misle o njemu. Ne zato što me ne zanima već zato što me plaši šta misle o njemu. Ipak mi kažu, iako ih ništa nisam pitao.

“Pročitali smo ga za jedan dan; za vikend; vrlo brzo. Vrlo je dobar. Nismo znali da umeš tako dobro da pišeš. Uglavnom ne govoriš mnogo, ali ti baš imaš mnogo da kažeš. Čudno. Valjda svako bira svoj medij. Nekom više prija da razgovara, nekom da piše.”

Klimam glavom i zahvaljujem se i očekujem pitanje koje mi neminovno postave svi moji čitaoci, bilo da me poznaju lično ili ne.

“A zašto je tako mračno? Mislim, zašto nisi pisao o nečemu vedrijem? Toliko je vedrih tema. Život je mračan sam po sebi, ne bi trebalo pisati o mračnim stvarima.”

Sležem ramenima jer zaista ne znam odgovor i pitam se koliko to sjeban moram biti pa da pišem takve stvari? Pomalo mi je neprijatno, baš kao i mojim sagovornicima, a zatim uslede novo pitanje.

“Jel pišeš drugi roman?”

Klimam glavom.

“Jel in on mračan?”

“Možda i mračniji.”

Moji sagovornici se povlače. Ne pitaju kad će biti gotov jer se to pitanje ne postavlja, baš kao što ne pitate studenta kada će završiti fakultet i neženju kada će se oženiti. 

Prošlo je blizu deset godina od kada sam počeo da se bavim pisanjem proze. Tek sam jedan roman objavio, ali mnogo sam učio usput. Pisanje romana je zanat i to veoma kompleksan zanat i da se samo pređu osnove potrebno je mnogo rada. 

Mnogo romana koje sam započeo je završilo među zaboravljenim idejama, baš gde im je i mesto. Doći će drugi, kad-tad, sad to mogu da tvrdim; imam isti onaj osećaj kada sam pisao i prvi; jednostavno znam da ću ga završiti. 

Blizu deset godina i još uvek ne znam zašto pišem crnjake. Možda nikada neću ni saznati, ali imam teoriju. 

Ovaj blog mi je kao psihoterapija. Jednom dnevno sednem za laptop, ponekad samo uzmem svesku i olovku, isključim se sa interneta i slušam svoje misli.

Za tako nešto mi je potrebna apsolutna tišina, baš kao i za pisanje fikcije. Fikciju pišem ujutro, dok svi spavaju, a blog pišem dok moja kćer ima popodnevnu dremku. Koliko je blog uspešan zavisi od toga koliko dugo je ona spavala. 

Sedim tako i pokrenem izvestan dijalog sa samim sobom. Možda ovo ne bi trebalo priznati javno, ali sam se usudio. 

Slušam šta mi taj glas govori, baš kao da slušam nekog drugog; možda nekog prijatelja koji mi se žali na nešto. Taj glas se uvek žali na nešto.

Ponekad mi taj glas govori da je sve ovo što činim zapravo gubljenje vremena, ali ga ne uzimam za ozbiljno. Davno sam odlučio da je nije u pravu.

Taj glas je moja podsvest. Znam da veliku većinu informacija koje u toku dana dobijemo ne možemo svesno da obradimo. Većina informacija bude obrađena od strane naše podsvesti i nemamo direktan pristup ka njima.

Ovih dana, na primer, taj glas mi govori često o onom negativnom kometnaru kog sam dobio od anonimnog, ne mogu da kažem ni čitaoca jer nije čitala moj roman; od anonimnog internet korisnika koji je odlučio da mi zagorča život.

Elem, kada čujem šta taj glas ima da kaže, obratim pažnju na emociju koju njegov govor izaziva. Nekad sam ushićen, samouveren, motivisan. Mnogo češće sam uplašen, zabrinut, tužan. 

Nakon što odredim emociju, pokušavam da objasnim onoj svesnijoj strani sebe da je sve to u redu. Pokušavam da racionalizujem uzroke tih emocija. Zapišem ih i često svoje zaključke podelim na ovom blogu. 

U toku jedne od tih meditacija shvatio sam da svi imamo dobru i lošu stranu. Svi možemo da činimo neke izuzetno dobre, ali i vraški loše stvari.

Mnogo teže je biti dobar nego loš. Svako može biti loš. Ne moramo mnogo da mislimo o bilo čemu da bismo bili loši. Jednostavno radimo šta nam je volja i velika verovatnoća je da ćemo učiniti nešto loše. 

Da bismo bili dobri moramo da poštujemo izvesne norme i pravila. Moramo da mislimo na druge, kako će naši postupci uticati na njih. To je mnogo složeniji proces nego biti loš. Srećom, u današnjem svetu znatno je više onih što su češće dobri nego što su češće loši.

Ne postoji niko ko je 100% dobar ili 100% loš. Čak i u mitovima, arhetipovima svih modernih priča, najveći zlikovci imaju svoju dobru stranu i najveći heroju imaju svoju slabu tačku. To je jednostavno život i davno smo to shvatili.

Priče su jedan od načina da istražimo i razumemo naše ponašanje. Život je suviše kompleksan da bismo ga mogli opisati. Zato pamtimo i pripovedamo priče i zato priče, ako su dobre, ako istražuju taj odnos dobra i zla, ostaju dugo sa nama.

Pogledajte Bibliju; najbolja priča ikada napisana. Pogledajte kakav čitalački klub ima i koliko je uticala na našu kulturu i razvoj, uopšte. 

Ono što je još interesantno za Bibliju jeste da su u Starom zavetu sve priče i te kako crne. Pune su incesta, ubistava, srebroljublja, elementarnih nepogoda, zle, teške sudbine svakog od likova, ali ta priča, i pored svih mračnih događaja, rezonuje sa nama hiljadma godina, poput nekog eha koji nam šalju daleki preci. 

Zatim sam se zapitao, a šta ako pišem sve te crnjake da bih istražio tu lošu stranu; kako svoju, tako ljudi uopšte? Šta ako želim da saznam dokle doseže sve to zlo? I mislim da je odgovor upravo tu.

Mogu da ispoljim svu svoju zlobu na stranicama svojih priča, a ne napravim veće posledice; kako sebi, tako drugima. 

Deca su najbolji primer da kod ljudi postoji vražja strana. Samo ćete kod nezrelih i mentalno bolesnih ljudi pronaći siledžije. Vršnjačko nasilje među decom je oduvek postojalo i mnogo je učestalije nego kod odraslih.

Što su deca mlađa, nasilje je učestalije. Dete kada istražuje šta sve može da uradi drugom ljudskom biću, ujeda da ga, udara ga, greba ga i vuče ga za kosu. Posao roditelja je da te takvo ponašanje koriguje. 

Neki roditelji ne uspeju u tom poslu i agresija se produžava sve do adolescencije. Najveća verovatnoća da će se neko pridružiti bandi, mafiji, bilo kakvoj agresivnoj grupi je u toku adoloscencije. Otuda imate sve te navijačke grupe, pune mržnje koje odlikuje destruktivno ponašanje. Sve su to deca koja nisu naučena normama na vreme. 

Vremenom, neki od tih ljudi će se civilizovati, ali ostaće jedan broj onih koji će zauvek ostati nezreli adolescent u telu odraslog čoveka. 

Ponekad se zlo ispolji kao posledica nekog događaja koji uruši čitav sistem vrednosti pojedinca, baš kao kod Strahinje Vukića, glavnog junaka mog romana Krvavo zeleno ili kod bilo kog čoveka u ratu, gde pravila koja su do tada važila postanu irelevantna i budi se neki drugi mehanizam; mehanizam opstanka i u takvom stanju čovek nema granice. 

Pisati o takvim stvarima, razmišljati o njima i na kraju krajeva, čitati ih, omogućuje nam da istražimo tu stranu i da je prepoznamo kada se u nama pojavi.

Mnogo je lakše zaustaviti zlo u sebi kada mu vidimo lice i suočimo se sa njim, nego kada nas obuzme i preuzme kontrolu nad nama. 

Mnogi ljudi koji su ubili u gnevu ne umeju da objasne zašto su učinili takve gnusne stvari. Kažu:

“Odlepio sam!”

I to nije daleko od istine. Čovek jednostavno odlepi, uzme pištolj ili kakvo drugo oružije i ubije čitavu porodicu. Kada shvati šta je uradio, presudi samom sebi; presudi zlu u sebi jer kada je bio sposoban da naudi ljudma koje je voleo, ko zna šta je sve drugo sposoban da učini. 

Nema ničig lošeg u pisanju o mračnim događajima, baš kao ni u čitanju. Tuđa mračna iskustva čine nas boljima i spremnijim da se suočimo sa sopstvenim kada do njih dođe. 

Misli, Pisanje, Život, Život pisca

Zaštitnici književnosti iliti da li bi knjige trebalo promivisati?

Veliki broj vas koji čita i prati ovaj blog upoznat je sa činjenicom da koristim internet za promovisanje mog romana i pre svega samoga sebe kao pisca. 

Marketing je nešto što sam preuzeo na sebe i u šta ulažem mnogo rada i truda. 

Ne reklamiram magične napitke zahvaljujući kojima ćete smršati, ne bavim se promovisanjem vrednosti za koje ne smatram da su ispravne, niko me ne plaća i ne zastupam nijedan brend koji lično ne koristim. Brend koji najviše promovišem u svojim tekstovima je zapravo Scribd, jer ne vidim zašto ne bih. To je online biblioteka. Šta ima loše u tome?

Nedavno sam pokrenuo dve promo akcije. Jedna je za one koji me prate i koji čitaju moje tekstove na engleskom. U toj akciji odlučio sam da poklonim svoj roman, a jedan srećnik će dobiti 6 meseci pretplatu na Scribd, gde će do mile volje moći da čita ili sluša knjige. 

Za moje čitaoce na srpskom jeziku, spremio sam podjedanko vrednu nagradu. Svaki učesnik će dobiti besplatnu priču, besplatan roman, i tri srećnika će dobiti štampano izdanje romana. 

Svi dobijamo, rekli biste? Ali, šta ja to dobijam? Ja sam taj koji daje. Ja sam taj koji troši svoj novac.

Ja dobijam čitaoce. Dobijam priliku da stanem pred veći broj ljudi i kažem šta imam. Dobijam priliku da me neko vidi, čuje, prepozna, priča o meni, preporuči moj rad i možda ima neke koristi od toga što pišem. 

Kada tako pogledate, ja sam taj koji najviše dobija. Vrlo podmuklo od mene, zar ne? 

Prethodnih nekoliko dana, moji najbliži i ja proveli smo izvesno vreme šaljući poruke, mejlove onima koji bi mogli biti zainteresovani za čitanje mog romana i samo učešće u nagradnoj igri; promovisali smo akciju.

Prilično mnogo ljudi se odazvalo akciji. Do sada je četrdeset dvoje ljudi prijavljeno i očekujem da će se do izvlačenja, do kog je ostalo još devetnaest dana, prijaviti još ljudi, samo kada ta informacija dođe do njih. 

Neki od vas su mi odgovorili na mejlove i poruke i veoma aktivno me podržavaju u svemu što radim. Vama sam neizmerno zahvalan. Vi ste razlog zbog kog pišem.

Jedno od mesta gde se mi, knjigoljupci, okupljamo je Goodreads. Baš kao i mnogi drugi pisci, koristim tu platformu da se zbližim sa onima koji vole da čitaju. Pokraj mog profila piše da je to zvanični, autorski profil; mož misliti. Ali, ako ste se ikada zapitali da li je to moj profil ili profil nekog od mojih čitalaca, Goodreads vas obeveštava da sam to stvarno ja.

Goodreads je u suštini društvena mreža, postoje prijateljstva, grupe i diskusije. Funkcioniše tako što vi kažete drugima šta čitate, njima se to sviđa ili ne sviđa, i nakon što pročitate knjigu možete istu da ocenite. Vrlo zabavno mesto za nas koji volimo da čitamo, morate priznati.

Na Goodreads sajtu, član sam grupe pod nazivom Serbian Book Club (Srpski klub čitalaca, reklo bi se). Grupa broji više od 900 članova, ali se tamo praktično ništa ne događa; niko ne piše, niko ništa ne komentariše. 

Nedavno je grupa malo živnula. Postavljaju se izvesna pitanja, i uvek se neko nađe da odgovori na njih. U prijatelje sam dodao aktivne članove grupe kao i one koji su označili moj roman kao pročitan. 

Kada sam obaveštavao sve one koje poznajem da sam organizovao akciju deljenja knjiga poslao sam poruku i prijateljima sa Goodreads sajta.

Dobio sam odgovor od jednog od njih, čije ime neću da pominjem; prvo, jer ga ne znam, osoba se sakrila iza pseudonima, a drugo jer ne želim da imenujem nikoga o kome ću da pišem bez njihove dozvole.

Zahvaljujem na obaveštenju. Milo mi je znati da književnost živi i u 21. Veku.

Dodaću da je osoba student književnosti ili pak možda diplomirala na istom odseku; tako bar deluje na profilu. No, nije ni bitno.

Ta osoba, voli književnost, što se da videti iz njene poruke. Takođe, ta osoba nije sigurna da li je književnost živa u 21. veku, što se takođe da videti iz njene poruke. 

Kada sam dobio poruku, zapitao sam se zašto književnost ne bi bila živa? Više pisaca nego ikada stvara, i više ljudi nego ikada čitaju. Pre svega jednog veka, značajan procenat ljudi je bio nepismen. O tome sam nedavno pisao i na svom blogu.

Pre nego što uđem dublje u problem ovog teksta, želeo bih da napomenem da se ne smatram književnikom niti mislim da je na meni da tako nešto pripišem kraj svog imena. Književnost je nešto što se smatra umetnošću i funkcioniše na znatno više nivoa od pripovedanja, što je upravo ono čime se bavim. 

Ja pišem priče i beležim svoje misli. Dakle, ja sam ni manje ni više nego pisac odnosno pripovedač.

Da li moj rad ima umetničku vrednost, to je na drugima da odluče. Drago mi je ako mislite da ima, ali vam neću zameriti ako mislite da nema. 

Elem, da se vratim na svoju priču, jer to je ono što radim, pričam vam priče. 

Nakon što sam svim svojim prijateljima poslao obaveštenje o akciji, odlučio sam da to podelim na nekim forumima baš kao i na Serbian Book Club, maločas pomenutoj grupi na Goodreads sajtu.

Ulogujem se ja jutros u svoj Gmail, i vidim da imam poruku od iste one osobe koja mi je juče pisala na Goodreads. Poruka glasi:

Trebalo bi da Vas je sramota što prostituišete književnost na ovaj način. Sve se da gledati u kontekstu robnog prometa. Nisam čitala Vaš roman niti nameravam, jer ne želim da gubim vreme na autora koji postupa sa svojim delima kao sa nečim što se može uvaljivati potezima marketinške provenijencije. Ne shvatate stvaranje na pravi način i verujem da je ovaj Vaš potez kod mnogih iskrenih čitalaca izazvao gađenje. Bolje je da radite na lektiri i usavršavanju nego na ovakvim planovima. Ni mnogo veći umovi se ne bi ovako ponašali. Izbrisaću Vas iz prijatelja, jer je ovo zaista previše. Želim Vam svu sreću u daljem radu.

Kada dobijem ovakve poruke, a dobijao sam češće nego što bi ih iko poželeo, baš kao i svako drugi ko se bavi javnim radom, prođem kroz nekoliko emocionalnih faza. 

Prvo se iznervirate, jer vam ne bude jasno zašto bi neko sažeo toliko mržnje prema vama u toliko malo teksta i želite da uhvatite tu osobu za uši i dobro išamarate. 

Ponekad odgovorite na poruku u tom emocionalnom stanju i budete znatno veći cinik nego što je ta osoba bila u svom obraćanju i to onda stvara lavinu. 

Vođen ranijim iskustvom, nisam odgovorio u tom emocionalnom stanju, čekao sam ono drugo; čekao sam da se osećam potištenim. Rekao sam. 

Strašno mi je žao što sam te uvredio i oduzeo tvoje vreme.

Uveo sam u praksu da ne odgovaram na takve poruke jer sam naučio da one više govore o onima koji ih pišu nego o onima kome su namenjene i suludo je raspravljati se sa nekim ko vas smatra budalom, jer teško da ćete ih razuveriti, ali možete da pogoršate situaciju i da se zbog toga osećate danima loše, ako ne i nedeljama. 

Takve osobe uglavnom blokiram, zaboga, zbog toga to dugme i postoji. 

U ovom slučaju sam odlučio da budem fin i da se izvinim za štetu koju sam toj osobi naneo. 

Ne očekujem da se svima svidi ono što radim; tako nešto je suludo. Niti očekujem od bilo koga da čita ovo samo zato što me lično poznaje. Ako ne čitate, neću doživeti to kao uvredu ili kao bilo šta na ličnom nivou. Ne očekujem čak ni od mojih najbližih da čitaju. 

Zašto biste čitali nešto ako u tome ne pronalazite niti korist niti zadovoljstvo? Krajnje prosta formula za sreću.

Štaviše, trudim se da i ne komentarišem, posebno van dnevne sobe, kada dobijem neke od takvih, agresivnih poruka. 

Ipak, ovaj slučaj je suviše alarmantan i suviše toga ima da se kaže da bih ga zakopao pod sofu, zajedno sa izgubljenim igračkama moje kćeri.

Odlučio sam da dekonstruišem ovu neosnovanu optužbu i agresiju na mene i moj rad.

Pre svega, verujem da ta osoba doživljava književnost kao nešto magično, nadljudsko; zato pretpostavljam i studira književnost i zato su na njenoj listi čitanja samo klasici i zato misli da je književnost mrtva; jer su svi pisci čija dela ona čita mrtvi.

Kada sam joj poslao poruku, pomislila je da je na neki način privilegovana jer joj se obratio pisac, a kada je videla tu istu poruku na Serbian Book Clubs, shvatila je da nije. Otud ta mržnja prema meni. 

Takvi ljudi duboko ulaze u pore književnosti i čiste prašinu tamo gde je retko ko zalazio i ja to i te kako poštujem. 

Takvi ljudi vrlo dobro znaju kako bi književno delo trebalo da izgleda, kako bi književni still trebalo da zvuči, ali kada pokušaju da tako nešto stvore, shvate da gledati nekog kako zida kuću od temelja do krova nije isto što i držati ciglu u rukama.

Takvi ljudi postanu književni kritičari koji jedino što umeju jeste da pljuju po tuđim delima koristeći se rečima zbog kojih čak i oni obrazovani posežu za rečnikom; na taj način te iste osobe zvuče pametnije i senkom izvesnih reči zaklanjaju činjenicu da sami nisu u stanju da stvore književno delo.

Takvi ljudi često pređu i na kritiku društva, pa se iščuđavaju otkud to da ljudi više vole rijaliti, narodnjake i žutu štampu od književnosti, ne shvatajući da sami doprinose trendu jer kada pišete negativno o književnim delima i samim književnicima, suludo je očekivati da će nekog zbog vas privoleti književnost; jer što bih čitao nešto za šta je neko pametan rekao da je sranje?

Takvi ljudi smatraju marketing, odnosno promociju knjiga, kao nešto bogohulno i nešto što je predviđeno isključivo za paste za zube ili higijenske uloške i ne shvataju da su izvesne stvari popularnije od knjiga i čitanja baš zato što se od pisaca i onih koji se knjigama bave očekuje da napišu knjigu i sede na njoj kao na jajetu dok se iz njega ne izlegne neki jednorog koji bi trebalo svake večeri da ide od kuće do kuće i šapuće ljudima na uši dok spavaju da kupe knjige autora iz čijih su se jaja izlegli.

Pre nego što mi tastatura ne eksplodira pod pritiskom cinizma, želeo bih da dekonstruišem njenu poruku i da pokažem koliko je apsurdna.

Trebalo bi da Vas je sramota što prostituišete književnost na ovaj način. 

Ovo upravo govori o jednorozima. Promocija knjige je prostituisanje; promocija autora je prostituisanje. Prostitucija je jedna teška reč. Žene koje su prostituke su marginalizovane od strane društva; takvo ponašanje je nepoželjno, samim tim, promocija knjiga je nepoželjna. Sedi na jajetu i čekaj jednoroga dok svi drugi traže svoju publiku, ti ćeš da sediš i da ćutiš. Sram te bilo! 

Sve se da gledati u kontekstu robnog prometa.

Moje knjige su moja roba, baš kao što sam ja sam roba i ako hoću da živim od pisanja, moram tu robu da dostavim i predstavim onima koji bi se mogli za nju zainteresovati. 

Neki bi rekli da je to “komercijala”. 

Šekspir je bio komercijala u njegovo doba. Njegove predstave su se izvodile širom Engleske baš kao što se desetine filmova snima po romanima i pričama Stivena Kinga. 

Da li to umanjuje njihovu književnu i umetničku vrednost? Da li se izdavači Stivena Kinga ustručavaju od marketinga? 

Ne i ne!

Nisam čitala Vaš roman niti nameravam, jer ne želim da gubim vreme na autora koji postupa sa svojim delima kao sa nečim što se može uvaljivati potezima marketinške provenijencije.

Na ovoj rečenici ću se duže zadržati jer je kompleksna, nejasna i banalna.

Prvo, osoba nije čitala moj roman, ali ima sud o njemu da je gubljenje vremena. Ne znam za vas, dragi moji čitaoci, ali ja svoje sudove donosim samo nakon dublje analize.

Ova osoba je od nekoga kome je drago što književnost postoji došla do ogorčene i cinične osobe u roku od nekoliko sati samo zato što je saznala da je knjiga koju poklanjam deo marketinške kampanje. 

Drugo, autor postupa sa svojim delima onako kako on želi jer su dela njegova. Ne znam šta tu nije jasno. Ne vidim ništa nemoralno u svom postpuku. 

Lično sam tu knjigu napisao. Proveo sam 4 godine pišući je, uložio izvestan novac za štampu te knjige, i sada, četiri godine nakon njenog štampanja, želim da je podelim sa onima koji bi se za nju zainteresovali. 

Kada vi budete uložili 4 godine svog života u jedan projekat i kada to budete besplatno delili onda možete da sudite meni zbog toga što UVALJUJEM svoje delo POTPUNO BESPLATNO i što se koristim marketinškom provencijencijom.

Zadržaću se još malo na tome da ja to UVALJUJEM nešto, MOJE. Zvuči kao da uvaljujem drogu ili neku smrtonosnu bolest, umesto nečega na šta sam ponosam i šta sam stvorio.

Sve što ja kažem jeste:

Dajem vam svoj roman. Pisan je za vas. Proveo sam četiri godine radeći na njemu. Pročitajte ga. Nadam se da će vam se dopasti. Ako vam se dopada, molim vas prosledite ga vašim prijateljima. U suprotnom, izvinjavam se na uznemiravanju.

Moj roman nije idealan, kakav je takav je, ali je moj i ponosan sam na njega. Ne očekujem da se svima dopadne, ali očekujem da ga ne sputavate ako nije namenjen vama i to kako ću JA postputi sa MOJIM ROMANOM je samo MOJA stvar.

Zastanimo na trenutak kod reči provencijencija, koja ne postoji u srpskom rečniku već je izvedenica od engleske reči provenance, što znači poreklo; jedan student i ljubitelj književnosti bi trebalo da zna bolje.

Ne shvatate stvaranje na pravi način i verujem da je ovaj Vaš potez kod mnogih iskrenih čitalaca izazvao gađenje. 

Koji je to PRAVI način da se shvati stvaranje? Postoji jasna linija između stvaranja i promovisanja, ali nekome to očigleno nije jasno. 

To, na koji način ja PROMOVIŠEM svoj roman ne govori apsolutno ništa o tome na koji način ja STVARAM svoj roman. Ispravite me ako grešim. 

Šta je to iskren čitalac? 

Iskren je neko ko govori istinu. Mislim da su svi moji čitaoci iskreni, bilo da o onome što radim misle loše ili dobro. Zašto bi neko ko bi prihvatio da pročita moj roman samo zato što ga je dobio na poklon bio neiskren? 

Recite mi, koji se to čitalac gadi knjige koju je na poklon dobio lično od autora? Da vam sutradan na kućnu adresu stigne knjiga koju vam je poslao vaš omiljeni autor lično, da li biste promenili mišljenje o njemu i gadili biste ste se pisca ili biste ga poštovali još više?

Bolje je da radite na lektiri i usavršavanju nego na ovakvim planovima.

Opet, postoji jasna granica između promovisanja i unapređivanja. To što ja promovišem svoj rad ne znači da mi nije stalo do njega i da se ne trudim u domenu usavršavanja i unapređivanja vlastitog rada. Ovakve optužbe su neosnovane i površne.

Književnici, kao i bilo koji drugi stvaraoci moraju da promovišu svoj rad, svoj proizvod, ako žele da on dođe do publike. To je važilo uvek i ne vidim zašto bi se neko ustručavao od toga. 

Kada bi više pisaca promovisalo svoje knjige, više bi ljudi znalo da knjige postoje i niko ne bi sumnjao u postojanje knjiežvnosti u 21. veku i bilo bi manje mesta za promovisanje nekih drugih, nemoralnih vrednosti. 

I pre svega, ko vas je angožovao za mog ličnog savetnika? Otkud vam pravo da mi kažete tako nešto?

Ni mnogo veći umovi se ne bi ovako ponašali.

Kako se ja to ponašam, moliću lepo? Dajem svoju knjigu za džaba? Uvaljujem je? Zar to isto nije uradio Paolo Koeljo? Zar Stiven King nije prodavao svoje priče u časopisu kog su uređivali on i njegov brat? Zar Čarls Dikens nije promovisao svoj rad u časopisima objavljujući poglavlje po poglavlje namerno ostavljajući neizvestan završetak? Ili oni nisu dovoljno veliki umovi?

Izbrisaću Vas iz prijatelja, jer je ovo zaista previše.

Nije me izbrisala. Želi da vidi kako ću joj odgovoriti da bi mogla da mi vrati loptu.

Želim Vam svu sreću u daljem radu.

Jedan krajnje ciničan zavšretak upotpunjen krajnje licemernim persiranjem.

Ako neko misli da sam kreten koji blati književnost i koji srami čitav književni zanat, ne vidim razlog zašto bi mi persirao i zašto bi mi želeo sreću.

Pre svega ne vidim razlog iz kog biste mi pisali i stavili do znanja sve loše što mislite o meni. 

Zar mislite da sam se jutros probudio očekujući jednu takvu poruku?

Zašto mislite da mi, koji žrtvujemo svoja jutra, svoje dane, vreme koje možemo da provedemo sa ljudima koje volimo, mi koji žrtvujemo sve da bismo stvarali; zašto mislite da želimo da slušamo vaš govor mržnje?

Odakle vam pravo da mi govorite šta JA da radim sa SVOJOM knjigom? 

Ako vam se ne sviđa, promenite kanal. Pustite one kojima se sviđa da uživaju u tome.

Zašto uvek imate potrebu da obavestite nekog da mislite kako je sve što su uradili jedna obična gomila izmeta? Zašto mislite da to neko želi da čuje? Kako vas nije sramota?

Za kraj, želeo bih da se zahvalim svima onima koji podržavaju moj rad i koji su tu uz mene sve vreme. Lako ćete se poznati.

Izvinjavam se što o vašim porukama nikada nisam napisao ovako obiman komentar, ali vaše poruke su jasne; ne zahtevaju dodatna objašnjenja. 

Nemojte me pogrešno razumeti, nemam apsolutno ništa protiv kritike na moj rad, ali ako je ta kritika osnovana. 

Ovakve egocentrične kritike nisam nikada trpeo niti ću ikada trpeti. Verujem da više neću pisati odgovore na ovakve komentare već ću svakoga uputiti na ovaj tekst. 

Jedini razlog iz kog sam odlučio da odgovorim na ove uvrede je što želim da razbijem predrasude; želim da ljudi shvate, da i mi, koji se bavimo stvaralaštvom, imamo apsolutno pravo da promovišemo svoj rad baš kao i ono što prodaju dušeke i jastuke i noževe i kojekakve tričarije. 

Mi, slobodni stvaraoci, zaslužujemo svoj deo tržišta i volimo da živimo od svoga rada. Da bismo živeli od našeg rada, ljudi za njega moraju da znaju. Ne sudite nam, ne morate nam pomoći ako ne želite, ali nemojte nam ni podmetati noge.

Vi, samozvani zaštitnici književnosti, pustite nas da radimo naš posao onako kako najbolje znamo i umemo. 

Misli, Pisanje, Produktivnost

Kako da pojedete slona

Odgovor je očigledan – zalogaj po zalogaj.

Najčešće smo dobri u planiranju, ali neefikasni po pitanju egzekucije.

Planiranje je jednostavno, dostaviti gotov proizvod je teško, posebno kada niko ne može da nam garantuje uspeh.

Nije dovoljno imati plan, moramo imati strategiju za izvršenje tog plana.

Jedna od strategija je definisanje najmanje gradivne jedinice projekta.

Ukoliko svakodnevno uspete da izvršite samo jednu jedinicu, za godinu dana, ili dve, ili za života, možete postići mnogo.

Da li želite da vam šaljem ove tekstove na mejl, da vam pošaljem svoj roman, Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored? Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.