Pisanje

Kako napisati roman

Period između 2017-2019 proveo sam učeći kako se piše roman. Iako sam već imao jedan napisan roman, želeo sam da podignem svoju veštinu na veći nivo; hteo sam uspeh preko noći.

Uspeh preko noći ne postoji. Postoji dugoročni rad koji će poput grudve snega da se kotrlja i vremenom raste, a on koji zapaze nečiji rad tek kada ugledaju veliku grudvu snega koju više niko ne može da zaustavi reći će da je to uspeh preko noći.

Učeći da pišem roman nisam napisao nijedan roman od početka do kraja. Reklo bi se da nisam mnogo naučio i nije daleko od istine. Počeo sam da pišem mnoštvo romana, ali nijednog nisam završio.

Pročitao sam blizu 50 knjiga što o pisanju romana, marketingu istog, strukturi književnog dela, sintaksi, uređivanju romana, neke stručne, neke manje stručne knjige i najveća lekcija koju sam sa sobom poneo iz svog dvogodišnjeg iskustva je da nije uopšte ni trebalo da učim.

Jedno je znati kako bi roman trebalo da izgleda, a drugo je sesti i napisati roman. Sve te knjige koje sam pročitao se uglavnom bave time kako bi roman trebalo da izgleda i pominju neke klasike i druga vrhunska dela na koja bi trebalo da se ugledamo, a vrlo malo njih govori kako se do tog oblika dolazi.

Zašto, pitate se?

Zato što niko ne zna kako se do toga dolazi. Ne postoji “naslikaj po brojevima” šema za pisanje romana, ne postoji građevinski plan romana, ne postoji matematička formula za roman.

Da, roman, kada je završen i kada je dobar, ima savršen oblik, ima početak sredinu u kraj, koji padaju u srazmeri zlatnog preseka, ali vam niko ne može pokazati kako se do toga dolazi. Neki su pokušali, ali, ako mene pitate, bezuspešno.

Roman zahteva veliku disciplinu, radnu etiku i ogroman trud, jer roman je, pre svega, jedna dugačka priča, koja je naporna kako za pisca, tako za čitaoca. Da bismo pročitali prosečan roman trebalo bi izdvojiti 6 do 8 sati čitanja, a postoje i neki koji se čitaju mesecima.

A da bismo napisali roman… E, to već na znam da vam kažem. Potrebno je mnogo.

Iskusni romanopisci često govore da postoje dve stvari koje možete uraditi da biste naučili da pišete roman:

  • čitajate, mnogo čitajte
  • pišite, mnogo pišite

To sam znao i pre čitave moje turneje učenja tehnike pisanja romana, ali sam tražio prečice. Tražio sam uputsvo koje će mi dati korak po korak, a takvo uputsvo ne postiji; ne u umetnosti; nikako.

Čitanje

Kada se misli na čitanje, zarad boljeg ili bilo kakvog pisanja romana, misli se na čitanje romana koji će vas inspirisati da sami kažete svoju priču. Inspirativne knjige imaju svojevrsnu melodiju koja pravi eho u našim umovima i upravo taj eho će nam pomoći pri stvaranju vlastitog romana; ako ga čujemo dok pišemo na dobrom smo putu, ako, pak, taj eho utihne, znači da smo skrenuli s puta i da bi se trebalo vratiti nekoliko stranica unazad, sve dok eho opet ne bude jasan.

Dakle, čitajte, čitajte mnogo, čitajte knjige koje vas inspirišu, nemojte oklevati da izađete iz žanra iz kog pišete, čitajte i dobro i loše, i nemojte, zaboga, nemojte završiti knjige koje vam se ne dopadaju; niko na ovom svetu nema vremena da čita knjige koje mu se ne dopadaju.

Postoji toliko knjiga na ovom svetu da ih nikada nećemo sve pročitati i zašto bismo trošili vreme na one koje nam ne prijaju?

Glavni razlog zašto ljudi prestanu da čitaju jeste zato što ih u školi teraju da čitaju knjige koje ne vole; ako niste više u školi, nemojte da čitate knjige koje ne volite. Ako ste u školi; opet, nemojte da čitate knjige koje ne volite.

Učitelji, nemojte da terate decu da čitaju knjige koje ne vole, uz “obaveznu” lektiru, uvek ostavite opciju da pročitaju knjigu po izboru i da je predstave na isti način kako bi predstavili Čarobnjaka iz Oza ili Belu grivu. Bela griva je kritična lektira; prvo malo obimnije štivo, koje mnogima bude poslenje što su u životu pročitali.

Pisanje

Najteži deo. Prestižno je imati roman kog ste samo naslovili i kada vaše ime stoji na koricama tog romana; osim kada je roman loš, pa vas je sramota što vaše ime stoji tamo.

Najteži deo pisanja romana, govorio je Hemingvej, je završiti ga. Moram reći da sam saglasan sa gospodinom Ernestom.

Ali, bitno je pisati, čak i kada ne završavamo stvari, čak i kada to niko neće videti, čak i kada je naše pisanje loše, a uglavnom je loše, sve dok ga ne ispravimo da postane dovoljno dobro.

Pišite svakodnevno. Vodite dnevnik, ili blog, ili oba. Pišite poeziju, pišite prozu, pišite dramu, pišite, pišite, uvek pišite.

Pisanje znači izdvojiti jednu misao iz klupka umršenih ideja našeg uma i smestiti ga u smislenu celinu. I, nakon što završite, uradite to opet.

Pisanje je mišić i zato se, kao i svaki drugi mišić, vežba.

Pisanje romana je kao trčanje maratona; moramo mnogo da treniramo, da bismo se spremili za jednu trku. Stručnjaci ne preporučuju da se takmičimo u više od 2 maratona godišnje, a da li to znači da ne bi trebalo da treniramo?

To znači da bismo morali dobro da se spremimo za taj maraton, ili dva, jer nećemo dobiti drugu šansu.

Nedanvo sam rekao da postoji knjiga koju neću nikada završiti, i možda je zvučalo da više nikada neću sesti da pišem roman, ali ja jednostavno ne mogu bez pisanja. I možda stvarno više nikada neću napisati roman; ne znam.

Ali, to ne znači da ga neću pisati.

Da, postoji velika razlika između “pišem roman” i “napisao sam roman”.

Roman se piše kad se najmanje nadate; kada legnete u krevet, pa ne možete da zaspete; dok gledate film, koji vam je malko dosadan, ali nećete da ga prekinete jer je onima koji gledaju taj film s vama zabavno; dok se tuširate; dok gledate kroz prozor voza; dok čekate u redu na kasi; dokle god zapažate i beležite ta zapažanja u kori vašeg velikog mozga, i dokle god ta zapažanja negde isplivaju, i zapišete ih kada se najmanje nadate.

Ali, to što “pišete”, a niste ga “napisali”, ne znači da niste pisac. Vi ste pisac svaki put kada uzmete olovku u ruku ili kada naslonite vaše prste na tipke tastature ili ekran vašeg digitalnog uređaja, ili kada diktirate reči u audio rekorder istog uređaja.

Sve je to pisanje i svi smo mi pisci, ako to hoćemo.

Samo neko svoj roman završi, a mnogi ne završe.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli, Pisanje

Futur II

… iliti izumrlo glagolsko vreme.

Češće ćete čuti ili pročitati: – Javite se kad stignete. umesto: – Javite se kada budete stigli. – ili – Neću doći ako pada kiša. – umesto; – Neću doći ako bude padala kiša.

Ako niste znali, drugi oblik je pravilan, ali i sam često pravim grešku i koristim prvi, nepravilan oblik jer je ekonomičniji i preti da iščezne u potpunosti.

Ako se budem dobro skoncentrisao, neću ponoviti slične greške.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli, Motivacija, Pisanje, Život, Život pisca

Otaljavanje

…bi bio sinonim za moje školovanje.

To je ono kada radite domaći ili učite za kontrolni, a radili biste nešto drugo i samim tim ulažete minumum napora samo da biste odradili posao i konačno bili u mogućnosti da radite ono što volite.

Sve što sam naučio, što mi je bitno posao ili u životu uopšte sam naučio mimo škole, a školu sam morao da otaljam jer sam kao prvo bio obavezan zakonom, a kao drugo želeo sam neku sigurnost koju će mi sertifikat o završenom formalnom obrazovanju doneti.

Mislio sam da ću kada završim školu konačno moći da radim šta hoću i da neću morati više ništa da otaljavam, ali sam se prevario; svi radna mesta na kojima sam radio, uključujući i ovo sadašnje, su puko otaljavanje.

Koji god posao da je u bio pitanju, njegova jedina svrha bila je da mi donese novac kojim ću platiti račune.

Nigde se nisam osećao toliko ispunjenim kao za tastaturom kada pišem ono što se meni tog momenta piše; kažem to, zato što sam radio kao freelance pisac i nije mi bilo ni upola zanimljivo da pišem članke za tuđe sajtove koliko za svoje; otaljavao sam ih.

Ovoga sam se setio ovih dana kada sam žestoku zadubljen u redizajniranje svog sajta, što je takođe jedna od mojih strasti. Ipak, volim samo vizuelni deo veb dizajna; volim da biram font, boju, da sređujem razne sličice, banere, naslove dok nisam mnogo oduševljen samim funkcionalnim delovima veb dizajna; zato je moj sajt i bio hakovan.

Veb dizajn je nešto čime nikada ne bih mogao profesionalno da se bavim jer ne bih umeo da sarađujem sa klijentima i da prihvatam njihove predloge koje smatram da nisu na mestu i pre svega jer me veb dizajn dovodi u manično stanje; kada krenem time da se bavim ne mogu da prestanem i dobar deo (čitajte ceo dan) sam odsutan.

Veb dizajn, poput pisanja, je nešto što mi teško pada da otaljam; volim da uradim najbolje što mogu. Nekada to moje “najbolje što mogu” nije dovoljno dobro, ali ako nisam dao sve od sebe, jednostavno se ne osećam dobro.

S druge strane, engleski predajem uz minimum napora, toliko da zadovoljim mušterije i nadređene; drukčije rečeno – otaljavam.

Zanimljivo je da oni nekada misle da se ubijam od posla, ali ne usuđujem se da im kažem da mogu više.

Iako sam primoran da otaljavam poslove koji mi donose novac, dok najveći deo svoje energije ulažem u posao koji nije uopšte profitabilan, ne mogu da se bunim.

Dobro mi je jer sam u mogućnosti da se mimo radnog vremena posvetim pisanju i verujem da će mom otaljavanju jednog dana doći kraj; da ću jednog dana konačno moći pisanjem da platim račune.

Tužno mi je kada znam da veliki broj ljudi provede svoj radni vek otaljavajući razne poslove dolazeći kući frustrirani i lečeći te frustracije u raznim zavisnostima ili bezumnim aktivnostima poput gledanja rijaliti emisija na televiziji i beskonačnim vežbanjem palca listajući razne društvene mreže.

Zašto nas u školi nisu naučili da je važno da pratimo svoju strast? Zašto su nas naučili da je bolje da nešto otaljamo samo zato što će nam možda doneti novac nego da radimo ono što zaista volimo?

Većina poslova su poput neke sigurnosne mreže, ali od kanapa te iste mreže se pravi i omča oko vrata koja nas steže što duže ostajemo na radnim mestima koja nepodnosimo.

Nije istina da moramo da provedemo život radeći stvari koje vremenom počnemo da mrzimo. Verujem da svako može da nađe svoju strast; nešto što će toliko voleti da radi da će moći da postane majstor u tome i da bude plaćen za svoje usluge.

Ne moramo biti ni poznati niti imati gomilu pratilaca i obožavalaca; nephodno je imati mali broj ljudi koji će toliko voleti ono što radimo da će biti naše najiskrenije mušterije.

Oni koju su u tome uspeli tvrde da je dovoljno imati 1000 pravih obožavalaca da bi se moglo živeti od nečega što stvaramo.

Pravi obožavalac je neko ko će kupiti sve što stvorite; sva izdanja i formate knjige, onlajn kurs, suvenir, sliku, šolju za kafu… šta god da stvaramo.

Iako ne postoji formula za pronalazak pravih obožavalaca, verujem da je jedan od puteva koji vodi ka stvaralačkoj samostalnosti je da ne otaljavamo svoj rad već da nesebično dajemo sve od sebe tako da drugi imaju korist od proizvoda našeg rada i siguran sam da će obožavaoci pojaviti.

Taj put nije lak, ali kada ga jednom pređemo, tih 1000 obožavalaca lako postane 10000, 100000.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Pisanje

Vatra i kiseonik

Kako Chuck Wendig kaže u svojoj knjizi, Damn Fine Story, dobra priča se sastoji od vatre i kiseonika. Vatra je uzbudljiva i održava napetost čitalaca dok kiseonik pruža neophodni predah. 

Uloga kiseonika nije samo da bi pružio predah, on je tu da bi omogćio idući požar.

Stephen King je majstor ove tehnike i jedan od dobrih primera nalazi se u knjizi Vreća kostiju i unapred se izvinjavam onima koji nisu pročitali knjigu, a možda bi želeli, jer ću otkriti neke njene detalje.

U dobrom delu knjige, Mattie Devore, se uz pomoć Mike Noona-a bori za starateljstvo svoje kćeri protiv zlog svekra i tu se nalazi sva vatra ovog dela. 

Kiseonik pristiže kada nakon što svekar umre i ostavlja Mattie 80 miliona dolara u nasledstvo. Sve je to proslavljeno bezazlenim roštiljanjem, do onog momenta kada Mattie jednostavno bude upucuna pred očima svih prisutnih (osim njene kćeri, za koju se King pobrinuo da ode na spavanje pre tog događaja).

Jednim takvim ritmičnim smenjivanjem vatre i kiseonika, postiže se efekat uzbuđenja i iščekivanja novog uzbuđenja, što je mnogo zabavnije nego konstantno uzbuđenje ili konstantno iščekivanje.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Pisanje

Blogovati ili ne?

Jedina stvar koja je gluplja od pisanja o pisanju je pisanje bloga o pisanju bloga, ali nekada moram i to da uradim.

Već više od godinu dana pišem ovaj blog, počeo sam ga na engleskom, a od nedavno pišem na oba jezika paralelno. Na engleskoj verziji bloga postoji blizu 250 članka, dok na srpskom ima svega nešto preko 100. 

Krenulo je od ideje da ću pisati jedanput nedeljno, a onda se pretvorilo u dnevni blog, pa je neko vreme stalo i sada opet pišem svakodnevno nešto više od dva meseca.

Teško je svaki dan sesti i napisati nešto za šta verujete da će nekome možda biti od koristi, ali vremenom se čovek navikne i moj mozak već zna da miris popodnevne kafe znači vreme za blog. 

Zašto pišem? Ne znam! Volim da pišem i volim da sređujem svoje misli u skladne celine; volim da gledam kako reči nastaju na praznom dokumentu i kako popunjavaju tu belinu. 

Volim da mislim da moje pisanje može nekom biti od koristi; mislim da mi je to najveća motivacija za ovaj blog. Ipak, ponekad taj izvor motivacije se isrpi. 

Poslednjih nedelju dana pokušavam da procenim da li je pisanje bloga vredno ičemu. Da li bi ta dva sata dnevno koja provedem pišući blog bilo bolje utrošiti u nešto korisnije? Možda bih mogao da pišem roman i popodne umesto samo izjutra? Možda bih mogao da pogledam film ili čitam više nego inače?

Sigurno je da od pisanja bloga lično imam najviše koristi; ja sam taj čije se misli dovode u red i ja sam taj koji se oslobađa raznih unutrašnjih monologa tako što ih zapiše. 

Blog je za mene kao čistilište. Postoje neke stvari o kojima razmišljam u toku dana i kada dođe vreme za pisanje bloga, sednem i zapišem ono što me je najviše mučilo. 

Ipak ovu temu sam izbegavao već danima. Ne znam da li ikog zanima ovako nešto? Zašto bi iko brinuo za to da li se meni piše taj blog ili ne? Ko me tera? 

Bolje pitanje je, kome će nedostajati ako jednostavno prestanem da pišem? Ko će se zapitati – a gde je današnji blog?

Pravo da vam kažem ne znam. Ne znam ni da li iko čita ovo, ni da li je ikom stalo do toga što pišem, i što manje znam to je bolje po mene. 

Blog ima mnoge predsnoti i mislim da bi svi trebalo da ga pišu, ali zašto onda kada je pitanju moj blog postoji ta sumja? Zašto se uopšte pitam da li bi trebalo da ga pišem? 

Blog je mnogo bolji od dnevnika. Za dnevnik ne marite mnogo. Ne kažem da ne bi trebalo voditi dnevnik, ali to je nešto lično i kada znate da ćete ga verovatno jedino vi čitati, ako ga ikada budete čitali, onda ne marite mnogo kako će to da izgleda i da li će ikome biti od koristi. 

S druge strane, kada pišete blog nadate se da će ga neko čitati; zapravo se nadate da će ga mnogo ljudi čitati i da će mnogo ljudi imati koristi od njega, a onda kada pogledate statistiku, deluje vam da je sve to pisanje u etar

Možda je pogrešno gledati statistiku vašeg sajta, ili bloga ili mejling liste. Brojke mogu lako da razočaraju i koliko god da su velike uvek ćete želeti veće. 

Jeste, iz statistike može dosta da se nauči. Možete da saznate koji članak ljudi najviše vole, pa da pišete slične; možete da saznate koji broj ljudi sa vaše mejlin list otvori i pročita vaš blog; ali ne možete da saznate da li ste nekome bili od pomoći ili ne.

Imate stotine, ili hiljade ljudi na mejlin listi i svega 10 procenata otvori vaš mejl. To je nekako deprimirajuće kada znate da sve 10 posto ljudi rezonuje sa onim što pišete; drugima nekako niste bitni, a baš biste voleli da jeste. 

Tako nešto, ipak, ne bi trebalo da deprimira jer ako blogujete, uvek imate šansu da nekome promenite pogled na svet, da nekome pomognete, da nekome ko je u sličnim problemima i dilemama, pokažete vrata. 

Ako sve to držite u dnevniku ili pak nigde ne zapišete, nećete biti u mogućnosti da ikome pomognete. 

Retko kada jedan članak na blogu može da promeni nečiji život, ali može da podstakne nekoga na razmišljanje ili da ga motiviše da preduzme izvesne korake da bi rešio svoje probleme ili poboljšao neku od sfera svog života. 

Čak iako blog može da pomogne samo jednoj osobi, to je sasvim dovoljno. 

Blog može da bude sjajan marketinški alat, ali ne bi na njega trebalo gledati na taj način. Ako vam blog donese čitaoce, ili prodaju knjiga ili bilo šta, to je odlično, ali nemojte to od njega očekivati jer to nije njegova svrha.

Blog je tu da kristališe pogled na svet, kako onoga koji piše, tako i onoga koji čita. 

Blog nudi alternativu, neke druge mogućnosti i vašu priliku da svima kažete šta mislite i šta osećate.

Blog je javna kolektivna memorija. Baš kao što svkog momenta možete da pristupite svojim sećanjima i mislima i da dođete do novih zaključaka, blog vam omogućava da se svakog momenta uključite u zaljučke do kojih je neko drugi došao i koji će vam možda biti od koristi. 

Pišite blog, jer ćete baš vi imati koristi od njega,  baš kao što od ovoga bloga ja sam najviše imam koristi.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Pisanje

Čestitamo dobitnicima

Zadovoljstvmo mi je da vam saopštim da smo izvukli 3 srećna dobitnika na čiju će adresu u narednih nekoliko dana stići roman Krvavo zeleno.

Ukupno je bilo prijavljeno 122 učesnika, a jutros su izvučena tri srećna dobitnika kojima ćemo poslati mejl kako bismo izvršili predaju nagradu.

Čestitke dobitnicima i zahvaljujemo se svima koji su učestvovali i nadamo se da ćete imate više sreće idući put.

Srdačan pozrdav,

Inspiracija, Misli, Motivacija, Pisanje, Život pisca

Odakle dolaze ideje i inspiracija za roman

Jedan od razloga zašto pisci pišu i pričaju o pisanju je zbog toga što ni sami ne znaju poreklo svojih ideja i želeli bi da ga pronađu pričajući o njemu.

Iz istog razloga niko ne može da vas nauči da pišete. Oni koji se bave izučavanje književnosti, mogu hirurški precizno da analiziraju priče, da znaju svaki bit uspešne priče, da znaju kako bi uspešna priča trebalo da izgleda i sve to znanje je prenosivo, ali niko ne može da vas nauči kako da takvu priču stvorite. 

Baš kao što znamo da se čovek sastoji od gomile molelekula i možemo da izmerimo te molekule sasvim precizno, ali ne možemo da uzmemo gomilu molekula i jednostavno ih stavimo u neku posudu i kuvamo dok ne kreiramo ljudsko biće, zar ne?

Tako nešto zahteva ljubav i spajanje svega dve ćelije u savršenim uslovima za rast i razvoj.

Stoga, jedno od pitanja koje nikada ne bi trebalo postaviti piscu je

Odakle dolaze tvoje ideje? 

To pitanje je frustrirajuće jer ne postoji tačan odgovor. Ako poznajete nekog ko je došao do odgovora, molio bih vas da me upoznate sa tom osobom.

Mnogi definišu inspiraciju kao nešto što gura pisce da iz dana u dan ostavljaju reči na svojim papirima ili ekranima, ali to je bliže motivaciji nego inspiraciji.

Inspiracija je nešto što se dogodi nakon što danima, mesecima, a ponekad i godinama razmišljate i zapisujete svoje ideje; inspiracija je onaj AHA momenat kada vam se kocke slože i sve jasno vidite. Nekome ko nikada nije razmišljao o pisanju ne može da se desi da iznenada postane inspirisan.

Prvo mora da postoji želja da se roman, ili bilo koje drugo delo, napiše. 

Onda sedite i razmišljate o čemu biste to mogli da pišete i jedna od ideja će vas kad-tad privući i zadržaćete se na njoj.

Sledeći korak je da tu ideju proširite. Razmišljate o likovima, o mestu, o vremenu i o detaljima događaja. Pitate se zašto se nešto dogodilo, kako se nešto dogodilo, šta je uzrok, a šta posledica tog događaja.

Kada sve to obavite, onda često završite sa nekim grubim planom za vašu priču i počnete da pišete. Vrlo malo vremena prođe pre nego što shvatite da će vaša priča da odstupa od prvobitnog plana; što je potpuno u redu. 

Sve to vreme pišete, ali niste inspirisani. Takav vid pisanja zahteva surovu, radničku disciplinu; svakog dana morate da odvojite blok vremena za pisanje, da sednete i da pišete; bilo da vam se to radi ili ne. U suprotnom, nikada nećete završiti to što ste naumili.

Što duže vremena provodite pišuću, priča, likovi i događaji koji opisujete postaju sve veća opsesija; sve češće razmišljate o njima mimo vremena predviđenog za pisanje; često ste mentalno odsutni i živite u nekom vašem svetu; svetu vaše priče, što može vašim bližnjima da ide na živce, ali ako vas zaista vole, razumeće to i podržati vas.

Nakon što provedte dovoljno vremena sanjareći, premećući ljude i događaju i prevrćući tkivo vašeg dela, dogodi se inspiracija; to je onaj momenat kada vaša priča doživi iznenađujuć, ali neizbežan zaokret. To je ono što vam kaže – priča MORA da ide u ovom pravcu.

Kod mene, inspiracija traje vrlo kratko i najčešće dolazi u vidu snova, ili jedne vrlo kratke misli zbog koje moram trenutno da prekinem sve radnje i na jednoj ceduljici ili u svom telefonu da zapišem ideju.

Onog momenta kada znam pravac svoje priče, svakodnevni rad pukog zapisivanja događaja postaje znatno lakši.

Ako mene pitate, za sve to je odgovorna podsvest. 

Dužnost pisca je da sakuplja informacij i hrani podsvest, a ona će mu se, kada za to dođe vreme, odužiti jednom idejom koju će pisac moći da sprovede u delo. 

Najteži deo tog posla je biti strpljiv i umeti prepoznati jednu takvu ideju.

Stoga, ako želite da se bavite pisanjem, sedite svaki dan i pišite. Pretvorite to u rutinu, kao što možda rutinski kuvate kafu svakog jutra nakon što ustante, ili perete zube.

Pokušajte da to radite svakog dana u isto vreme, ako vam vaše obaveze dozvoljavaju tako nešto.

Ja pišem svako jutro između 5:00 i 8:00 i popodne između 12:00 i 15:00. 

Radim to dovoljno dugo da kada sednem u stolicu i uključim laptop, moj um zna da je tada vreme za pisanje.

Ne sednem uvek sa idejom o čemu ću pisati. Sedim tako i čekam da se nešto desi.

Postoji samo jedno pravilo koje sam postavio sebi kada pišem i za koje sam naučio od Neil Gaiman-a i ono glasi.

Od 5 do 8, dozvoljeno ti je da pišeš ili da ne radiš apsolutno ništa. 

Ovaj drugi deo je ključan jer nemam obavezu da pišem; ako neću, imam opciju da ne radim ništa. 

Raditi ništa je dosadno. Dok tako sedim i pijem kafu počinjem da primećujem izvesne misli koje kruže mojom glavom. Kada se za jednu uhvatim, krenem da pišem o njoj.

Ako mi se ne dopada, obrišem sve što sam napisao i čekam drugu.

Ponekad je neophodno da zavrtim točak s mislima. Pogledam ideje koje sam zapisao u svoju svesku ili telefon i pitam se šta bih mogao da napišem o tome.

Ali, ne žurim. Sedim i čekam da se jedna misao ispadne iz vrtloga kako bih mogao da je uhvatim. 

Kada je uhvatim, držim je čvrsto i slušam šta mi govori.

Nekada zavšrim pre 8:00 odnosno 15:00 časova, ali ne zameram sebi na tome; bitno je da sam nešto napisao tog dana.

Nekada se zadržim duže pre nego što konačno pustim ideju, ali ne zameram sebi na tome.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.