Naposletku

Kada sam objavio svoj prvi roman, više neću ni da pominjem koliko je od onda prošlo, valjda smo svi savladali matematiku drugog razreda, shvatio sam da, ako želim da se te knjige prodaju, a nećemo se lagati – želim, moram imati neku pratnju na društvenim mrežama.

Dan danas i još uvek nisam siguran šta to tačno znači, zašto to moram imati, šta bih s tim radio, i kako da do toga dođem, šta ja to imam zanimljivo da ponudim da bi me neko pratio, zašto bih kopirao tuđ sadržaj samo zato što „radi“, pa da i kod mene dođu ljudi koji prate tamo neki sadržaj koji je u trendu.

Pišem sve ovo, jer sam malo kivan na sebe, pre svega, što opet upadam u tu klopku društvenih mreža.

Elem, pre tih desetak godina sam imao instagram i fejsbuk i sva ta čuda, pa sam u nekoliko navarata brisao profile i pravio nove. Ali, nije to problem, nije problem ni to što moraš imati neke mreže i praviti brend od sebe, problem je kad to postane primarno zanimanje, a to se meni dogodi svaki put kada shvatim da bez mreža ne može.

Kad si pisac primarno zanimanje je, valjda, da pišeš te knjige. Ali kada napišeš tu jednu knjigu, i kada više knjiga podeliš nego što ih prodaš, shvatiš da ćeš od toga teško živeti, i onda gledaš šta rade ljudi koji žive od knjiga. Ili pišu mnogo knjiga, ili pišu mnogo dobre knjige, ili imaju mnogo pratilaca na svojim mrežama koji se pretvore u mnogo kupaca, ili imaju mnogo sreće pa napišu pravu knjigu u pravo vreme pa se ona prodaje sama od sebe. Kako god okreneš, moraš imati bar jedno „mnogo“ da bi mogao živeti od pisanja.

Da bi bio pisac moraš pomalo biti i sujeveran, pa sam tako uvek bojažljiv kada treba da pomenem pisanje tog drugog romana, da nešt o bih izmalerisao, ali hajde da okušam sreću pa da kažem – pisanje romana je opet postalo moj prioritet, jer svako jutro kada ustanem skuvam sebi kafu, stavim slušalice, pustim album „Naposletku“ i završim pisanje pre nego što dođe do poslednje pesme, i pre nego što dođe vreme da idem na posao. Prvi roman sam pisao u Mocartov „Rekvijem“ što se i te kako odrazilo na sam roman, pa se nadam da će ovaj biti manje morbidan.

Bilo kako bilo, to pisanje ide, evo poslednjih 30 dana u proseku pišem 500 reči dnevo, to je tempo koji mi odgovara, nekada bude manje, ako baš teško ide, ali se trudim da ne bude više, jer ako preteram, idućeg dana znam da će biti teško. Jedan dan u nedelji rezervisan je za pisanje ovog bloga i tada ne pišem roman. Blog često ode i preko 500 reči, ali on nije toliko umarajuć kao roman, jer ne moram ni iz čega da pravim stvarnost, već se samo prisećam kako stvarnosti, tako nekih svojih misli.

Ne pokazujem nikom to što je napisano jer mi, još uvek, ne trebaju povratne informacije. Štaviše, znam da je loše, jer svaki prvi draft, da ne kažem prvo pisanje, nečega je sranje; tako je bar rekao Hemingvej, pa što mu ne bih verovao, a uostalom, uverio sam se u to i sam.

Ako ste pomislili da je ovaj blog navodno pokušaj da steknem neku pratnju na mrežama, nije. Svi znamo da je blog mrtav, i ovo je često nedeljno sumiranje mojih misli, možda nekih važnih događaja, neka refleksija mog bića, neki dnevnik, jebem li ga šta je. Ovaj blog čita neka šačica ljudi, od kojih neke poznajem, a neke i ne, ali mi se s vremena na vreme jave da čitaju i bude mi drago što bar nekom znači sve ovo šta ja radim.

Vraćam se sada na ideju s početka ove priče, a to je da se moram nekako plasirati na tim buđavim mrežama kako bih jednog dana, kada za to dođe vreme, imao kome da kažem da je knjiga spreman za prodaju i da se nadam da će me pratiti baš oni koji su željni nekih novih knjiga i nekih neafirmisanih pisaca i sličnih stvari.

Pravo da vam kažem ne znam kako bih to izveo niti znam nekog ko bi mi u tome mogao pomoći. Nemam nameru da preterano baljezgam o politici, aktuelnim dešavanjim, da pratim afere, još manje da bulaznim o književnosti, da analizram knjige, a ponajmanje želim da pričam o pisanju.

Skečeve da pravim ne umem, jednom sam „glumio“ u jednom projektu, u kom je trebalo da budem partner još jednom neafirmisanom glumcu za njegov demo reel, pa je izvesni profeser glume rekao – super si ovo odradio, ali šta ćemo da radimo s Ivanom?! Pa, probajte da zamislite kako je izgledao moj deo dijaloga.

Šta god da uzmem od toga da radim, bilo da je YouTube, Instagram, TikTok, zahteva mnogo više vremena i truda, nego što se to u prvi mah da učiniti i vrlo lako postane prioritet broj jedan, a to je upravo ono što ne želim da mi se dogodi. Sebe vidim kao nekog ko piše romane i to treba da bude prioritet broj jedan. Sve drugo treba da služi kao potpora tom pisanju romana.

Znam da neki sad misle, pa eto, ima pisaca koji nemaju mreže pa prodaju knjige, a to su oni šti pišu mnogo dobre knjige, a to još uvek nemam i niko mi ne garantuje da ću imati, jer mnogo faktora treba da se poklopi da bi se tako nešto dogodilo.

Na kraju, opet se vraćam tamo gde sam bio, tj. da još uvek ne znam šta ću sa tim da radim i kojoj ću mreži da se posvetim kako bih u plastu sena tražio zrno svoje pažnje, jer danas sve zavisi od toga koliko ste pažnje privukli. Jebiga.

Ali, ono što sigurno znam jeste da od nekud moram početi, moram negde nešto početi da objavljujem, ali tako da prioritet ostanu slušalice i „Naposletku“.