Inspiracija, Motivacija, Produktivnost

Pojavi se i odradi dobar posao

Svi smo skloni da kažemo:

U mom kvartu, ne postoji dobar…

Šta god da ne postoji u našem kvartu, a mi bismo baš voleli da postoji, može da znači dve stvari:

  • Ne postoji dovoljno velika potreba da bi tako nešto nastalo;
  • Ne postoji niko ko ima dovoljno inicijative da pokrene nešto i odradi posao;

Prvi slučaj često može da bude da bude zanemaren.

Ljudi nisu znali da im je potreban mobilni telefon; ljudi nisu znali da im je potreban automobil; ljudi nisu znali da im je potreban internet… isto važi za mnoge druge stvari.

I pored toga, pojavili su se pojedinci spremni da odrade dobar posao, da stvore nešto što ljudi i ne znaju da im treba i da kažu:

Izvolite! Ovo je za vas. Služi da vam učini život lakšim.

U drugom slučaju, umesto da kukamo kako ne postoji niko ko bi odradio posao, to bi trebalo da gledamo kao priliku da sami odradimo nešto.

Ako u našem kvartu postoji potreba za bioskopom, a ne postoji niko ko ima dovoljno inicijative da pokrene posao, umesto da kukamo kako nemamo bioskop, trebalo da sami uzmemo stvari u svoje ruke.

Možemo da napišemo projekat, ili da nađemo nekog ko će napisati projekat za nas, zatim da taj projekat predložimo nadležnima, da pronađemo sredstva za otvaranje bioskopa i da ga konačno otvorimo.

Ono na šta bi trebalo biti spreman ako se odlučimo na takav korak je mnoštvo odbijanja; jer ništa od toga neće upaliti iz prvog pokušaja, i ništa od toga neće biti lako, ali to ne znači da bi trebalo da odustanemo.

Jedino, kada bi trebalo da odustanemo, štaviše u samom startu, jeste kada smo 100% sigurni da u toj kulturi ne postoji potreba za onim što bismo mi voleli ili želeli da postoji.

Ne možemo otići u Indiju sa ciljem da otvorimo restoran u kom ćemo da služimo goveđe bifteke.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Inspiracija, Produktivnost

Niz

Od 19. juna pa sve do danas, nije prošao nijedan dan, a da na ovom blogu nije bio obljavljen članak, što je niz od 219 dana.

Prošlo je više od godinu dana od kako praktikujem periodični post, što znači da bar 365 dana sigurno nije bio nijedan dan u kom sam preskočio da ne jedem bar 16 sati.

Više od dve godine, nije mi se dogodilo nijednom da sam ustao iz kreveta nakon 8 časova. Uglavnom ustajem između 5 i 6, ponekad se uspavam pa ustanem u 7, jedno vreme sam ustajao u 4; ali nijednom nakon 8; bilo da je Nova godina, moj rođendan, ili Božić; ustajem pre svih mojih ukućana i radim.

Ne pišem ovo da bih se hvalio kako sam ja sad, tobož, bolji od drugih, pa umem da radim sve te stvari i imam nadljudsku disciplinu.

To što ja radim, može svako da radi, a ključ za uspeh u bilo kojoj navici, dobroj ili lošoj, je niz.

Kada govorimo o sticanju navika, često ćemo čuti da dobro bi dobro ponašanje trebalo nagrađivati, a loše kažnjavati i tako će nam dobre stvari preći u naviku.

Trebalo bi da postoji znak koji će nas podstaći na neku akciju i nagrada koja će nas stimulisati da tu akciju ponovimo.

Recimo, 12 sati je znak da je vreme za ručak, ako pojedem zdrav ručak (akcija), dozvoliću sebi da pojedem kocku čokolade (nagrada);

Svaki put nakon što operem zube (znak), uradiću 10 sklekova (akcija), i potom ću provesti 10 minuta na fejsbuku (nagrada).

Svi vezujemo nagrade ili za nešto materijalno ili za nešto što će nam pružiti trenutni užitak, ali postoji nešto čemu naš mozak ne može da odoli, a to je činjenica da smo neke stvari radili jedan duži niz.

Kada znamo da smo nešto radili 30, 40 dana za redom, ne želimo to da prestanemo da radimo samo da ne bismo prekinuli niz.

Da bismo to zloupotrebili u dobre svrhe, trebalo bi da pokušamo da vodimo evidenciju o svim dobrim stvarima koje radimo na dnevnoj bazi; bilo da je to pisanje bloga, čitanje knjiga, vežbanje, zdrava ishrana, odlazak u krevet na vreme, igranje sa vašom decom…

Vodite evidenciju o dobrim stvarima koje radite i uvodite nove stvari koje želite da vam pređu u naviku, tako što ćete praviti duge nizove.

Niz ima i svoje negativne efekte; ja sam ih svakako osetio na svojoj koži.

Ne mogu da prestanem da pušim, pušim već 10 godina.

Svake subote moram da izlazim u grad, iako mi se možda i ne izlazi svake subote.

Uz svaki obrok moram da jedem hleb, jer tako jedem celog života…

Stoga, da bismo se oslobodili loših navika, neophodno je prekinuti niz na dovoljno dugo vremena. Što je loša navika duže trajala, teže će biti prekinuti niz i održati taj prekid trajnim.

Kreatori društvenih medija, video igrica i drugih aplikacija vrlo dobro znaju kakav uticaj niz ima na našu psihu pa nam svakodnevno šalju notofikacije:

Danas nisi orao tvoju virtuelnu farmu; danas nisi ništa objavio na fejsbuku, tvoji pratioci očekuju tvoj post; danas nisi potrošio tvoju energiju na nekoj drugoj, bezveznoj, igrici…

Vrlo dobro pazite da li neko želi da manipuliše vašim odlukama time što će vam poturiti neki apsolutno nebitan niz koji navodno ne bi trebalo da prekinete.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

P. S.

Ako ste se zapitali, izbacio sam sve one loše navike koje sam gore nabrojao.

Inspiracija, Život pisca

Zašto volim da pišem u kafićima

Pre otprilike godinu dana sam napisao tekst “Why do I love Writing at Coffee Shops” koji je objavljen na medijum publikaciji Writing Cooperative.

Iz nekog razloga, taj tekst se dopao mnogima i ostao je moj najčitaniji tekst.

Danas sam posle ručka otišao u školu kako bih pisao blog, da bih saznao kako su dezinfikovali kancelariju i da ne bi trebalo ulaziti u nju narednih sat vremena; koliko je meni otrpilike potrebno vremena da napišem članak.

Stoga, eto idealne prilike da odem u obližnji Starbaks.

Postoji neka tajna veza između pisanja i kafića jer mnogo ljudi uživa da piše u kafićima i to nije neki glupi trend jer je pisanje u kafićimamn, na javnim mestima uopšteno, nešto što pisci rade oduvek.

Prošlo je mnogo vremena od kako sam poslednji put pisao u Starbaksu i ovog jutra nakon što sam tamo stigao, sačekao svoju kafu, seo za sto, otvorio svoj laptop, setio sam se koliko zapravo volim da pišem u kafićima.

Imate utisak kao da zapravo odlazite na posao.

Početnici i pisci amateri se uglavnom zanose muzom i poetičnošću spisateljske profesije. Čekaju da ih neka tajna sila odvuča sa kauča i da smesti njihova dupeta na stolice i pritom ne shvataju da je pisanje posao, baš kao i bilo koji drugi. Ukoliko želite da budete pisac, morate doći na posao svaki dan i zapravo nešto raditi.

Time što se se jednostavno premestite na drugo mesto imate utisak da zapravo odlazite na posao. To je posebno tačno ako pored pisanja imate još neki posao i stečenu rutinu odlaska u kancelariju, odnosno radno mesto.

Ali, čak iako nikada ranije niste obavljali kancelarijski posao biće vam lakše da prevarite mozak kako bi lakše posvetio određeno vreme isključivo za pisanje.

Ne mora biti Starbaks (pre svega jer ih u Srbiji nema mnogo; koliko znam postoji svega jedan), ali bilo koja skupocena šolja kafe će učiniti da se posvetite vašem poslu. Morate sebi reći da ćete potrošiti $5 dolara na šolju kafe (toliko košta crna kafa u Starbaksu) kako biste mogli da pišete na miru i da uradite nešto produktivno u toku dana. Ukoliko odete tamo i ne napišete ništa, to znači da se spiskali vaš novac ni za šta, jer, realno, mogli ste da popijete i jeftiniju kafu.

Slično je odlasku u teretanu umesto da kupite sopstvenu opremu za vežbanje. Ukoliko kupite opremu ona će uglavnom služiti kao ružna dekoracija vašeg stana jer ćete i dalje sedeti na kauču ubeđujući se da ćete vežbati nešto kasnije, ali ako dođete u teretanu nećete sedeti na klupi i listati fejsbuk jer ste došli da vežbate (nadam se da nećete).

Atmosfera

Još jedna stvar koju dobijete uz kafu je atmosfera; žamor ljudi, lagana muzuka, često bez teksta, miris kafe, dobro osvetljena prostorija, udobna stolica i čist sto.

Iako će ljudi pričaju, oni su praktično bela buka jer se niko od njih neće obraćati direktno vama i često nećete moći da razaznate šta pričaju, osim ako se ne potrudite.

S druge strane, ako neko od vaših ukućana priča, sumnjam da ćete moći lako da ih ignorišete; ja bar ne mogu.

Čak i u Kini, gde ljudi obožavaju da vas uznemiravaju i da se slikaju sa vama ili jednostavno ćaskaju, ako vas budu videli iskrivljene iznad laptopa, neće vas uznemiravat jer će im biti jasno da ste došli da radite i da ste zauzeti.

Prostranost

Kad god sam živeo u malom stanu nisam mogao da pišem. Što sam bliže zidovima to sam manje kreativan; kao da ti zidovi pritiskaju moj um.

One kutije u kancelarijama i prostorije bez prozora su moja najveća prepreka kada je u pitanju radno okruženje. Osećam se kao da sam zatvoren u toj kutiji i sve o čemu mogu da razmišljam je kako da pobegnem odatle.

Dok sedim u prostranom kafiću ispred mnoštva prozora, moj um je manje opterećen, mogu da se opustim i da pustim kreativne sokove da teku.

Dinamika

Nikad nije isto, čak iako uvek posećujete isti kafić i sedite na istom mestu, manje-više uvek ćete biti okruženi drugim ljudima.

Bitno je imati rutinu kada je u pitanju pisanje, ali raznolikost opcija i okruženja je takođe bitno; bar je meni bitno.

U kafićima lako mogu nešto da promenim; mogu da sednem na drugo meste, naručim drugačiju kafu, mogu da odem u drugi kafić, i nemam utisak da svakodnevno sedim na jednoj istoj stolici, za istim stolom, pored istih ljudi, i čavrljati na iste teme pre nego što zapravo otpočnem svoj posao.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Inspiracija, Misli, Motivacija, Pisanje, Život pisca

Odakle dolaze ideje i inspiracija za roman

Jedan od razloga zašto pisci pišu i pričaju o pisanju je zbog toga što ni sami ne znaju poreklo svojih ideja i želeli bi da ga pronađu pričajući o njemu.

Iz istog razloga niko ne može da vas nauči da pišete. Oni koji se bave izučavanje književnosti, mogu hirurški precizno da analiziraju priče, da znaju svaki bit uspešne priče, da znaju kako bi uspešna priča trebalo da izgleda i sve to znanje je prenosivo, ali niko ne može da vas nauči kako da takvu priču stvorite. 

Baš kao što znamo da se čovek sastoji od gomile molelekula i možemo da izmerimo te molekule sasvim precizno, ali ne možemo da uzmemo gomilu molekula i jednostavno ih stavimo u neku posudu i kuvamo dok ne kreiramo ljudsko biće, zar ne?

Tako nešto zahteva ljubav i spajanje svega dve ćelije u savršenim uslovima za rast i razvoj.

Stoga, jedno od pitanja koje nikada ne bi trebalo postaviti piscu je

Odakle dolaze tvoje ideje? 

To pitanje je frustrirajuće jer ne postoji tačan odgovor. Ako poznajete nekog ko je došao do odgovora, molio bih vas da me upoznate sa tom osobom.

Mnogi definišu inspiraciju kao nešto što gura pisce da iz dana u dan ostavljaju reči na svojim papirima ili ekranima, ali to je bliže motivaciji nego inspiraciji.

Inspiracija je nešto što se dogodi nakon što danima, mesecima, a ponekad i godinama razmišljate i zapisujete svoje ideje; inspiracija je onaj AHA momenat kada vam se kocke slože i sve jasno vidite. Nekome ko nikada nije razmišljao o pisanju ne može da se desi da iznenada postane inspirisan.

Prvo mora da postoji želja da se roman, ili bilo koje drugo delo, napiše. 

Onda sedite i razmišljate o čemu biste to mogli da pišete i jedna od ideja će vas kad-tad privući i zadržaćete se na njoj.

Sledeći korak je da tu ideju proširite. Razmišljate o likovima, o mestu, o vremenu i o detaljima događaja. Pitate se zašto se nešto dogodilo, kako se nešto dogodilo, šta je uzrok, a šta posledica tog događaja.

Kada sve to obavite, onda često završite sa nekim grubim planom za vašu priču i počnete da pišete. Vrlo malo vremena prođe pre nego što shvatite da će vaša priča da odstupa od prvobitnog plana; što je potpuno u redu. 

Sve to vreme pišete, ali niste inspirisani. Takav vid pisanja zahteva surovu, radničku disciplinu; svakog dana morate da odvojite blok vremena za pisanje, da sednete i da pišete; bilo da vam se to radi ili ne. U suprotnom, nikada nećete završiti to što ste naumili.

Što duže vremena provodite pišuću, priča, likovi i događaji koji opisujete postaju sve veća opsesija; sve češće razmišljate o njima mimo vremena predviđenog za pisanje; često ste mentalno odsutni i živite u nekom vašem svetu; svetu vaše priče, što može vašim bližnjima da ide na živce, ali ako vas zaista vole, razumeće to i podržati vas.

Nakon što provedte dovoljno vremena sanjareći, premećući ljude i događaju i prevrćući tkivo vašeg dela, dogodi se inspiracija; to je onaj momenat kada vaša priča doživi iznenađujuć, ali neizbežan zaokret. To je ono što vam kaže – priča MORA da ide u ovom pravcu.

Kod mene, inspiracija traje vrlo kratko i najčešće dolazi u vidu snova, ili jedne vrlo kratke misli zbog koje moram trenutno da prekinem sve radnje i na jednoj ceduljici ili u svom telefonu da zapišem ideju.

Onog momenta kada znam pravac svoje priče, svakodnevni rad pukog zapisivanja događaja postaje znatno lakši.

Ako mene pitate, za sve to je odgovorna podsvest. 

Dužnost pisca je da sakuplja informacij i hrani podsvest, a ona će mu se, kada za to dođe vreme, odužiti jednom idejom koju će pisac moći da sprovede u delo. 

Najteži deo tog posla je biti strpljiv i umeti prepoznati jednu takvu ideju.

Stoga, ako želite da se bavite pisanjem, sedite svaki dan i pišite. Pretvorite to u rutinu, kao što možda rutinski kuvate kafu svakog jutra nakon što ustante, ili perete zube.

Pokušajte da to radite svakog dana u isto vreme, ako vam vaše obaveze dozvoljavaju tako nešto.

Ja pišem svako jutro između 5:00 i 8:00 i popodne između 12:00 i 15:00. 

Radim to dovoljno dugo da kada sednem u stolicu i uključim laptop, moj um zna da je tada vreme za pisanje.

Ne sednem uvek sa idejom o čemu ću pisati. Sedim tako i čekam da se nešto desi.

Postoji samo jedno pravilo koje sam postavio sebi kada pišem i za koje sam naučio od Neil Gaiman-a i ono glasi.

Od 5 do 8, dozvoljeno ti je da pišeš ili da ne radiš apsolutno ništa. 

Ovaj drugi deo je ključan jer nemam obavezu da pišem; ako neću, imam opciju da ne radim ništa. 

Raditi ništa je dosadno. Dok tako sedim i pijem kafu počinjem da primećujem izvesne misli koje kruže mojom glavom. Kada se za jednu uhvatim, krenem da pišem o njoj.

Ako mi se ne dopada, obrišem sve što sam napisao i čekam drugu.

Ponekad je neophodno da zavrtim točak s mislima. Pogledam ideje koje sam zapisao u svoju svesku ili telefon i pitam se šta bih mogao da napišem o tome.

Ali, ne žurim. Sedim i čekam da se jedna misao ispadne iz vrtloga kako bih mogao da je uhvatim. 

Kada je uhvatim, držim je čvrsto i slušam šta mi govori.

Nekada zavšrim pre 8:00 odnosno 15:00 časova, ali ne zameram sebi na tome; bitno je da sam nešto napisao tog dana.

Nekada se zadržim duže pre nego što konačno pustim ideju, ali ne zameram sebi na tome.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Inspiracija, Motivacija, Pisanje

Šta ako je inspiracija samo mit?

Po definiciji, inspiracija predstavlja prisustvo mentalne stimulacije da nešto učinimo ili osetimo, posebno da radimo nešto kreativno.

Ali, da li ona zaista postoji ili je samo mit?

U školi smo naučeni da pisanje, umetnost uopšteno, zahteva nešto što nazivamo inspiracija.

Da li je to neka čudnovata sila koja Vas primorava da stvarate. Da li je to neka vrsta demona koja Vam šapuće na uvo. Da li je to bog ili nešto četvrto?

Mnogi pisci krive ovu nevidljivu silu za nedostatak njihove produktivnosti.

Da sam samo bio inpsirisan napisao bih mnogo više.

Koliko ste ovo puta čuli, ako ne i izgovorili?

Kladim se da ste učinili to često. Svi smo to radili pre nego što smo odlučili da uradimo nešto povodom našeg problema.

Inspiracija je nešto što se dogodi dok radite.

Ukoliko se ne varam, Nabokov je bio prvi koji je to rekao, i potpuno sam saglasan sa njim.

Morate ispuniti tri uslova da biste bili pisac.

  • Odlučnost – marate čvrsto reći – Ima da napišem taj roman, priču, scenario…
  • Posvećenost – morate se u potpunosti posvetiti vašem pozivu, ili krivite nedostatak inspiracije za Vaše neuspehe.
  • Disciplina – morate pisati svakodnevno. To može biti jedna stranica, pasus, rečenica, ili pak možete dodati i obrisati zarez u jednom danu; to se i dalje računa kao pisanje.

Ipak, najbolja je da zadate sebi dnevnu kvotu reči i da je se držite.

Ponekad će biti loše ili teško, a ponekad će biti lako i dobro.

Ponekad će Vaši kreativni sokovi raditi u vašu korist i moći ćete da stvorite briljantno umetničko delo, a znatno češće čete se mučiti jer Vam ništa neće polaziti za rukom, ali to neće imati nikakve veze sa inspiracijom.

To je jednostavno tako. Pisanje je mukotrpan posao.

Verujte mi, nakon što napišete 300 reči u toku lošeg dana, osećaćete se kao Herkules; da ne pominjem kako ćete se osećati kada stvorite 2500 reči u toku dobrog dana.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.