Blog

Misli

Radost posla

Ivan Bačić

Industrijalizacija je stvorila poslove koje niko nije voleo, ali koje smo svi radili jer su svakog meseca donosile zagarantova primanja.

Manje je bilo bitno ko obavlja taj posao, jer je svako mogao biti obučen da obavlja bilo koji posao; radnik je bio samo još jedan šraf u mašini.

Cilj je bio stvoriti radno mesto na kom ćete lako zameniti radnika u slučaju da je bolestan ili da se jednostavno ne pojavi na poslu.

Danas, još uvek postoje takva radna mesta iako se dobar deo poslova obavlja automatski; vrši ih neki vid robota ili veštačke inteligencije ili kombninacija ta dva.

Na primer, u većini prodavnica imate “self-check” kasu, ali imate i kasirke koje će skeinirati vaš bar kod i naplatiti vam ceh.

Ali, postoje kasirke koje su nezamenljive, koje vole svoj posao, koje vole interakciju sa ljudima, i kod koje ćete svaki put otići i čekati u redu, jer znate da će biti prijateljski nastrojena, da će se interesovati za vas i da će vam pružiti uslugu kakvu samo ona može da pruži.

Jedini razlog zašto u McDonalds-u ljudi još uvek obavljaju veći deo posla je što su jeftiniji od mašine i što je veoma lako naći nekog ko će za vrlo malo para da ubacuje pomfrit u vrelo ulje i da ga nakon izvesnog vremena vadi.

S druge strane, sve više ljudi ima priliku da radi ono što voli, da svojim radom promeni nečiji život, da se pojavi ispred grupe ljudi koje će da vodi i koji će im biti zahvalni na radu kog su pružili.

Imamo dva izbora:

  • Možemo da budemo šraf u nekoj mašini i da nas lako zamene kad im više ne budemo odgovarali;
  • Ili možemo da radio posao koji je bitan, od kog ćemo sami imati koristi, u kom ćemo uživati, ali od kog će najviše koristi imati ljudi ispred kojih stojimo i koje smo odlučili da vodimo;

Prvi nam garantuje platu na kraju svakog meseca i frustraciju odlaska na posao.

Drugi je rizičniji, ne garantuje primanja, ali nam garantuje radost obavljanja posla, priliku da promenimo nečiji život na bolje i da budemo jedini koji će biti u mogućnosti da pruži takav posao i ako dovoljno ljudi bude volelo to što radimo, zaradićemo mnogo više nego što bismo zaradili radeći kao šraf u nekoj mašini.

Na primer, postoji mnogo kuvara u restoranima koji mogu da skuvaju ukusna jela, ali je vrlo malo onih koji mogu da skuvaju jela kao što Gordon Ramsey može da ih skuva ili Jamie Oliver ili bilo koji lokalni šef kuhinje kog vi poznajete i čiju kuhinju volite.

Ako nesebično pružite svoj rad, ako odradite posao najbolje što možete, vrlo je verovatno da ćete postati unikatni i nezamenjljivi i vrlo je verovatno da će se pojaviti izvesni ljudi koji će biti spremni da čekaju u redu kako biste ih vi uslužili.

I onda, kada neko bude hteo da jede u restoranu, neće otići u McDonalds, gde hamburger u svakom restoranu s razlogom ima isti ukus, već će otići u restoran u kom vi kuvate, jer će hteti da jede vaše jelo, koje niko drugi osim vas ne može da sprema.

Ili na primer, svako može da nauči tekst, da izađe na pozorišnu binu, ili pred kamere, i da kaže tekst kog je naučio, ali samo je Zoran Radmilović mogoa da odglumi Radovana Trećeg, kao Zoran Radmilović i zato su ljudi stojali u redu da gledaju njegove predstave, iako biste vi verovatno bolje zapamtili taj tekst nego Zoran.

Za kraj, postoje muzički izvođači poput Đorđa Balaševića, koji sami pišu pesme, koji dobrim delom učestvuju u svakom segmentu stvaranja muzike, koji daju deo sebe za stvaranje te muzike i zato samo Balašević može da izvede Balaševićeve pesme kao Balašević.

Nikada nećete videti gomilu ljudi da stoji na trgu i sluša “Balašević tribute bend” kako izvodi Balaševićeve pesme, ali ako ih on lično bude izvodio, garantujem vam da tog dana nećete moći da vozite auto nekoliko blokova blizu tog trga.

Iako su iste pesme u pitanju, isti tekst, ista muzika, samo Balašević može da izvede Balaševićeve pesme kao Balašević i ljudi koje je on odabrao da vodi će posvetiti čitav dan i proputovati pola Srbije da bi došli na koncert i kako bi proveli tri sata doživljavajući unikatno iskustvo.

Da li želite da vam šaljem ove tekstove na mejl, da vam pošaljem svoj roman, Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored? Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

želim!
Misli, Produktivnost

Promena kursa

Ivan Bačić

Već smo govorili o pravljenju rasporeda i određivanju prioriteta; nekako idu jedno uz drugo. Kada odredite vaše prioritete i postavite ciljve onda vam je mnogo lakše da napravite rasored koji će vas dovesti do vaših ciljeva.

Ponekad umemo veoma striktno da se držimo naših prioriteta i našeg rasporeda, a ponekad nam to ne pođe za rukom i mora da dođe do promene; moramo da promenimo kurs jer dođe do nečeg nepredviđenog ili nešto drugo postane prioritet.

Možda smo napravili raspored koji nam ne odgovora pa zbog toga moramo da ga menjamo.

Koji god da su razlozi za dovođenje bilo kakvih promena ili sitnih korekcija, nemojte očajavati; potpuno je normalno menjati kurs i plan.

Sve je dobro dokle god imate brod i destinaciju do koje treba da stignete. Svakodnevno proveravajte da li ste na pravom putu i podešavajte vaša jedra tako da vas dovedu do cilja.

Na kraju, čak i da ne uspete da stignete do vaše destinacije, može da vam se desi da zapravo otkrijete novi kontinent.

Da li želite da vam šaljem ove tekstove na mejl, da vam pošaljem svoj roman, Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored? Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

želim!
Inspiracija, Život pisca

Zašto volim da pišem u kafićima

Ivan Bačić

Pre otprilike godinu dana sam napisao tekst “Why do I love Writing at Coffee Shops” koji je objavljen na medijum publikaciji Writing Cooperative.

Iz nekog razloga, taj tekst se dopao mnogima i ostao je moj najčitaniji tekst.

Danas sam posle ručka otišao u školu kako bih pisao blog, da bih saznao kako su dezinfikovali kancelariju i da ne bi trebalo ulaziti u nju narednih sat vremena; koliko je meni otrpilike potrebno vremena da napišem članak.

Stoga, eto idealne prilike da odem u obližnji Starbaks.

To smo moja kafa (nakrivo) i ja, a ispod se nalazi tekst od prošle godine.

Postoji neka tajna veza između pisanja i kafića jer mnogo ljudi uživa da piše u kafićima i to nije neki glupi trend jer je pisanje u kafićimamn, na javnim mestima uopšteno, nešto što pisci rade oduvek.

Prošlo je mnogo vremena od kako sam poslednji put pisao u Starbaksu i ovog jutra nakon što sam tamo stigao, sačekao svoju kafu, seo za sto, otvorio svoj laptop, setio sam se koliko zapravo volim da pišem u kafićima.

Imate utisak kao da zapravo odlazite na posao.

Početnici i pisci amateri se uglavnom zanose muzom i poetičnošću spisateljske profesije. Čekaju da ih neka tajna sila odvuča sa kauča i da smesti njihova dupeta na stolice i pritom ne shvataju da je pisanje posao, baš kao i bilo koji drugi. Ukoliko želite da budete pisac, morate doći na posao svaki dan i zapravo nešto raditi.

Time što se se jednostavno premestite na drugo mesto imate utisak da zapravo odlazite na posao. To je posebno tačno ako pored pisanja imate još neki posao i stečenu rutinu odlaska u kancelariju, odnosno radno mesto.

Ali, čak iako nikada ranije niste obavljali kancelarijski posao biće vam lakše da prevarite mozak kako bi lakše posvetio određeno vreme isključivo za pisanje.

Ne mora biti Starbaks (pre svega jer ih u Srbiji nema mnogo; koliko znam postoji svega jedan), ali bilo koja skupocena šolja kafe će učiniti da se posvetite vašem poslu. Morate sebi reći da ćete potrošiti $5 dolara na šolju kafe (toliko košta crna kafa u Starbaksu) kako biste mogli da pišete na miru i da uradite nešto produktivno u toku dana. Ukoliko odete tamo i ne napišete ništa, to znači da se spiskali vaš novac ni za šta, jer, realno, mogli ste da popijete i jeftiniju kafu.

Slično je odlasku u teretanu umesto da kupite sopstvenu opremu za vežbanje. Ukoliko kupite opremu ona će uglavnom služiti kao ružna dekoracija vašeg stana jer ćete i dalje sedeti na kauču ubeđujući se da ćete vežbati nešto kasnije, ali ako dođete u teretanu nećete sedeti na klupi i listati fejsbuk jer ste došli da vežbate (nadam se da nećete).

Atmosfera

Još jedna stvar koju dobijete uz kafu je atmosfera; žamor ljudi, lagana muzuka, često bez teksta, miris kafe, dobro osvetljena prostorija, udobna stolica i čist sto.

Iako će ljudi pričaju, oni su praktično bela buka jer se niko od njih neće obraćati direktno vama i često nećete moći da razaznate šta pričaju, osim ako se ne potrudite.

S druge strane, ako neko od vaših ukućana priča, sumnjam da ćete moći lako da ih ignorišete; ja bar ne mogu.

Čak i u Kini, gde ljudi obožavaju da vas uznemiravaju i da se slikaju sa vama ili jednostavno ćaskaju, ako vas budu videli iskrivljene iznad laptopa, neće vas uznemiravat jer će im biti jasno da ste došli da radite i da ste zauzeti.

Prostranost

Kad god sam živeo u malom stanu nisam mogao da pišem. Što sam bliže zidovima to sam manje kreativan; kao da ti zidovi pritiskaju moj um.

One kutije u kancelarijama i prostorije bez prozora su moja najveća prepreka kada je u pitanju radno okruženje. Osećam se kao da sam zatvoren u toj kutiji i sve o čemu mogu da razmišljam je kako da pobegnem odatle.

Dok sedim u prostranom kafiću ispred mnoštva prozora, moj um je manje opterećen, mogu da se opustim i da pustim kreativne sokove da teku.

Dinamika

Nikad nije isto, čak iako uvek posećujete isti kafić i sedite na istom mestu, manje-više uvek ćete biti okruženi drugim ljudima.

Bitno je imati rutinu kada je u pitanju pisanje, ali raznolikost opcija i okruženja je takođe bitno; bar je meni bitno.

U kafićima lako mogu nešto da promenim; mogu da sednem na drugo meste, naručim drugačiju kafu, mogu da odem u drugi kafić, i nemam utisak da svakodnevno sedim na jednoj istoj stolici, za istim stolom, pored istih ljudi, i čavrljati na iste teme pre nego što zapravo otpočnem svoj posao.

Da li želite da vam šaljem ove tekstove na mejl, da vam pošaljem svoj roman, Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored? Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

želim!
Misli, Produktivnost

Napred nije uvek na istu stranu

Ivan Bačić

Napredovati znači učiniti nešto što do sada nismo uspeli, ili biti bolji u nečemu što inače radimo.

Ipak, to nije jedini način da napredujemo. Napredak je takođe moguć kada nešto ne uradimo kako treba odnosno kada u nečemu ne uspemo. Tada imamo mogućnost da naučimo iz sopstevnih grešaka.

Kada u nečemu ne uspemo, sve što treba da uradimo jeste da sednemo i da analiziramo ono što smo uradili, da se zapitamo zašto nam nešto nije pošlo za rukom, i da idućeg puta pokušamo da korigujemo naše delanje tako da izbegnemo još jedan neuspeh.

Dakle, napredak je neminovan ako nešto radimo, a ako samo sedimo i mislimo o tome kako ćemo nešto da radimo, onda smo daleko od bilo kakvog napretka.

Da li želite da vam šaljem ove tekstove na mejl, da vam pošaljem svoj roman, Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored? Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

želim!
Misli

Sloboda govora

Ivan Bačić

Internet nam je doneo neograničenu mogućnost da komuniciramo naše ideje; svako može da pokrene blog, da objavi knjigu, ili da otvori YouTube kanal.

Ranije nam je za tako nešto trebala dozvola medijskih agencija ispred kojih su stojali takozvani čuvari vrata; urednici, producenti, vlasnici medijskih kuća.

Danas, uz telefon, računar i internet, svako može da ima svoj onlajn magazin, izdavačk kuću, muzičku produkciju ili televiziju i isključivo od nas zavisi šta ćemo da kažemo, napišemo, otpevamo ili odsviramo.

Iako je tačno da je lakše objaviti svoj rad nego ikad, još uvek je teško doći do publike; tržište je zasićeno i publika i nikada nije prestala da očekuje sadržaj koji će biti zabavan, informativan ili kombinacija ta dva.

U vremenu kada ljudska pažnja bombardovana sa svih strana, imamo vrlo malo vremena da steknemo nečije poverenje, pre nego đto taj neko klikne na idući link ili na neki drugi video ili pesmu…

Da bismo uspeli da zadržimo nečiju pažnju moramo da se ističemo u odnosu na konkurenciju i da nudimo nešto što drugi ne nude; ili, ako nudimo isto što nude i drugi, moramo u tome biti mnogo bolji od njih.

Na kraju, da bismo uspeli da steknemo publiku koja nam se vraća, neophodno je da naš rad rezonuje na emocionalnom i intelektualnom nivuo.

Da li želite da vam šaljem ove tekstove na mejl, da vam pošaljem svoj roman, Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored? Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

želim!
Misli, Produktivnost

Biti zauzet i stvarno nešto raditi

Ivan Bačić

Često sebe možemo da zavaramo da smo zauzeti i da mnogo toga radimo, a da u stvari ne postižemo ništa.

Beskonačno istraživanje na internetu za naš projekat će nas učiniti zauzetim, ali ako ne iskoristimo ništa od tog istraživanja onda nismo zapravo ništa uradili.

Takođe, beskonačno doterivanje izgleda našeg sajta, fejsbuk stranice, instagram profila, biranje fonta za naš seminarski, diplomski rad… će nas učiniti zauzetim, ali ako tog dana nismo stvorilil ništa, onda zapravo nismo ništa uradili.

Odgovoranje na poruke i mejlove će nas takođe učiniti zauzetim i možemo provesti čitav dan radeći to, ali time ćemo zapravo rešavati tuđe probleme, umesto da energiju utrošimo na sopstvene projekte.

Još jedan dobar primer za lažni posao i biti lažno zauzet je kada beskonačno planiramo. Imamo ideju za neki projekat, otvorimo trello ili neki drugi softver za planiranje, stavljamo sve te kartice u naš kalendar, razrađujemo naš plan beskonačno, ali ako ne preduzmemo ništa povodom tog plana, onda samo planiramo.

Za kraj, ne kažem da ne bi trebalo planirati, da ne bi trebalo odgovarati na mejlove i asistirati drugima u rešavanju problema, da ne bi trebalo obraćati pažnju na estetske karakteristike naših projekata ili naših profila na društvenim mrežama, ali to ne bi trebalo da bude naš prioritet; to je nešto što dolazi nakon pravog posla ili kao nus pojava pravog posla.

Odredite tri stvari koje će pogurati vaš projekat napred i koje možete da uradite u toku jednog dana i uradite ih. Tada nećete biti samo zauzeti već ćete napraviti izvestan napredak; stvorićete nešto korisno; bilo da je to jedan pasus, jedan crtež, jedan citat…

Da li želite da vam šaljem ove tekstove na mejl, da vam pošaljem svoj roman, Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored? Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

želim!
Fitnes, Misli, Život

U poslednji čas

Ivan Bačić

Iako deluje kao nešto potpuno nebitno i kao gubljenje vremena, spavanje je najvažnija aktivnost koju obavljamo u toku jednog dana, odnosno noći.

Da spavanje nije toliko bitno, evolucija bi se pobrinula da više nikada ne radimo tako nešto. Kada malo bolje pogledamo, dok spavamo tada smo najranjiviji, što je posebno bilo problematično za naše pretke kojima je večito pretila opasnost od predatora. I, zašto bi onda priroda odlučila da zadrži jednu takvu radnju u kojoj svako može da nam naudi, ako nije od ključne važnosti za naš život i u kojoj provedemo trećinu našeg života?

Znatno duže možemo da izdržimo bez hrane, nego bez spavanja. Ako preskočimo da spavamo svega jednu noć svi znamo kako se sutradan osećamo i koliko možemo uspešno da obavljamo i najtrivijalnije radnje.

U toku spavanje, dolazi do regenarcije našeg mozga, mišića i drugih ćelija i odvijaju se veoma važni procesi u mozgu, poput prenošenja informacija iz kratkotrajnog u dugotrajno pamćenje.

Da bismo imali kvalitetan san naše telo mora da ima dovoljnu količinu melatonina, prostorija mora da bude odgovrajuće temperature (16-18 stepeni celzjusa je idalna temperatura za spavanje), mora da bude dobro zamračeno i dovoljno tiho.

Melatonin je hormon koji nas uspavljuje i on se luči pri nedostatku svetlosti, posebno plave svetlosti. Kako su naši preci provodili najveći deo dana na otvorenom, nedostatak svetlosti, odnosno boje neba, govorilo je našem telu da je vreme za spavanje u nekom dobrom skloništu, daleko od predatora.

Ekrani modernih uređaja u koje gledamo dobar deo dana emituju veoma jaku svetlost. Stručnjaci za spavanje, poput Metju Vokera, preporučuju da sat vremena pre spavanja izbegavamo korišćenje bilo kakvih ekrana kako bi naše telo uspelo da izluči dovoljnu količinu melatonina.

Ukoliko ne možete da izbegnete gledanje u ekrane u toku poslednjih sat vremena vašeg dana, onda je preporučljivo da nabavite naočari koje reflektuju plavu svetlost, ili ako stalno nosite naočari da na njih ugradite filter koji će činiti isto.

Gotovo svi uređaji imaju opciju da izbace plavu svetlost u toku određenog doba dana. Jednostavno pogledajte u podešavanjima ekrana vašeg uređaja i verovatno ćete pronaći opciju da uklonite plavu svetlost od zalaska do izlaska sunca. To možda nije najbolja opcija za dizajnere, jer će to učiniti vaš ekran plavim, ali za obične korisnike je i te kako od korsiti.

Takođe, u prostorijama u kojima provodite poslednje sate vašeg dana ne bi trebalo da imate uključene led, ili štedljive sijalice, jer one emitiju znatno više plave svetlosti od običnih sijalica čija je svetlost žuta.

Čoveku je u proseku potrebno 8 sati sna, a sve ispod 7 sati je štetno za zdravje.

Čuvajte vaš san da bi on čuvao vas i posvetite poslednih sat vremena vašeg dana da biste se pripremili za zdrav san.

Da li želite da vam šaljem ove tekstove na mejl, da vam pošaljem svoj roman, Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored? Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

želim!
Misli

Ista vrsta

Ivan Bačić

Zanimljivo je koliko varijacija postoji u primercima ljudske vrste.

S jedne strane se nalaze vrhunski naučnici, umetnici, sportisti koji svojim intelektualnim, ali i fizčkim radom, čine naš život jednostavnijim.

Zahvaljujući njima, imamo mogućnost da letimo, da se vozimo brzim vozovima, da komuniciramo sa ljudima na drugom kraju sveta, da se izlečimo od većine bolesti, da se zamislimo nakon što doživimo umetničko delo i da shvatimo da ljudsko telo nema granice nakon što vidimo izvedbu vrhunskog sportiste…

S druge strane imate ljude koji ne rade ništa osim što gledaju TV, veruju da će imati mnogo više ogreva kada iscepaju kubik drva i rašire ga jer će gomila izlgedati veće, ili će imati mnogo više hrane nakon što iseku viršlu na komade i rašire je po tanjiru.

Takvi, ne samo da ne doprinose unapređivanju ljudskog života već često imaju negativan uticaj; posebno ako se domognu vladajućih pozicija, poput nekih bivših i sadašnjih politačara; što otvara vrata novoj misteriji – kako neko toliko glup može da bude izabran za predsednika?

Ne kažem da bi trebalo razdvojiti glupe od pametnih i klasifikovati ih kao dve zasebne vrste, ali se nameće pitanje – da li postoje takve varijacije i među drugim životinjskim vrstama?

Da li u čoporu vukova postoji apsolutno beskoristan vuk koji sve što ume da radi jeste da vija sopstveni rep?

Jedno je, pak, sigurno po tom pitanju – takav vuk nikada neće postati alfa; što znači da vukovi umeju bolje da biraju svoje lidere.

Da li želite da vam šaljem ove tekstove na mejl, da vam pošaljem svoj roman, Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored? Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

želim!
Misli

Narativ

Ivan Bačić

Kada razmišljamo o postupcima drugih uvek polazimo od sebe; uvek smo subjektivni.

Mislimo da drugi znaju sve što mi znamo i da svesno prave izvesne greške i nanose štetu sebi ili drugima, ali grešimo; ne znaju.

Nikada ne možemo znati šta se odvija u tuđim glavama. Svako od nas ima potpuno drugačiji i unikatan narativ u glavi koji im govori zašto su nešto učinili.

Često, ni sami nismo svesni svog narativa i onda kada ga primetimo, ako ga primetimo, mislimo da i drugi imaju takav isti narativ u svojim glavama, ali grešimo; nemaju.

Narativ je nešto čime objašnjavamo sopstvene postupke i sopstvene odluke, ali ne možemo da koristimo naš narativ da bismo objasnili tuđe postupke i tuđe odluke.

Ukoliko želimo da saznamo zašto je neko nešto učinio, najjednostavnije je da ih pitamo i dobićemo najprecizniji mogući odgovor.

Da li želite da vam šaljem ove tekstove na mejl, da vam pošaljem svoj roman, Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored? Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

želim!
Misli

Prostorija

Ivan Bačić

Iako nisam siguran ko je tvorac ove izreke, a nije ni google, pa neću nikog potpisati, a ona glasi ovako:

Ako ste najpametnija osoba u prostoriji, znači da ste u pogrešnoj prostoriji.

Dakle, dobro se zapitajte gde se nalazite i ko su ljudi koji vas okružuju. Ako u vašem okruženju ne postoji niko od koga biste nešto mogli da naučite, vreme je da promenite okruženje, ili da makar uvedete neke nove ljude u svoj život.

Da li želite da vam šaljem ove tekstove na mejl, da vam pošaljem svoj roman, Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored? Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

želim!