Blog

je nešto što u nauci ne postoji.

Bez obzira što je neko dobio Nobelovu nagradu ili ima neke druge zapažene rezultate, njegova reč nije jača od eksperimenta ili matematičkog dokaza i to je jedan od osnovnih razloga zašto nauka funkcioniše.

Za razliku od čoveka, nauka nije podložna predrasudama, zabludama, pogrešnoj percepciji, umoru, mrtvim uglovima, stereotipima.

Ako mislimo da je neka od teorija pogrešna, uvek možemo da izvedemo rigorozni naučni eksperiment i da dokažemo suprotno. Naučnici, oni pravi, vole kada se njihove teorije dovode u pitanje. Naučnicima je uglavnom stalo do istine, a ne do toga da budu u pravu.

Nauka je alat kojim smo u mogućnosti da doživimo objektivnu realnost. Jer bez obzira šta mi mislimo, ako je Zemlja okrugla i ako će njena gravitaciona sila da privlači sve što se nađe u polju delovanja te sile, Zemlja će nastaviti da bude okrugla i da privlači sve što se nađe u polju delovanja te sile.

Nauka nam omogućuje da vidimo prirodu, a najbolji pokazatelj toga da li je naša teorija ispravna ili ne, jeste da pustimo prirodu da uradi svoje, jer priroda ne mari za naše mišljenje.

su nešto što nas je sramota da priznamo da imamo.

Kada obolimo od dijabetesa, koji je bio posledica loših izbora u ishrani, bez problema ćemo reći da imamo dijabetes, iako je greška u najvećoj meri naša.

Ali, ako obolimo od poremećaja ličnosti, bipolarnog sindroma ili bilo čega drugog što se odnosi na zdravlje naše psihe, nećemo biti u stanju da kažemo da bolujemo od tako nečeg jer ćemo to smatrati falinkom naše ličnosti.

Objektivno gledano, dijabetes je znatno veća falinka naše ličnosti nego bilo koja mentalna bolest jer kod ovih drugi postoji veliki uticaj okoline, hemikalija u našem mozgu, genetike, pa tek onda loši izbori, kako u ishrani, tako u životu uopšte.

Kako god okrenemo, ni jedne ni druge bolesti ne bi trebalo da nas bude sramota, već bi trebalo da ustanovimo šta to možemo da uradimo da popravimo našte stanje, uz obaveznu konsultaciju s lekarom, naravno.

je nešto što nismo davno iskusili.

Probudimo se, uzmemo telefon, tablet, ili sednomo za računar i brzo proveravamo šta se to dogodilo dok smo spavali.

Nakon toga idemo na posao i verovatno gledamo u ekran dok obavljamo ono što nam je posao.

Kupujemo preko ekrana.

Gledamo filmove, dopisujemo se prijateljima, razgovaramo, igramo igrice ili se zabavljamo na bilo koji drugi način, ali sve putem ekrana.

Učimo, čitamo, slušamo podcast, pišemo, opet putem ekrana.

Toliko smo zavisni od ekrana da nam lakše padne da ne jedemo nekoliko dana nego da budemo bez ekrana svega sat vremena.

Kad nemamo ekran pri ruci ili pred očima, prosto ne znamo šta ćemo sa sobom.

Dajte detetu ekran i nećete morati da ga pazite čitav dan.

Ironija je da ovo ne biste čitali da nemate ekran, ali da li je zaista neophodno da baš toliko vremena provodimo uz i ispred ekrana?

Verovatno ne, ali nam ekrani u toj meri olakšavaju život da više ne umemo da živimo bez njih.

Ekrani su dobri dok mi kontrolišemno njih, ali kada oni počnu da kontrolišu nas i naše odluke, tada nastaje problem, u kog smo već zagazili do kolena, a plašim se da će nam vrlo brzo doći do nosa, ako nešto ne budemo preuzeli.

Trebalo bi makar neko vreme u toku dana da provodimo bez ekrana.

Niko ne voli da dobije kritiku. Bez obzira da li smo uradili nešto dobro ili loše, više nam prija da dobijemo priznanje za nešto što smo uradili dobro, nego za nešto što nismo uradili kako treba.

Najbolje konstruktivne kritike počinju time što se ističe sve ono dobrO. Jednom kada čujemo šta smo to dobro uradili, spremni smo da čujemo kako da budemo još bolji.

Loše đake je najlakše motivisati pohvalama za nešto što su uradili dobro. Čak i najgori đaci su sposobni da urade nešto kako treba i kada ih pohvalimo spremni su da održe tu sliku u našim očima.

Isti slučaj je i sa vlastitom decom. Umesto da konstantno kritikujemo njihovo ponašanje, mnogo je efikasnije pohvaliti nešto dobro i ohrabriti ponavljanje takvog ponašanje.

Kada hvalimo partnere, oni takođe žele da ponove to što su radili. Ako stalno kritikujemo odustaće od bilo kakvog rada, baš kao i deca, jer šta god da urade – ne valja, pa bolje da ne rade ništa.

To ne znači da bi se trebalo ulagivati i hvaliti stvari i radnje koje ne zaslužuju hvalu, već pažljivo pronaći nešto što je vredno pohvale i istaći to, ako je moguće, pred drugima.

Čak i najveći introverti, kada nađu sebi slične, žele da pripadaju grupi introvertnih.

Čovek je socijalno biće i voli da je u blizini onih ko će ga podržavati i koji misle isto što i on misli.

Internet nam je omogućio da lakše nego ikada nađemo istomišljenike, ali nam je istovremeno omogućio da nađemo mnogo onih koji misle upravo suprotno.

Ponekad želimo da pripadamo grupama istomišljenika, ali drugi misle da nismo dovoljno dobri i ne žele nas u svojoj grupi.

U tom slučaju možemo da očajavamo.

Alternativa je da pokrenemo vlastitu grupu, da vodimo grupu svojim primerom i da kažemo – evo, mi to ovako radimo, zbog toga i toga.

Ovo drugo je mnogo teže, ali nam gotovo garantuje da ćemo biti deo grupe kojoj želimo da pripadamo.

se gotovo nikada ne podudara sa onim što drugi misle o nama, a objektivna realnost se ne podudara ni sa jednim ni sa drugim.

Mi smo ono što radimo, ono što ostavimo iza sebe; mi smo naši tragovi.

Danas je lakše nego ikada pratiti te tragove. Manje-više svako od nas dobrovoljno stavlja fotografije, video snimke, ili pisano dokumentuje sopstveni život tako da je bilo kog momenta dostupan svakome, ili onima kojima mi to odobrimo.

Nekada smo se oslanjali isključivo na sećanje, i eventualno na dnevnike i fotografije, ispod kojih nismo imali ispisanu priču, pa smo tu priču menjali svako put kada bismo gledali fotografiju i podlegli sentimentalnom momentu.

To što možemo da beležimo svoj život nije ni bolje ni lošije od onoga da ga se samo sećamo, ali ima svoje prednosti. Neko će nekada moći da pogleda šta smo mi to radili, kako smo radili i da uči od nas i iz naših grešaka.

To što možemo da beležimo svoj život ne znači da ne možemo da ga falširamo i da beležimo samo ono što hoćemo; samo ono dobro ili samo ono loše u zavisnoti od toga šta želimo da poručimo onima što nas prate.

To što možemo da beležimo svoj život ne znači da niko neće zloupotrebiti naše podatke, da ih niko neće iskoristiti protiv nas.

To što možemo da beležimo svoj život ne znači da i moramo da ga beležimo, ali bi ipak bilo dobro, jer čad da smo mi jedini koji nešto naučimo iz naše prošlosti, opet je jedna osoba nešto naučila, a to je nekada više nego dovoljno.

I na kraju, to što ostavljamo tragove za sobom i što imamo prilike da ih vidimo tačno onako kako smo ih ostavili, možda nam jednog dana ukaže ko smo to zapravo mi.

je nešto što smo često skloni da kritikujemo. Kažemo da nam je upropastila živote, loše utiče na našu decu i omladinu, oduzima nam vreme, moramo da učimo nove stvari, preti da nas potpuno uništi…

Tako nešto isključivo govorimo za novu tehnologiju, poput 5G, koja polako postaje standard za mobilini internet, ali mnogi žele da se tako nešto spreči.

Niko još nije rekao – ukinite vozove, ukinite autobuse, ukinite avione, ukinite automobile. ukiniti frižidere, ukinite makaze, ukinite bicikl, ukiniti prozor, ukiniti garderobu, ukinite pribor za jelo, ukinite _________________ i u prazno polje unesite koju god tehnologiju s kojom ste se rodili.

Kada se rodimo sa nečim, mislimo da je to bilo tu oduvek, i da svet bez svih tih tehnologoja s kojima smo se rodili nikada nije postoja, ali kada malo bolje razmislimo sve je to nekada moralo nastati i sigurno su se ljudi i tada plašili novih tehnologija, samo se za to zaboravilo jer se ispostavilo da su te nove tehnologije bile bezopasne, ili smo naučili kako da se njima nosimo i gledamo samo pozitivne stvari koje nam ta tehnologija donosi.

Klasičan primer za tako nešto su automobili. Godišnje, u proseku, 1.3 miliona ljudi umre zbog posledica saobraćajnih nesreća, što je mnogo više nego zbog mnogih bolesti koje smatramo smrtonosnima, ali i dalje vozimo automobile, jer smo se navikli na njih i od koristi su nam.

Za sad još niko nije umro zbog 5G mreže, ali je to nešto novo i kad čujemo reč radijacija, mi se uspaničimo jer smo čuli jednom da je radijacija opasna, a ne znamo da nije svaka radijacija ista, i da radijator, kog mnogo nas ima u stanu, zrači većom radijacijom nego 5G mreža. Ali na radijator smo navikli, a na 5G mrežu nismo.