Po prirodi sam prilično mršav i kada pazim šta jedem veoma mi je teško da se ugojim. Od svoje šesnaeste godine, pa do danas, sam u nekoliko navrata kretao u teretanu kako bih dobio mišićnu masu. Te 2000 i neke, kada nije bilo interneta, vežbao sam kako sam umeo i hranio sam se kako su me savetovali ljudi u teretani, koji ni sami nisu bili sigurni kako se to radi. Puno toga je bilo da
Večita borba sa samim sobom. Da li da radim ovo? Da li radim ono? Koliko sam dobar u tome? Zašto bih se zamarao time kada mi neće doneti ništa u životu… A sve vreme sediš i ne radiš ništa već živiš u nekom imaginarnom svetu, gde si sve to što želiš da radiš već završio i sad ubireš plodove svog rada, ili šta već… Ne želim ja mnogo, ali to što želim iziskuje mnogo rada,
Bila je jedan dan mlađa od mene. Rodili smo se u istom porodilištu, a naše majke su bile u istoj sobi. Ipak, zvanično smo se upoznali onog dana kad, s peškirčetom na kom je izvezeno tvoje ime, kreneš put vrtića ne shvatajući šta te čeka ni zašto odjednom moraš negde da ideš gde nikog ne poznaješ i da radiš kako ti se naređuje i da deliš igračke sa tamo nekima s kojima ne bi delio
Sinoć sam poslednji put seo da radim kao dispečer/agent korisničkog servisa kako god se zvalo to radno mesto. Bilo je nešto posle pet izjutra kada sam završio smenu i napisao poslednje zbogom Vankuveru. Ja sam bio taj koji je dao otkaz. Razloga za to je bilo više, al’ ponajviše zbog toksične menadžerke iz Vankuvera, pod kojim rukovodstvom sam odbijao dalje da radim. Ipak, rešio sam da se rastanem prijateljski, jer tako je ljudski. Mogao sam
Istraživanje pokazuje da većina novogodišnjih planova padne u vodu tu negde oko 19. februara. Moji planovi nisu ništa bolje prošli ove godine, baš kao i prethodnih. Cilj mi je bio da svakog dana pišem 500 reči fikcije, čitam 30 minuta, snimim i objavim vlog, da ne jedem rafinisanu hranu i da 3 puta nedeljno (ponedeljak, sreda i petak), trčim 15 minuta. Kada bih uspeo u svemu, označio bih to zelenom bojom, kada bih u nečemu
Stojim u dvorištu vrtića i čekam vaspitačicu da bih mogao da joj ostavim dete na nekoliko sati, jer tome vrtići služe. Dete je društveno koliko i ja pa se držimo jedno drugog dok ostali trče po dvorištu ili ćaskaju, ili pak pilje u svoje telefone. Ja, s druge strane, stoijim i piljim u njih. Jedno od ove dece koja su trčala naokolo je prilično gojazno, baš kao i njen otac, koji je u nedostatku nekoga s
Deluje mi kao da oduvek imam neki veliki plan za sebe. Plan u kom je određeno kako će sve da se završi. A završava se tako što ću toliko toga napisati i to će toliko dobro biti da će svi da me pamte. Onda malo zastaneš i zapitaš se – Ko će da te pamti i sa kojim ciljem? Šta ću ja da imam od toga što će me neko pamtiti kad me više ne
Kao neko ko je napisao roman i kao neko ko ne može više da napiše roman, bar ne još, ali i kao neko ko je ispunio mnoštvo dnevnika i blogova, svakodnevno se pitam kakav je to posao pisao i zašto bi iko želeo da ga radi? To je najčudniji posao kog sam sreo. To je i te kako posao, čak i kad od njega ne zarađuješ, baš kao što je i održavanje kuće u redu
Pre skoro tri meseca počeo sam da radim kao dispečer ili šta god da bio taj posao, pošto su moja zaduženja mnogo veća od zaduženja jednog dispečera, ali dobro de.. Plan nakon povratka iz Kine nije bio takav, ali kako stvari ne idu uvek po planu bilo je za očekivati da neće ići ni ovoga puta, pa i nisu. Zarada od jutjuba, pisanja, fotografije, još uvek nije ni blizu da pokrije troškove bavljenje tim poslom,
Ko još sa 36 godina ima snove? Zar to nije za decu? Zar to nije nešto što je trebalo da bude ubijeno još u osnovnoj školi jer tamo te uče da te zanima samo ono što ti se servira, i da radiš onako kako ti se kaže? Mi koji se, više ne znam da li srećom ili nesrećom, ne uklapamo u taj kalup, mi koji i dalje mislimo da na ovom svetu postoji nešto mimo onog –
