Blog

Misli

Internet je alat, a ne beg od stvarnosti.

Svoju prvu internet konekciju dobio sam 2005. godine, u decembru što značilo da sam povezan na internet skoro punih 15 godina.

Imao sam tu sreću ili nesreću da nikada nisam koristio modemski internet, ali tadašnji bežični internet nije bio mnogo bolji od tog, bežičnog internta, prosto jer je bio za nijansu brži i nijansu jeftiniji.

Samim tim što znam kako to izgleda nemati pristup internetu 24 časa dnevno u prilici sam da uporedim prednosti i mane neograničene internet veze.

Iako je bilo davno, prošlo je gotovo pola mog sadašnjeg života od kada sam poslednji put imao ograničenu internet konekciju, deluje mi da postoji znatno više predsnoti nego mana takvog, ograničenog, interneta.

Pre svega, niko, osim mojih ukućana, nije bio u prilici da me prekida u onome što sam radio. Nije da sam tada radio šta značajno ili da je neko imao konstantnu potrebu da me prekida, ali objektivno gledano to vreme je sa sobom nosilo neuporedivo manje smetni nego danas.

Internet je jedan od najvećih izuma čovečanstva, pre svega jer nam omogućuje da na lak i jeftin način umrežimo naša saznanja, iskustva i da lakše nego ikada ostvarimo kontakt jedni sa drugima i da se zajedno razvijamo i rastemo.

Ali, internet poseduje određenu tamnu stranu; nudi nam neograničen izvor zabave i beskonačan priliv dopamina, ali i kortizola, koje stvaramo u toku naših interakcija.

Praktično je nemoguće raditi bilo šta, a na nemamo potrebu da to podelimo sa drugima; bilo da je u pitanju deljenje na društvenim mrežama, ili deljenje sa pojedincima koje bismo obavestili mejlom ili porukom. I samim ti što možemo sve da obavestimo mislimo da smo i dužni da to uradimo.

Zaboravili smo, ili to makar važi za mene, kako je to biti sam, raditi nešto samostalno, za sebe, što bi se reklo, bez želje da iko zna za to.

Čak i dok zapisujem ove reči u svesku, hemijskom olovkom, razmišljam o tome kako bi ovo bio dobar blog i evo sada prekucavam reči iz sveske u blog. Vrlo ironično.

Juče sam proveo dva sata odgovarajući na jedan mejl. Ne zato što sam imao mnogo toga da napišem u tom mejlu (iako sam verovatno napisao više nego što je trebalo, jer kad krenem ne umem da se zaustavim), već zato što sam se uporedo dopisivao sa sestrom i sa suprugom (koju sam ostavio kod kuće svega 30 minuta ranije i koju sam video svega nekoliko sati kasnije). Dva sata za jedan mejl!

Vrlo je teško biti produktivan i činiti bilo šta značajno i dubokoumno kada telefon konstantno odašilje zvuke upozorenja signalizirajući da je nekome, potencijalno bliskom, ali i onima manje bliskim, pa čak i nebitnim, potrebna naša pažnja. To, što je nekome možda potrebna naša pažnja čini nas da se osećamo značajnim i prekidamo sve što radimo, koliko god to što radimo bilo prioritetno, i svu svoju pažnju usmeravamo na odgovaranje na poruke.

Imamo strah da nešto propuštamo, ako se ne javimo odmah i ako nismo u toku sa najnovijim dešavanjima i trendovima.

Imamo strah da ćemo biti zaboravljeni ako ne budemo govorili ništa o sebi i svojim životima, dok u stvarnosti propuštamo mnogo toga šno se odigrava oko nas, a ljudi nas zaboravljaju hteli mi to ili ne.

Kao što sam već kazao, internet je i te kako korisna alatka, posebno kada nam je džepu i kada možemo da je upotrebimo kad god nam zatreba, ali internet ne bi trebalo da bude razlog da posežemo za tehnologijom onda kada za njom nijednog valjanog razloga, onda kada smo gladni dopamina i kada pokušavamo da pronađemo savršeno dobar razlog za odlaganje teškog i značajnog posla.

Razlog za odlaganje posla je uvek lako naći jer svaki jutjub video može nam vrlo lako postati preči od obavljanja dužnosti za koju smo plaćeni, koju smo obećali da ćemo ispuniti ili koja se od nas očekuje.

U narednih nekoliko nedelja izvešću mali eksperiment i pokušaću da provedem veći deo dana bez interneta i bez telefona, čisto da bih utrvrdio da li takav život zaista stvara manje stresa i oslobađa više vremena za značajne radnje, ili je moje sećanje povodom života pre 2005. godine maglovito i nostalgično.

Internet je alat, a ne beg od stvarnosti.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Verovanje

Kada nešto verujemo da je tačno, skloni smo da tragamo za i najmanjim dokazom da potvrdimo naše uverenje.

Sumnjamo da nas partner vara i onda posmatramo ponašanje partnera dok ne doživimo “aha” momenat, koji često ne mora ništa da znači, ali je u našoj glavi sumnja dobila potvrdu.

Religionizni ljudi stalno traže dokaz za postojanje boga. Neko koga smatramo lošim se dogodilo nešto loše pa kažemo: “Bog ga je kaznio!” Ali kad se nekom dobro desi nešto loše, ne kažemo: “Pa, dobro, možda bog i ne postoji,” već kažemo: “Čudno su putevi, Gospodnji.”

I uvek tako, tražimo ono što će potvrditi naša uverenja, a ignorišemo ili pravdamo sve ono što će opovrgnuti naša uverenja.

Čak i naučnici, grupa za koju verujemo da nije sklona verovanju, mogu da dovedu sebe u zabludu slepo verujući tačnosti svojih hipoteza, pa ignorišu sve što opovrgava njihove hipoteze.

Čovek nije stvoren da bude objektivan, ali ako se potrudi, ponekad zablista i u toj oblasti i tad zaista može da donese promenu, kako na ličnom, tako i na globalnom planu.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Glagol je bitan

Kada sam bio mlađi često sam išao da pecam.

Zlatno pravilo pecaroša je da se male ribe vraćaju nazad u vodu, posebno ako znamo da ta riba može da naraste mnogo više nego što je tog momenta kada smo je ulovili.

Na taj način, nadamo se da će svi drugi učiniti isto, i da ćemo mi uhvatiti veliku ribu koja je velika samo zato što ju je neko, nekada davno, vratio nazad u vodu, dok je bila mala.

S druge strane ove jednačine se nalaze oni koji će odneti ribu kući bez obzira na njenu veličinu, prosto jer je gušt doneti štuku ili šarana kući, ma koje veličine bila ta riba.

Oni se vode parolom – kad mogu drugi da ih nose kući mogu i ja.

I ako bismo promenili samo glagol u ovoj rečenici, ona bi bila mnogo drugačija i kao rezultat bismo imali mnogo lepši svet – kad mogu drugi da vrate ribu mogu i ja.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Greške

Su nešto što se svima dešava i gotovo nikada ne možemo da ih ispravimo. Ono što je urađeno je urađeno, šteta je načinjena i nema nazad.

Ono što, pak, možemo da uradimo jeste da se izvinimo za štetu koju smo naneli i da se, pre svega, potrudimo da nešto naučimo iz te greške, i da u budućnosti pripazimo da donosimo bolje odluke.

Svakodnevno imamo izbore pred sobom i svakodnevno imamo priliku da napravimo pravi izbor i da načinimo grešku.

Problem je kad svakodnevno ponavljamo jednu istu grešku.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Perfekcionizam

može često da nas sputava. Nećemo nešto ni da počnemo da radimo jer znamo da nikada neće biti savršeno.

Perfekcionizam je izgovor da nešto ne objavimo kada se plašimo šta će drugi reći povodom toga što smo stvorili.

Ne možemo udovoljiti svima i ne možemo stvoriti nešto savršeno, ali to nije razlog da ne objavimo, jer ako smo stvorili nešto što je dovoljno dobro, nešto što će makar jednoj osobi promeniti život ili pogled na svet, onda smo dužni da to objavimo.

Svakog dana imamo izbor da nešto objavimo, da plodove našeg rada učinimo dostupnim ili da se skrivamo iza perfekcionizma.

Objaviti nešto što nije savršeno ne znači otaljati posao i objaviti zarad objave. Objaviti znači da je nešto dovoljno dobro da neko može da ima korist od toga.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Čekanje

Ponekad imam osećaj da sam uvek na nekom čekanju. Uvek čekam da se nešto završi kako bi mi bilo bolje ili kako bih nešto drugo postigao, a kada se to nešto završi krenem da čekam nešto novo.

Moglo bi se reći, da je gladano iz tog ugla, život jedno veliko čekanje. Ali, čekanje čega? Ako ćemo večito nešto čekati, pre ili kasnije ćemo dočekati kraj, a to nije poenta.

Možda bi mi bilo mnogo lakše ako bih život posmatrao sada, ili kako zen budisti kažu – kada bih bio prisutan.

Najlakše budemo prisutni kada se nešto loše desi. Kada je ugroženo naše zdravlje ili zdravlje naših bližnjih.

Tada, nekako prestanemo da čekamo na nešto, osim što čekamo da se to zdravlje popravi, i počnemo više da cenimo sadašnji trenutak. Pitamo se, šta bismo to mogli da učinimo kako bi nam svakodnevno bilo dobro, a ne samo u nekom dalekom trenutku kog čekamo.

Iako mislim da je u redu planirati i samim tim čekati da se nešto ostvari, takođe je bitno biti prisutan i trebalo bi napraviti neku ravnotežu između te dve klackalice i čekati dok smo istovremeno prisutni.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Pravila

Koliko god pravila postojalo, biće znatno više ljudi koji ih krše; iz ovog ili iz onog razloga.

Dovoljno je samo da pogledamo gde ljudi ostavljaju svoje automobile, bicikle, motocikle, kada gaze po površinama po kojima ne bi trebalo da se gaze, a o nekim drugim pravilima da i ne govorimo; zatvori su puni onih koji nisu igrali po pravilima.

Ako mene pitate, da li ćemo poštovati pravili ili ne je nešto što se uči kod kuće. Svaki dom ima neka svoja pravila. Ako roditelji i deca poštuju utvrđena pravila, jednom, kada decu odu iz tog doma, primeniće taj princip i na spoljašnji svet.

S druge strane, ako pravila važe samo za decu, onda deca jedva čekaju da odrastu ili da na neko vreme budu bez roditeljskog nadzora kako više ne bi morala da poštuju pravila koja im nameću odrasli.

Ako je pravilo da se ne puši, i niko u porodici ne puši, verovatno ni deca neće pušiti. Ako je pravilo da se slatkiši ne jede više od jedanput nedeljno, i niko u porodici ih ne jede više od jedanput nedeljno, verovatno ih ni deca kasnije neće jesti.

Ali, ako Roditelj ima pravo da drži noge na stolu, da puši i da kašikom, iz velike činije, jede sladoled za večeru… pogodimo šta će dete raditi kad roditelji ne budu bili prisutni.

Pravila su tu da nas zaštite, da odrede krivca kada se nešto pođe po zlu.

Ako je pravilo da nema organizovanog okupljanja, i niko se ne okuplja, onda je jasno da nema krivca. Ali, ako to pravilo više ne važi, zbog političkih izbora ili zbog nečeg drugog, pa neko odluči da organizuje skup, i pritom se razboli, da li je kriv onaj što je to organizovao ili ondaj ko mu je dao dozvolu za organizovanje tako nečeg?

Ipak, ovaj je sve uradio po pravilima.

Neki bi rekli da su pravila tu i da se krše.

U redu, neka pravila su besmislena u redu je učiniti nešto mimo pravila ako time nećemo nikome naškoditi. Ako bismo se vodili samo tom maksimom, da je u redu čini štagod, ako nećemo svojim ponašanjem nikome nauditi, onda drugih pravila ne bi ni trebalo da bude.

Ali, mi se ne vodimo takvom maksimom, jer uvek više volimo da izvučemo što je više moguće koristi za sebe, pa makar i na tuđu štetu.

I zato, imamo pravila.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Nostalgija

Nedostaje mi vreme kada nisam tek tako mogao da imam pristup tuđem mišljenju. Tuđa mišljenja su često u konfliktu sa mojim i nije toliko ni bitno ko je u pravu, da li ja, ili neko drugi, bitno mi je da ne znam šta neko drugi misli o meni ili o stvarima o kojima ja mislim.

Ne kažem da je tuđe mišljenje loše ili lošije od mog, ali meni, nije bitno; bar ne u velikoj meri; ili možda jeste. Kako god. Stvara mi problem to što imam pristup tuđim mišljenjima. Kao da sam taj pristup donekle utiče na moje odluke, raspoloženje i ta mišljenja utiču na to kako ću ja da mislim o svetu ili bilo čemu.

Pitam se da li je moguće reći nešto, a ne znati šta drugi misle o tome? Ni dobro ni loše. Znati šta drugi misle jednostavno umara; bar mene.

Nekada je to bilo mnogo lakše. Ako smo želeli da čujemo nečije mišljenje, morali bismo tog nekoga da pitamo, ili da nam neko prenese nečije mišljenje; mada to baš i nije najbolji način da se nešto sazna. Govorio sam o tome juče.

Danas, šta god da radimo, imamo prilike da saznamo tuđa mišljenja. Novine čitamo onlajn, i znamo šta drugi misle o članku. TV gledamo onlajn i znamo šta drugi misle o programu. Sve se dešava onlajn i svi iskazuju svoje mišljenje onlajn; dobro, ne baš svi, ali dovoljan broj ljudi da to bude previše, posebno ako smo skloni da konzumiramo tuđa mišljenja, a ja jesam; ne znam za vas.

Pratimo jedni druge i stalno izlažemo jedni druge mišljenjima; kao da je to sad ne znam kako bitno; a izgleda da jeste; ili makar tako deluje.

U plemenskim zajednicama tuđa mišljenja su nam bila od pomoći da saznamo kome možemo da verujemo, a kome ne, koji pripadnici susednog plemena su opasni po nas, a od kojih možemo imati neke koristi.

Danas, stvari nisu mnogo drukčije, samo su plemena veća i protok informacije je mnogo brži i baš zato što toliko dugo ovisimo i mišljenjima, što nam je toliko duboko utkano u DNK, baš zato je ovo hiper brzo deljenje mišljenja toliko zavisno.

Ne može da prođe 10 minuta a da ne proverimo naše telefone, računare, da vidimo šta to neko kaže ili misli; barem ja, a ne znam za vas.

Ironično je da ovo pišem na blogu, umesto u vlastitom dnevniku, jer samim tim što ću ovo postaviti na internet moram da znam da će svako ko ovo bude čitao formirati neko mišljenje, a de će me neki možda i obavestiti šta to tačno misle o ovome, iako me, iskreno, ne interesuje mnogo.

Još veća ironija je da ja, koji sam se zasitio vaših mišljenja, delim sa vama svoje mišljenje.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Gluvi telefoni

Na fakultetu, jedna moja profesorica odlučila je da sprovede mali eksperiment i da nam demonstrira njegove rezultate.

Eksperiment je u velokoj meri podsećao na čuvenu dečju igru, “gluvih telefona”, i bitna razlika je bila u tome što nije trebalo da se šapuće pri prenošenju informacija.

Naša generacija imale je nešto više od 100 studenata a eksperiment je glasio ovako:

3 studenta su dobila papir sa jednom kratkom pričom, bili su dužni da je pročitaju, i da je prenesu jednoj osobi, zatim bi ta osoba trebalo da je prenese još jednoj osobi i tako dok priča ne dođe do svih.

Eksperiment je trajao nedelju dana, koliko je iznosio vremenski razmak između naših predavanja.

Nakon nedelju dana, oni koji su bili poslednji u nizu, baš kao i u pravoj igri gluvih telefona, trebalo je naglas da kažu šta su to čuli od svojih kolega, a to što smo od njih čuli takođe je podsećalo na pravu igru gluvih telefona, tj. nije bilo ni nalik onome što smo kasnije čuli dok je jedan od studenata čitao pravi tekst.

Ljudi, svesno ili nesvesno, a često nesvesno krive informacije. Ne zapamtimo sve, a rupe popunjavamo nečim što je nama logično i nikad tačno ne znamo šta smo zapamtili, a šta smo dodali. I kad se priče prenose, od jednog do drugog čoveka, to često ne liči ni na šta.

Sličan eksperiment odrađen je i u toku jednog tim bilding događaja.

Ako čitate ovo putem mejla, kliknite na link da vidite snimak.

Ovde se čak i nisu koristile reči, a rezultati su zapanjujući.

Stoga, ako vam neko nešto kaže, ko god da je u pitanju i šta god da vam taj neko kaže, ako nemate pristup originalnom izvoru informacija, gotovo uvek bi trebalo uzeti te informacije uz izvesnu dozu skepticizma. Štaviše, trebalo bi ih u potpuno odbaciti.

Zato je najbolje konsultovati se naučnim studijama, o kojima sam govorio u jučerašnjem blogu, jer bez obzira od koga dolazi informacije, velika je verovatnoća da je taj neko pobrkao lončiće ili babe i žabe, bio on doktor, ili Nobelovac ili komšija preko puta.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Na dlanu

Na ovom stranici se nalazi spisak svih sajtova na kojima možete pronaći naučna istraživanja.

Neka istraživanja morate kupiti, na neke sajtove se morate pretplatiti, ali većina sajtova nudi naučne studije potpuno besplatno.

Pre nekoliko decenija, ovako nešto je bilo nezamislivo. Da biste imali pristup naučnim studijama morali biste biti pretplaćeni na naučni magazin koji nije objavljivao baš sve naučne studije.

Danas, svako može da proveri činjenice, da nauči nešto novo i to potpuno samoinicjativno. U školi naučimo da rešavamo testove, ali nažalost, ali ne postoji radno mesto na kom rešavamo testove.

Današnji poslovi, a još više će biti takvih u budućnosti, se svode na rešavanje zanimljivih problema.

Zanimljivi problemi su problemi na koje ne postiji jasan odgovor, već moramo pronaći niz koraka koje moramo primeniti kako bismo zaobišli problem. Tako nešto nas takođe na nauče u školi.

Ali, bez obzira da li smo nešto naučili u školi ili ne, samim tim što imamo internet, znači da možemo da naučimo šta god poželimo, jer smo se sa svim drugim alatima potrebnim za učenje već rodili, ako smo imali dovoljno sreće da ne manjkamo nijednim od 5 čula.

Iskoristimo činjenicu da nam je znanje na dlanu na najbolji mogući način.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.