Blog

Misli

Omot

Kada nas poslodavac tretira kao robu koju će da proda potencijalnim kupcima, onda mu je veoma bitno kako je ta roba upakovana; bitno je da li smo obrijani, da li smo uredno podšišani, da li imamo tetovaže, i ako naš poslodavac neki naš detalj smatra neprivlačnim, insistiraće da ga promenimo, uklonimo, ili sakrijemo.

Omot je bitan, jer omot je ono što privlači pažnju kupca u moru sličnih proizvoda, i tek kada omot privuče pažnju, potencijalni kupac će poželeti da zna šta se tačno nalazi unutra.

Ali, omot sam po sebi nije presudan faktor u kupčevoj odluci da li će nešto kupiti ili neće. On će tu odluku nalazi na osnovu onoga što je ispod omota.

Kada kupac unapred zna šta se nalazi ispod omota, onda omot čak i nije mnogo bitan. Apple može da pakuje svoje telefone u crne, najlon kese, ali će ga ljudi kojima je stalo do toga da poseduju iPhone i dalje kupovati iPhone, bilo da taj telefon kupuju kao statusni simbol ili zbog onoga što taj telefon pruža.

Iako iPhone neće mnogo mariti da li je upakovan u kesu ili nije, čoveka, kog neko prodaje, će i te kako biti briga da li je sam odlučio kako će da izgleda ili je to neko drugi učinio umesto njega.

Svoju prvu tetovažu sam uradio nešto pre nego što ću upisati fakultet, a ubrzo sam uradio i drugu.

Tetovaže sam hteo da imam još kad sam bio dete jer je prva tetovaža koju sam ikada video bila na ruci mog dede kog sam mnogo voleo i koji je mene mnogo voleo. Tetovaža je za mene nešto što samo meni dobri i dragi ljudi imaju.

Neko drugi, ko je tetovaže prvi put video u filmovima u kojima su svi kriminalci stereotipno predstavljeni kao ćelavi, tetovarani i nabildovani tipovi, neće imati isti doživljaj tetovaže poput mene, ili nekog ko je prvi susret s tetovažom imao na telu svog omiljenog rok benda ili košarkaša.

Nakon svoje prve dve tetovaže, u narednih nekoliko godina sam uradio još četiri, što znači da ih sada ukupno imam šest, i većina njih je na kranje vidljivim mestima, čak tri na podlakticama, a tu sam ih stavio pre svega jer sam želim da ih vidim, a ne da bi ih neko drugi gledao. Kod mene postoje tetovaže koje želim da vidim, i one koje ne želim da drugi vide (zapravo je jedna takva) i mislim da je kod većine drugih isti slučaj. Niko se ne tetovira da bi to drugi gledali.

Tetovaža je crtež na nečijem telu. Kao što neko ima majicu sa nekim natpisom ili slikom, neko drugi ureže određenu sličicu ili natpis u svoju kožu jer su mu ta sličica i taj natpis posebno dragi i imaju poseban značaj; za tog nekog, ni za koga drugog.

Ne mogu da kažem da je osuđivati nekog na osnovu tetovaža i primoravati ga da ih prikriva primitivno, jer velika većina primitivnih ljudskih zajednica odobrava tetovaže, a u većini plemena su tetovaže statusni simbol.

Osuđivanje tetovaža je karakteristika nezrelih i egocentričnih osoba koje sebe postavljaju kao model normalnog izgleda, ponašanja i razmišljanja i svakod odstupanje od njihovih normi se smatra pogrešnim i neprihvatljivim, što je posebno karakteristika bivših i sadašnjih komunističkih društava.

Kako je rekao Teodor Teja Kraj, lik kultnog filma Profesionalac u režiji Dušana Kovačevića:

Prirodi je trebalo milion godina da od majmuna napravi čoveka, a komunizmu samo 50 da od čoveka ponovo napravi majmuna.

Iako sam svoju prvu tetovažu uradio pre odlaska na fakultet, prvu, ozbiljnu, sliku koja mi je govorila da će tetovaže biti problem, stekao sam tek pošto sam isti završio i otišao da se prijavim na biro, gde sam zauvek i ostao prijavljen (sve dok me nisu gumicom izbrisali).

Naime, službenik biroa, čiji je posao da me savetuje pri pronalasku posla, mi je krajnje otvoreno rekao:

Kako ti misliš da budeš učitelj sa tim tetovažama? Vidi na šta ličiš!

Iskreno sam se nadao da je to samo jedan primerak koji nije imao dedu kog je voleo i čiji deda nije imao istetovirano srce na podlaktici, ali se ispostavilo da je to jedan OD.

Međutim, to me nije sprečilo da uradim nove tetovaže, jer u pitanju je moje telo, i tuđa osuda tetovaža više mi govori o njima samima nego o meni. Moja koža, moja stvar šta ću da radim sa njom i ne znam kako to može bilo kog drugo da se tiče, ali dobro.

Kada ste nesnađeni u svetu, kao što sam ja još uvek ne snađen, i kad radite za one koji vas prodaju poput neke čokoladne poslastice u izlogu, onda, ne samo da će vas terati da pokrivati tetovaže, nego će vas terati i da se brijete.

Tetovaže još nekako da razumem, mislim ne razumem, ali može da mi bude jasno da to neko jednostavno smatra neukusnim; smatram i ja štošta neukusnim, no nije moja stvar.

Ali, da neko ima potrebu da mi određuje šta ja da radim s mojom bradom, posebno ako je ta brada uredno podšišana, oblikovana i oprana, e to ne razumem!

Mislim, razumem. Tako nešto su izmislili muškarci koji jedva da imaju brčiće, pa da bi prikrili svoj nedostatak testosterona odlučili su da ubede sve druge da bi trebalo da se briju. Siguran sam da to nije bila ideja jedne žene, ali su neke ipak prihvatile tu ideju, posebno ako su im muževi ovi koje sam gore opisao.

Poput tetovaža, neki od meni najdražih ljudi na ovom svetu su nosili ili još uvek nose brade.

Ne znam šta se to koga tiče i zašto bi neko mogao i imao pravo da ti naredi da se obriješ! Da mi brada ne treba priroda bi se postarala mi to se čudo ne prostire od očne do adamove jabučice.

Bože moj, to nije imidž jednog nastavnika, reče mi žena koja se kune u bradatog, mudrog učitelja Konfučija, a ne shvata da su se neki od najvećih zlotvora u istoriji čovečanstva brijali, poput još jednog lika u kog se ona kune, a koji je poznat po svojoj crvenoj knjižici i genocidima nad sopstenim narodom i kog ne smem ni da pomenem dokle god sam ovde, ili poput njegovom savremenika sa onim čuvenim brčićima, a nije Čarli Čaplin.

“Obrij se!”, sam toliko puta čuo u ovoj zemlji da sam samom sebi obećao da je ovo poslednji put da se brijem zbog nekog drugog, iako se sada praktično brijem zbog sebe, jer mi još neko vreme treba ovaj posao, i želja mi je da ulazim u što manje sukoba sa nadređenima, posebno ako ono što gubim, tj. brada, nisu od nekog egzistencijalnog značaja, a što ne znači da mi nervna stabilnost nije makar privremeno narušena.

Koliko god neko imao predrasuda prema bradatim, ćelavim, tetoviranim tipovima toliko ja imam predrasuda prema onima što to smatraju lošim, onako iz prve, bez mnogo razmišljanja. Kad mi neko prevrne očima na moje tetovaže ili na moju bradu ili ćelavu glavu koju sam nekad imao jer sam tako hteo, a sad jer tako moram, sve mi je jasno.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Ljudi žabe

Žabe krastače su poznate po tome što se u narodu veruje da će nam iskočiti bradavice na rukama ako ih budemo dirali, često ih možemo videti pregažene na putu, ali ono što je još karakteristično za njih jeste da veoma retko menjaju smer kretanja čak iako naiđu na zid.

Ako živite u vlažnom području, u blizini neke bare, jezera, kanala ili reke, sigurno ste imali prilike da u vlastitom dvorištu vidite, ne jednu već desetine žaba, kako poput igračaka na navijanje skaču na zid vaše kuće, ili bedema, nadajući će da će ovoga puta moći da prođu kroz njega ili da ga makar malo pomere.

Kada se smrkne, krastače izađu iz svojih skrovišta u potrazi za hranom, a nisam siguran da žaba koja čitavu noć provede naskačući na zid išta ulovi pa je pravo čudo kako ova bića uopšte preživljavaju.

Na prvi pogled te žabe nemaju ništa slično nama, ali kada se malo bolje zamislimo gotovo sigurno možemo da nađemo makar jedan primer kada smo rešavali probleme poput ovih životonja.

Izvnova bismo pokušavali da radimo jedno te isto, odbijali bismo i da pomislimo o menjanju naših navika, nadajući se da će problem biti rešen sam od sebe, ako samo budemo dovoljno strpljivi neshvatajući da sve što bi trebalo da uradimo jeste da malo promenimo kurs u levo ili u desno i ne samo da bismo rešili problem već bismo imali potpuno novu perspektivu koja nam pruža pristup neotkrivenim mogućnostima.

Od žabe je suludo očekivati da ume da rešava probleme i da menja kurs jer oprema koju ona poseduje ispod svoje krhke lobanje služi jedino za plaženje, skakanje i naskakanje.

S druge strane svako ko je sposoban da čita ovaj tekst je opremljen mnogo boljom tehnologijom nego žaba.

Ako smo imali samo malo sreće, rodili smo se sa zdravim mozgom, dvema rukama koje na sebi imaju 10 prstiju i dvema nogama i to je, uz znatno duži životni vek nego što ga žaba ima, sve što je neophodno da bismo stekli veštine koje će nam pomoći da rešavamo, ne samo sopstvene već i probleme mnogih drugih, da širimo vidike, da rastemo da se razvijamo, da stvaramo i da činimo ovaj život lakšim, prijatnijim, manje opasnim i berićetnijim.

Pored svega što posedujemo i pored svega što smo sposobni da učinimo češće ćemo se u životu ponašati kao žabe krastače nego kao ljudi. Ispostavilo se da se lakše opredelimo da beskonačno udaramo glavom o zid nego da promenimo neku lošu naviku ili perspektivu. Za to je upravo odgovoran žablji mozak, iznad kog je narastao ovaj nešto korisniji, ljudski.

Sledeći put kada se zateknemo ispred nekog zida, trebalo bi da shvatimo da je red stanemo na dve noge, napustimo žablju perspektivu i radimo ono u čemu smo dobri, a to je rešavanje problema.

Suludo je očekivati život bez problema, ali bi trebalo znati da smo posedujemo opremu za rešavanje problema, samo bi je trebalo upotrebiti kada za to dođe vreme.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Font

Kada promenim font u softveru u kom pišem imam osećaj kao da to više nisu moje reči; kao da ih je neko drugi napisao, jer prosto nisu moj “rukopis”.

Verujem da oni koji su pisali perom i oni koji su kucali na pisaćim mašinama nisu imali taj problem.

Pitanje je sada, koliku ulogu igra font u našem pisanju? Da li je dobro menjati ga ili bi uvek trebalo da koristimo isti? Da li da sve što napišemo prvo zapišemo rukom, pa onda prekucamo u računar kako bismo bili sigurni da font nije uticao na naše pisanje?

Da li to uopšte ima uticaja ili je samo iluzija jer naše reči ne zavise od fonta nego od naših misli?

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Tajfun

Dobra stvar tajfuna je što znamo da će da prođe.

Ne. Ovo nije članak o tajfunu, već o reptilskom mozgu koji me podigao iz kreveta u 2:30 noću dok napolju besni vetar i nanosi kišu pod prozor i vrata balkona.

Naš reptilski mozak, onaj kog smo nasledili od naših dalekih rođaka i koji je zaslužan za preživljavanje naših predaka, ne zna da će tajfun kad tad prestati i ne zna da ćemo iz njega vrlo lako izaći nepovređeni, posebno ako se nalazimo u sigurnosti doma.

Ono u čemu je taj mozak dobar jeste da živi u trenutku i da stavi naše telo u alarmirano stanje; naglo podiže lučenje kortizola, koji nas drži budnim i preusmerava svu našu krv u udove kako bismo bili spremni da se borimo ili da bežimo.

Reptilski mozak je odgovoran za naše vrištanje kada se vozimo na rolerkosteru iako naš razum zna da je vožnja dizajnirana tako da nas provede kroz nešto što deluje da je strašno, dok smo zapravo čvrsto vezani u našoj stolici i potpuno bezbedni.

Iako nas je reptilski mozak spasio mnogih nedaća, danas nema ni blizu toliko potrebe da se aktivira koliko se zapravo aktivira, jer u većini slučajeva kada nas je strah, i kada ne možemo da spavamo zbog brige, zapravo nismo životno ugroženi, ali naša amigdala to ne zna.

Svaki put kada oklevamo budemo iskreni, kada oklevamo da pokažemo nešto što smo stvorili, kada oklevamo da postavimo pitanje pred grupom ljudi, kada oklevamo povodom bilo kakve ljudske interakcije ili javnom izlaganju, naš reptilski mozak je zadužen za to.

Svaki put kada se vrtimo po krevetu zbog nečega što nam je neko rekao ili zbog nečega što mislimo da će nam neko reći, to je zbog našeg reptilskog mozga koji ne razlikuje stvarnu opasnost od fiktivne opasnosti koja se odvija u našem umu.

Ono što bi trebalo da znamo je, da iako napolju besni olujua koja nam trese prozore i podliva kišu, verovano ništa loše neće da se desi, a kada oluja prođe, znatno ćemo više ceniti mir kog donosi svakodnevica.

I još jedna lekcija koju možemo da naučimo iz ovoga je da svaki put kada osetimo strah za kog pouzdano znamo da nam neće ugroziti život, svaki put kada doslovno ili figurativno vrištimo čak i kada naš život nije ugrožen, da je to signal da jednostavno uđemo u oluju, uradimo ono što nam razum govori da uradimo, bez obzira na stres kog nam amigdala šalje, jer na kraju ćemo mnogo više ceniti mir koji dolazi nakon te oluje, nego sigurnost koju imamo bez izlaganja oluji.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Unazad

Jedino što ne možemo da dobijemo nazad je vreme.

Sve imamo 24 sata u toku dana, a neki imaju taj luksuz da kontorilišu kako će potrošite sve svoje vreme, dok u većini slučajeva neko drugi raspolaže našim vremenom.

Kojim god poslom da se bavimo, uvek nam preostane bar nešto vremena nad kojim imamo kontrolu, i to vreme možemo da posvetimo onome što smo oduvek hteli da stvorimo.

Stvaranje nečega je dugoročan projekat, i mnogo nam je lakše da svoje slobodne vreme posvetimo nečemu što ima brze rezultate, što nam pruža kratkoročna zadovoljstva, ali na taj način ćemo na vreme uvek gledati sa žalom, kajaćemo se što ga nismo bolje iskoristili na stvari koje su bitne.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Sinhronizovano vreme

je nešto prilično novo u našoj istoriji.

Pre svega 150 godina u nazad nisu postojale vremenske zone, a vremena su se razlikovala i unutar svake države i praktično je svaki grad imao svoje vreme i ono je bilo istaknuto na crkvenom satu ili nekom drugom tornju.

Pojavom železnice, svi gradovi su morali imati isto vreme kako bi se olakšalo pravljenje voznog reda.

Pojavom industrijalizacije, postalo je veoma bitno da svi dođu na posao u isto vreme i da da odlaze sa radnog mesta u isto vreme. Pre toga, seljaci su ustajali u cik zore i radili dokle god su imali posla i snage.

Uvođenjem rada u smenama, uvedeni su i časovnici u svačiji dom.

Danas svi znamo koliko je sati, a ako ne znamo, imamo telefon koji može da nam pokaže vreme.

Znati koliko je sati je toliko bitno u našoj kulturi da se časovnik nalazi na svakom mogućem mestu i retko kad nam je potrebno više od 3 sekunde da bismo utvrdili koje je vreme.

Vreme nam je bitno zbog svih rokova za završavanje posla, zbog organizacije, zbog komunikacije, zakazivanja sastanaka, planiranja…

Ali, vreme ponekad može da bude i faktor koji nas ometa da stvorimo nešto bolje nego što jeste.

Ako smo obećali da ćemo završiti projekat za 2 godine, i svi ga željno iščekuju, kako investitori, tako oni koji žele da kupe naš proizvod, tako i šef ili mendadžer i svi drugi, i pod velikim smo pritiskom da završimo stvari u roku. Ali, da je velika šteta da pomerim rok za određeno vreme, ako će to doprineti kvalitetu projekta ili ćemo isporučiti proizvod bez obzira što nije gotov i rizikovati da prođemo kao Samsung sa čuvenim tabletima koji su eksplodirali u avionima i potpuno uklonili tu kompaniju iz trke na tom polju?

Teško je dati odgovor na to pitanje jer ne znamo koje propuste ostavljamo ako isporučimo polugotov proizvod, a šta gubimo ako odložimo njegovo plasiranje, ali često bi trebalo da se zapitamo, da vreme nije faktor, da ne postoje rokovi, da li bismo bili ponosno na to što proizvodimo takvo kakvo jeste ili bismo ga još malo doradili?

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Treća nedelja bez opcionalnih tehnologija

Polako već ulazim u treću nedelju bez opcionalnih tehnologija i ono što na prvi pogled mogu da uočim jeste da uopšte više nemam potrebu za njima, a niti mogu da uhvatim samog sebe kako posežem za telefonom bez ikakvog razloga.

Koncentracija mi se prilično popravila (ali i dalje ne vidim greške u kucanju), mogu duže da bude fokusiran na jedan zadatak, bez potrebe da skrenem pažnju na nešto drugo ili da se odmaram. Umor osećam tek na kraju dana.

Sve manje vidim potrebu da ponovo aktiviram svoj instagram profil jer ne vidim da sam nešto propustio (Sanja mi prenese sve što mi je bitno sa našeg poslovnog profila), niti imam osećaj da sam manje povezan sa drugim ljudima.

Društvene mreže nam stvaraju lažni osećaj povezanosti jer smo u prilici da vidimo fotografije i priče koje drugi dele na svom bilbordu, ali, to što znamo gde je neko bio i šta je radio, ne znači da smo na bilo koji način povezani i sprijateljeni. Prijateljstva se učvršćuju razgovorom i zajedničkim aktivnostima.

S druge strane, društvene mreže mogu da budu odlična platforma za našu umetnost i upravo bi ih tako trebalo koristiti, da pomognemo onima kojima možemo da pomognemo, a da pritom mogu lako da nas pronađu. Tako da, ako ikada budem vratio svoj instagram profil, on će upravo tome da služi.

Što se jutjuba tiče, još prošle nedelje nisam video potrebu da gledam vlogove, i pauze između časova u školi sam koristio da se stvarno odmorim od tih časova ne radeći ništa i nastaviću sa tom praksom.

Jutjub je odličan izvor korisnih informacija i, barem kada sam ja u pitanju, koristiću ga isključivo za to, a zabavu ću da pronalazim na drugim mestima.

Iako mislim da je moja psihička zavisnost od tih opcionalnih tehnologija potpuno iščezla, neophodno je da prođe još neko vreme bez njih, kako bih dodatno učvrstio principe po kojima ću postupati kada je uptreba ovih tehnologija u pitanju, i kako se ne bih neprimetno vratio na staro, baš kao što sam se i prvi put navukao na njih.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Ko će meni da kaže šta ću ja da čekam?

Kad se uvalimo na neki posao, bez obzira koliko nam bio neprijatan, koliko nam stresa i nelagodnosti stvarao, mnogo je lakše je ostati na njemu nego otići.

Čudo je ta komfor zona. Naviknemo se na jedno i makar bilo loše nećemo da menjamo samo zato što ne znamo šta nas čeka iza ćoška. Znate onu Platonovu Alegoriju o pećini?

Dosta mi je i razmažene dece, i njihovih pokondirenih roditelja, i licemernih kolega, i izrabljujućeg i lažljivog šefa. Svega mi je preko glave, a samo jednu glavu imam. Da imam neku drugu, pa da ih malo zamenim, al’ nemam.

Jebeš ti sve to!

Ali nemam baš mnogo izbora. Posebno ne sad, kad ne možeš nikud da mrdneš bez testa na virus i kad su ti troškovi mrdanja astronomski.

Nasukan na pusto ostrvo? Kamo sreće. Ovo je više besno nego pusto. Nikakvog reda, a mir se sprovodi strogoćom. Pretpostavljam da vam je već poznato.

Da menjam školu? Fala! Promenio sam ih dovoljno da znam da su u svakoj menadžeri i vlasnici Kinezi i da oni imaju svoj način, a mi imamo naš, i nije baš mnogo bitno koji je način ispravan, oni imaju prednost domaćeg terena.

A na mom domaćem terenu…

Nismo davno šišali travu, pa su se tu uselili neki bengalski tigrovi i kojekakvi vukovi, a među stativama nemamo mreže, pa nemamo ni čime da ih hvatamo.

Ostaje mi da čekam sušu ili kakvu drugu pošast ili da pravim novi teren. Napraviću ga.

Kako god okreneš, dosta mi je da radim za druge. Znam, slušam i ja Bob Dilana (Gotta Serve Somebody), ali, dragi Dilane, ja bih malo da menjam robovlasnika.

Neću ja zauvek ovo raditi. Imam neki plan. Treba biti strpljiv kada su planovi u pitanju i treba terati do kraja.

Samo, ja sam malo nestrpljiv pa zato ovo pišem. No dobro je kad znaš u kom pravcu ideš, kad imaš neki kompas ili makar zvezdu vodilju, a deluje mi da ih imam, još uvek.

Pitam se, koliko je ljudi u sličnoj situaciji?

Mnogo!

A, koliko ljudi nikada neće preduzeti ništa kako bi promenilo posao ili sredinu ili bilo šta što im ne odgovara?

Mnogo!

Kako se to sad pa razlikuje od robovlasničkog društva?

Ne baš mnogo.

Posebno kad si u tuđoj državi, mada ni u rođenoj nije baš mnogo bolje, jer jedina razlika između domaćeg terena i ovog gostujućeg je što na domaćem, s vremena na vreme, a mnogo češće nego što bi trebalo, ideš nešto da zaokružiš; jedan ili neki drugi broj, i nije neka razlika.

Ovde ni domaći ne dobiju takvu olovku. Tu smo makar isti, ali se po svemu drugome razlikujemo, sve ono što oni mogu, ja ne mogu, a nema baš mnogo toga što ja mogu, a oni ne mogu.

Prodaješ vreme za novac, a novac trošiš na ono što moraš; hranu, skrovište, garderobu, i tu i tamo se malo zabaviš. Ne samo što prodaješ vreme za novac, već prodaješ najbolje svoje vreme, za najgore njihove mušterije, jer samo najgori još uvek trguju sa robovlasnicima.

Robovi nisu imali tih problema. Sve što im je trebalo za preživljavanje su imali na dlanu, a mi moramo i za to da se pobrinemo.

Kako su prodavali robove, tako prodaju i nas. Eno mi slika visi na zidu za kupce kad dođu da im podučavam kraljevića. Hoćeš ovog ili onog? Da li smo mi zaista slobodni, ili je sve to neka iliuzija?

Dobro, preterujem sad malo. Da li preterujem? Šta je sa onom Platonovom Alegorijom o pećini? Ko tu sad sedi vezan u pećini i gleda senke, a ko pravi te senke i čija to sveća gori?

Već sam govorio o čekanju. Imam utisak da celog života nešto ili nekog čekam. Čekaj da završiš školu, jednu, drugu, treću, pa čekaj da se zaposliš, pa čekaj ovo, pa čekaj, ono, pa će možda onda biti kako ti hoćeš. Prođe ti 30 godina kad shvatiš da si uzalud čekao u tom redu, jer je na tom šalteru pao sistem, i sad moraš da staneš u neki drugi red.

Ako sistemi išta rade onda padaju i na njih se ne bi trebalo mnogo oslanjati.

Sreća pa nisam religiozan. Tamo ta nauče da se sve što čekaš nalazi s druge strane života, a ovo, ovaj život, to ti je ‘nako, da se malo napatiš, da vidiš da može i gore od onog što te čeka kad konačno i ti dočekaš svoje, pod uslovom da si bio dobar i da si slušao, a ako nisi, e onda si tek nagrabusio.

Čitavog života ti neko drugi govori šta da radiš, čitavog života čekaš da dođe tvoje vreme, na kraju dočekaš penziju, ako je dočekaš, bolestan, slomljen i ne znaš šta ćeš sam sa samim sobom, jer nisi naučio da sam donosiš odluke, a više niko neće da ti govori šta da radiš.

Stalno odlažeš nešto, stalno nekom drugom udovoljavaš, stalno je neko drugi preči, jer taj te, bože moj, plaća.

To je ono, ako trčiš 4 sata dnevno, živećeš 10 godina duže, a ne shvataš da ćeš provesti tih 10 godina trčeći. Jebeš ti tih 10 godina! Dosta mi je što sam proveo skoro 20 godina u školi u kojoj nisam stekao nijedno praktično znanje, jer sve što znam naučio sam mimo školske literature, a škola me je samo ometala u tome.

Naučio sam nešto i u školi, jesam. Da slušam. Jer tome samo škole i služe. Da te nauče da slušaš, dok su tvoji roditelji zauzeti slušanjem nekog drugog; i tako u krug.

Pa, dokle više?

To je posebno problem kad nisi nezamenljiv.

Kad imaš neku veštinu ili neki triling ili poker veština, koje ne može baš svako da ima, e onda si car. Onda ti diriguješ. A ovako, kad znaš da radiš ono što milion drugih ume da radi zameniće te poput šrafa kom je izlizan navoj. Ali, to ćeš teško naučiti u školi.

Zato mislim da je neophodno steći repertoar veština koji će te učiniti unikatnim, ili makar dovedi jednu veštinu do takvog savršenstva da neće moći lako da te zamene; tu je sad pitanje šta ti više odgovara. Al’ nije ni to lako. Nemoj se zavaravati.

Možda je problem u tome što čekam? Možda to što ja čekam ne postoji ili nije realno, onako malo, sanjarski, utopistički? Možda previše očekujem od života? E, pa, ako ću nešto da čekam, i ako to nešto možda neću nikada ni dočekati, ja bih onda da čekam ono što se meni čeka, ili neću ništa čekati.

Ko će meni da kaže šta ću ja da čekam?

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Platforma

Po prvi put u istoriji, svako od nas ima platformu za svoju umetnost.

Kada kažem umetnost, ne mislim samo na slikanje, crtanje, vajanje,… mislim na sve što smo u mogućnosti da stvorimo, a što ima potencijal da promeni nečiji život, da utiče na način na koji neko razmišlja, da ukaže nekom na nove stvari, da promeni nekom percepciiju.

Umetnost je kad neko nešto stvori i to vas učini da se osećate bolje.

Kada neko odštampa Zvezdanu noć i okači je iznad pisoara u toaletu tržnog centra, to nije umetnost, a zid na kom je okačen pisoar nije platforma.

Platforme su sva ta mesta na internetu na kojima možemo da izložimo plodove svog rada i da kažemo:

“Evo, ja sam ovo stvorio, nadam se da će ti biti od koristi. Ako neće, nema veze. Pronaći će se neko kome hoće.”

Danas je lakše nego ikada doći do nečega što nam je potrebno, a nama, koji stvaramo, lakše je nego ikada doći do ljudi koji mogu imati korist od toga što mi stvaramo.

Sve platforme na kojima možemo da izlažemo su ili besplatne ili zanemarljivo malo koštaju, zato što svako može da ima svoju platformu.

Pre samo 30 godina, ako bismo hteli da pokažemo nešto što smo naslikali, bilo je neophodno da ubedimo direktora neke galerije da je naša slika dovoljno vredna da bi bila okačena na idućoj izložbi i ako bismo u tamo uspeli, što nije bilo lako, naša slika bi visila sa zida galerije u toku izložbe, koja bi trajala dve do tri nedelje i onda bi se vratila u naš atelje, i pitanje da li bismo je ikada prodali, a čak i ako bismo je prodali, visila bi na nečijem zidu, i svega nekolicina ljudi bi mogla da je vidi.

Danas tu istu sliku možemo da pokažemo svima koji žele da je vide i svima onima kojima je potrebna da ih promeni, da im pomogne i sve što nam je potrebno jeste jedan vebsajt.

Nije bitno čiji vebsatj, ali najbolje je da je vlastiti.

I kada se slika pojavi na jednom vebsajtu, ona ima potencijal da putuje na neograničeno mnogo drugih vebsajtova, neograničeno mnogo drugih računara, neograničeno drugih parova očiju, potpuno besplatno, a mi čak ne moramo ništa ni da radimo. Ljudi će je sami deliti, ako je ta slika zaista vredna i ako zaista stvara emocije.

Iskoristimo ove platforme, dok su još uvek besplatne, da stvorimo bolji svet. Nemojmo sebi dozvoliti da jednog dana kažemo:

“Da sam samo na vreme krenuo!” ili “Da sam samo ostao istrajan!”

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Slika o sebi

Svi imamo sliku o sebi i ta slika ne zavisi od onoga što radimo nego od onoga što govorimo sebi da jesmo; zavisi od naše naracije.

Najčešće, ta slika je pogrešna zato što govorimo sebi samo ono što želimo da čujemo i opravdavamo svaki svoj postupak; za sve što činimo verujemo da je pravedno, ispravno, moralno, ili provedemo izvesno vreme tražeći razlog zašto smo baš morali da postupimo onako kako smo postupili; nađemo izgovor i našu neispravni postuci s takvi iz određenih razloga.

Ono što je mnogo teže jeste biti objektivan prema sebi; priznati sebi da smo napravili grešku, da nije trebalo tako da postupimo i da se na kraju izvinimo za svoje postupke, ako za tako nešto još ima vremena i prilike.

Biti objektivan prema sebi ne znači isključivo videti greške, nego imati jasnu sliku o svojim manama, vrlinama, veštinama, i stvarima na kojima bismo morali da radimo.

U lažnu sliku o nama samima uglavnom niko osim nas ne veruje jer svi drugi vrlo lako mogu da vide kakvi smo mi to zapravo; osim ako je druga strana ekstremno naivna.

Objektivnost usmerena ka nama samima stvara nam priliku da ispravimo vlastite greške, da se iskupimo za vlastite propuste i da ih u buduće izbegnemo, ali je tako nešto mnogo manje prijatno nego stvaranje lažne slike pa samim tim nije učestala pojava.

Još jedan problem kog stvara lažna slika o nama samima jeste to što očekujemo od drugih da nas vide kako sami sebe vidimo, i kada se ta slika ne poklopi, postajemo razočarani, agresivni, i imamo sklonosti da mislimo loše o drugoj strani jer oni, navnodno, misle loše o nama.

Potrebno je znati da mi nismo ono što mislimo o sebi, ali nismo ni ono što drugi misle o nama; mi smo ono što radimo.

Ako paničimo na svaku promenu okolnosti, koliko god mi sebe videli kao budističkog monaha, mi smo paničari.

Ako ne ispunjavamo sopstvena obećanja, koliko god mi sebe videli kao pouzdanog, mi smo nepouzdani.

Danas, kada postoji more knjiga, blogova, video snimaka, ne temu ličnog razvoja, vrlo je lako poistovetiti se sa tim sadržajem i pomisliti da smo nešto što nismo; videti sebe boljim nego što jesmo. Videli smo da Elon Musk ustaje u 5 ujutro, i mi ustajemo u 5 ujutro i sad mislimo da smo isti kao on.

To je isto kao kada gledamo fudbal i mislimo da umemo da izvedemo određeni trik samo zato što smo videli kako to Ronaldo čini, ali kada stanemo na teren, obujemo kopačke, i dobijemo loptu u noge, nismo ništa spretniji i ništa bolji fudbaler nego što smo bili juče.

Dok je za fudbal krajnje jasno, ako želimo da dobro da driblamo, moramo da vežbamo dribling, i ne da imamo samo jedan trik na repertoaru, već više njih, a da bismo dokazali da smo dobri tehničari, to ćemo učiniti na terenu i postoje samo dva ishoda našeg testa; ili ćemo zadržati loptu u svojim nogama ili nećemo; ne možemo sebe pričom da ubedimo da smo dobar dribler, kad nam stalno otimaju loptu iz nogu.

Kada je u pitanju naša ličnost, sve postaje nešto maglovito i mislimo da je dovoljno da verbalno ubedimo druge da smo upravo onakvi kakvi sebe vidimo, da smo dobri dribleri, da ne moramo ništa da vežbamo, i da ne moramo ništa praktično da dokazujemo.

Iako je život nešto komplikovaniji od fudbalskog meča, važe ista pravila. Odaberemo veštinu za koju mislim da je potrebno unapređenje, vežbamo, (sa ili bez trenerske pomoći), primenimo praktično, proverimo rezultate i dorađujemo ako je još uvek potrebno dorađivati.

Ali, naravno, mnogo je lakše skrojiti priču.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.