Blog

Daning Kruger efekat je nešto što se zajedničko onima koji misle da znaju više nego što zapravo znaju, ili za one koji misle da umeju nešto da rade bolje nego što zapravo umeju. Primere takvih slučajeva možete videti na raznim talent emisijama u kojima se prijavljuju ljudi koji ne samo da nemaju dovoljno talenta da bi pobedili, već su potpuno anti-talenti.

Psiholozi Daning i Kruger su objasnilil taj fenomen i njihova teorija u suštini govoro da što manje nešto znamo, manje smo svesni svega što ne znamo u određenoj oblasti i samim tim naše samopouzdanje je veće.

Eksperti u određenim oblastima, ne samo da su svesni onoga što znaju, već su svesni svega onoga u čemu baš nisu dobri i mogu da budu objektivni povodom svog znanja ili umeća.

Početnici nisu svesni svega onoga što ne znaju.

Postoji i ono što bi se moglo nazvati obrnutim Daning Kruger efektom, a to je neko ko nije svestan šta sve zna, jer koliko god znao, uvek će biti odveć onoga čemu nije vičan, i samim ti što ne zna “sve”, njegovo samopouzdanje će biti nisko.

Na kojem god kraju ove skale da se nalazimo, nije dobro, jer ćemo imati ili previše samopouzdanja ili premalo.

Previše sampouzdanja znači da nećemo biti svesni svojih nedostataka i da ćemo praviti takozvane početničke greške koje sa razlogom baš tako zovu. Dok nema nište loše u pravljenju početnčkih grešaka kad smo početnici, to nije poželjno da se dogodi hirurgu dok vrši operaciju na našem srcu ili, pak, kolenu.

Premalo samopouzdanja znači da ćemo imati strah od izlaganja našeg rada, i veliki broj ljudi se suočava sa ovim, čak iako nisu početnici iako ne prave početničke greške. Jedan od mogućih razloga niskog samopouzdanja je što se određene veštine stiču polako i često nam je teško da uporedimo naše početničke rezultate sa trenutnim ako nemamo naš početnički rad pred nama, pa nekog ko crta i uči da crta godinama može sebe da smatra lošim iako je daleko od toga.

Ne znam koje je tačno rešenje za ovaj problem, ali čak ne bi trebalo ni da se oslanjamo na sud drugih, posebno ne širokoh narodnih masa, jer ono što široke narodne mase smatraju valjanim često se dovodi pod znak pitanja; uzmimo na primer rijaliti.

Možda bi najidealnije bilo da se uopšte ne poredimo sa drugima, već da se poredimo sa samim sobom. Ako smo danas boljo nego juče, onda znači da radimo nešto dobro i da bi trebalo da nastavimo istim tempom. Ako smo danas nešto lošiji nego juče, onda bi trebalo nešto da menjamo.

A, pre nego što bi trebalo svoj rad da izložimo javnosti, možda bi trebalo da se oslonimo na sud pojedinaca, svega nekoliko njih, čijem sudu verujemo i za koga znamo da će biti iskren prema nama, i otvoreno će nam reći da je naš rad ispod svakog očekivanja ili da je smo suviše oštri prema sebi.

Preispitivanje svojih odluka, uverenja i saznanja ima svoje dobre i svoje loše strane.

Dobra strana je što preispitvanjem jasno stavljamo do znanja da želimo da znamo istinu i da nismo slepo stali u zaštitu određenog principa, jer koliko god mi branili neki princip ili teoriju, ako istina govori suprotno, biće kako zakoni prirode nalažu, a ne onako kako mi verujemo da jeste.

Loša strana preispitivanja što kada se pojavi neko sa pitanjem koje sam nisam postavio počnem da sumnjam u svoja saznanja samo zato što se nisam setio tog pitanja i što ne znam odgovor na njega. To je posebno karakteristično kod osoba sa niskim samopouzdanjem i trebalo bi razlikovati preispitivanje kao posledicu niskog samopouzdanja i preispitivanje kao posledicu sumnje u ono što verujemo da je istina.

Nije mnogo stranaca ostalo u Rianu.

Dva puta sam išao ove godine u imigracionu službu, jednom da bi Sanja produžila pasoš, a drugi put smo ja i Nataša to radili i oba puta je zgrada bila potpuno prazna, bili smo jedini koji predajemo papire i oba puta su nam se obradovali kao da su videli stare prijatelje; one koje viđate jedanput godišnje i uvek im se obradujete i pitate se zašto se ne viđate češće.

Jedna od prvih stvari koje sam uočio došavši u Kinu jeste da su belci ovde velika aktrakcija. Nešto poput belog medveda. Namerno neću da kažem stranci jer ljudi tamnije puti nisu uvek dobrodošli u Kini.

Ali sada, od kada nas nije mnogo ostalo, čini mi se da smo još belji nego što smo bili i da još više upadamo u oči.

Juče smo nakon dugo vremena odlučili da jedemo u restoranu. Ove godine smo, čini mi se, svega jedanput tamo jeli.

Na vratima nas je dočekala, hostesa i pokazala slobodan sto. Skenirao sam QR kod na stolu i na telefonu otvorio meni restorana. Odabrali smo prženu rižu, taro, neku svinjetinu u slatkom sosu, još jednu svinjetinu sa ukusom ribe (tako bi se to jelo moglo prevesti, doslovno) i to su 4 jela koja smo već bili probali ranije i za koja znamo da volimo i dodali smo još jedno, pržene, punjene hlepčiće, jer uvek volimo da probamo nešto što do sad nismo jeli, a to bar nije teško naći. Ti hlepčići se uglavnom spremaju na pari, ali ovi su bili i prženi u ulju.

Potvrdio sam našu porudžbinu na telefonu i za manje od minuta stigao nam je račun sa spiskom svega što smo naručili.

Konobar je donosio jedno po jedno jelo i stavljao na sto, križajući na računu ono što je već doneo.

Kad god smo u bilo kom restoranu uvek se stvori graja oko nas, što zbog gostiju koji bi hteli da nas slikaju ili da nas pitaju nešto, štozbog osoblja restorana koje bi htelo da učini isto. Najkraće rečeno, kad nas vide, ljudi počnu da se ponašaju kao da je u pitanju poseta kakve kraljevske porodice.

Ne govorim mnogo kineskog, nešto više razumem, ali i to je pod velikim znakom pitanja.

Jedan od konobara, koji je služio na drugom kraju restorana, prišao je našem stolu, vidno uzbuđen, pitao me prvo na engleskom, a potom i na kineskom, da li govorim njihov jezik. Odgovorio sam mu na oba, da ne govorim, što ga je zbunilo, pa me je pitao još jedanput, za svaki slučaj.

Zatim je izvadio svoj telefon, mislio sam da želi da kaže nešto u njega, pa da mi uređaj prevede. Tako često rušimo jezičke barijere ovde. Ne, hteo je da me doda u kontakte na svom wechat profilu. Pristao sam.

Dok je pokušavao da seknira moj QR kod ruke su mu drhtale kao kod usplahirene devojčice. Bio je zbunjen poput mene kada sam zaustavio Marčela na beogradskom sajmu knjiga kako bih mu poklonio svoj roman. S tim što sam ja odrastao uz Marčelovu muziku i knjige, i on, iako svega 3 godine stariji od mene, imao je veliki uticaj na moje odrastanje, a šta sam ja bio ovom dečku, ne znam stvarno.

Nekoliko puta se zahvalio što sam ga dodao u prijatelje na toj aplikaciji. Dolazio je još nekiliko puta da me nešto pita, a sa sobom je dovodio i svoje druge kolege, a jedna od njih je znala i ponešto engleskog pa je prevodila. Ja sam, onoliko koliko sam umeo, pokušavao da odgovaram na kineskom, posebno ako bih razumeo pitanje.

Kad me tako neko doda na wechat-u, uglavnom moram uz njihovo ime dopišem lokaciju na kojoj su me dodali, jer posle zaboravim ko su ti ljudi. Tako sam uz njegova tri karaktera dodao “Small Reunion”, jer je to ime restorana. Retko kad mi i pišu ti što me tako dodaju. Uglavnom prvog dana, postave mi nekoliko pitanja na koja se trudim da uredno odgovorim i više se nikada ne čujemo. A, i očemu imamo divaniti?

Ovaj deran, čije ime ne znam ni da vam ponovim, baš kao što ni on nije znao moje, me je pitao: “Kako je tamo kod vas?” Nikada nije bio van Kine, pa bi želeo da mu ja predstavim inostranstvo.

Pravo da vam kažem, nikad nisam razmišljao iz njihovog ugla. Kad god bih pominjao Kinu uvek bih isticao sve ono što je meni bilo čudno ili strano, a nikad mi nije palo na pamet da pišem o tome šta bi sve njima bilo strano kod nas.

E, moj ti, kako ja tebi da objasnim da kad kod nas uđeš u restoran, ne samo da te ne dočeka niko, već često moraš da sediš pola sata pre nego što te bilo ko i primeti.

Nema wechat-a, nema QR kodova, nego staviš dva prsta u usta i zvizneš konobara, pa posle moliš boga da on tebe nečim ne zvizne jer si bio nestrpljiv.

Mi ne delimo hranu, osim ako ne dobijemo ono što drugi ne vole ili ne mogu da pojedu. Svako naruči za sebe i jede iz svog tanjira. Nije kao u Kini, gde se sve porudžbine stave na sredinu stola, i svako presipa u svoje činije i tanjire.

Mi koristimo viljušku, kašiku i nož. Većina bi ih tamo ostala gladna kad bi dobili štapiće.

Mi pijemo hladnu vodu, a kao lek ne koristimo toplu vodu, već rakiju; što mu dođe kao neka vrsta vode koja gori.

Mi supu jedemo pre glavnog obroka i ne srčemo je iz činije već je jedemo kašikom.

Odvajamo meso od kostiju i ne srčemo koštanu srž, a o srkanju puževa da ne pričam.

Kod nas lebac slan i nikako drukčije.

To što mi mislimo da je ljuta hrana, to vi deci dajete, a vaša ljuta hrana… trebalo mi je nekoliko meseci da se naviknem ta tu ljutinu, jer od začina najviše volim so i malo bibera.

To je malo što se tiče hrane, a o drugim stvarima da ti i ne govorim.

Kad bi neko ostavio svoj motocikl parkiran na sred pešačkog prelaza, isti bi vrlo brzo završio u jarku. A, ako bi parkirao auto ispred nečijeg ulaza, morao bi sutradan da ga farbaš i da kupuješ nove retrovizore.

Manje nas je na ulici. Ono što je za vas gradić, poput ovog Riana, koji ima 2 milona stanovnika, to je za nas metropola; glavni grad.

Mi, ne samo da smemo da govorimo loše o našem predsedniku, već nam je to omiljena zanimacija; opravdano, doduše.

Ne slušamo nikog, a najmanje mamu i tatu i briga nas šta će oni reći kada dođe i na nas red da biramo bračnog partnera.

Ne idemo na karaoke, već nama drugi sviraju i pevaju kad izađemo.

Ne bacamo petarde u pet ujutro kada nam se rodi sin, mi za te stvari imamo vatreno oružje; neopravdano, doduše.

Dozvoljeno nam je da imamo dece koliko hoćemo, al’ često nećemo, pa nas svakim danom ima sve manje.

Druže moj, mogao bih ja ovako do stura, al’ ti to ništa ne bi razumeo, baš kao što ni ja nisam razumeo sve ovo dok nisam ovde došao.

Objasniti nekom različutu kulturu je kao objasniti nekom novu boju. I džaba ti. Sve što mogu da ti kažem je da su neke stvari iste, a neke su različite i mnogo je više onih istih, ali te što su različite čine život potpuno drugačijim.

Iako će ovo da zvuči kao reklama, moram reći da je u pitanju krajnje dobrovoljna reklama.

U svetu u kom živimo digitalne uređaje merimo na osnovu toga koliko različitih stvari mogu da obave.

Sat je nekada služio da pokazuje vreme, a neki su eventualno mogli da pokazuju datum ili su imali i štopericu, mada je štoperica često bila uređaj za sebe.

Današnji, pametni, satovi rade sve osim što pokazuju vreme; mere puls, dubinu sna, na njima možemo da obavimo telefonski poziv, slušamo knjige, muziku, i mnoštvo nekih drugih stvari koje nisu karakteristika klasičnog sata.

Isti slučaj je i sa telefonom. On je nekada služio da bismo putem njega razgovarali, ali danas to najmanje radimo i moglo bi se reći da za postoji aplikacija za sve što nam padne na pamet.

Između ostalog, na telefonima mogu da se čitaju knjige i ja sam mnoštvo knjiga upravo pročitao na telefonu.

Ali, nije to to, neki bi rekli. I nije. U pravu su.

Pored onog klasičnog – da da bi knjiga trebalo da može da se pomiriše; da nije isto u rukama držati knjigu i parče tehnologije; da bi knjiga trebalo da može da se lista… postoje još neki problemi, a tu pre svega mislim na konstantno ometanje pri čitanju jer svaki put kada bi mi stigla neka notifikacija, odvratilo bi me bar 5 minuta od čitanja, ako ne i više.

Drugi problem povodom čitanja knjiga na telefonu jeste da sve te aplikacije na njemu odvraćaju pažnju. Pošto sam mnoštvo knjiga čitao na engleskom, ukoliko bi mi se desilo da ne znam neku reč, internet pregledač bi mi uvek bio pri ruci, što bi značilo još nekoliko desetina minuta surfovanja po internetu čak i nakon što bih pronašao značenje nepoznate reči ili pojma; kad sam već tu, da još nešto proverim i tako u nedogled.

Treći problem čitanja na telefonu je što taj ekran ili blješti u mraku da me oči peku što me je činilo da se brzo umaram i odustajem od čitanja, ili se na suncu ništa ne vidi ukoliko se desi da čitam napolju. I tako nešto je stvarno frustrirajuće pa sam poslednjih nekoliko godina proveo mnogo vremena slušajući knjige umesto čitajući ih.

Audio knjige su odlična stvar, ali je izbor knjiga ograničen isključivo na engleski jezik, a postoje neke knjige na srpskom koje bih hteo da pročitam, ili opet ili po prvi put, a nisam mogao.

Znao sam dosta dugo da postoji nešto što se zove kindle, ali mi je nekako bilo glupo da dajem pare za uređaj koji može da obavlja samo jednu stvar, a ta jedna stvar u kojoj je on dobar je listanje knjige; kindle je toliko spor da ne može bilo šta drugo da učini.

I razmišljao sam dugo da li da kupim kindle ili tablet, i tablet mi se uvek činio privlačnijim jer bih na njemu mogao da radim koješta još, ali to je upravo bio i argument protiv kupovine tableta, jer tablet nije ništa drugo nego nezgrapni telefon na kom sve izgleda veće, pa je na njemu mnogo lepše gledati jutjub.

Na kraju sam prelomio i kupio kindle i zaljubio se na prvi pogled.

Čitati na kindlu zaista pruža sličan osećaj čitanju prave pravcate knjige, pre svega jer ekran ne blješti. Taj ekran je rađen potpuno drugom tehnologijom i kada se usresredite samo na njega on izgleda kao list papira knjige.

Postoji i na kindlu mogućnost da se upale LED svetla koja pomažu pri noćnom čitanju, i ta svetla čak ne blješte vama u oči nego su usmerena na ekran umesto iz ekrana, ali ih ne koristim jer ona ubaju taj osećaj da čitate knjigu. Umesto toga, na kindlu noću čitam pod lampom, kao što bih čitao i pravu knjigu.

Velik je taman toliko koliko i džepno izdanje knjige, ali kada čitate Braću Karamazove, koji u džepnom izdanju ne bi mogli da stanu ni u ranac, a kamo li u džep, kindle ne menja svoj obim.

Najviše od svega mi se sviđa baš to što je spor, pa sam internet pregledač koji se u njemu nalazi jednom pokrenuo i nikad više.

Kindle je, iako pruža potpuni doživljaj knjige, mnogo više od knjige; on je čitava biblioteka jer u njega možete bez problema strpati nekoliko hiljada knjiga, a da biste sve njih pročitali mora baš mnogo vremena da provedete čitajući.

Neke knjige nisu baš najbolje dizajnirane; slova su mala, prored mali, font ne baš najbolji pa je čitanje neprijatno za oči, i takve knjige mogu da vas odvuku od čitanja, ali na kindlu sami podesite veličinu slova, imate nekoliko različitih fontova u izboru, i možete da namestite i prored i margine, a čak možete i da okrenete tekst za 90 stepeni i da vaše čitanje učinite prijatnijim.

Može sve to i na tabletu, tačno je, ali tablet blješti i kada čitamo na njemu pre spavanja, plava LED svetlost remeti kvalitet našeg sna pa se čitanje na takvim uređajima ne preporučuje, dok kindle, baš zato što nema LED ekran, nema takav uticaj na naše oči.

Toliko mi se sviđa čitanje na kindlu da sam obustavio pretplatu na Scribd jer audio knjige definitivno neko vreme neću slušati.

Kao što sam rekao, ovo zvuči kao reklama, ali niti sam plaćen da pišem ovaj tekst, niti ću imati bilo kakve koristi ako vi preko mog linka kupite kindle, kog čak neću ni ostaviti. Ovaj tekst sam napisao prosto jer sam oduševljen doživljajem kog pruža ovaj uređaj, glavni junak ovog teksta, i koji je promenio moje mišljenje o tehnologiji jer sad mislim da je nekad je opravdano i poželjno da uređaj obavlja samo jednu stvar, posebno ako je obavlja najbolje moguće.

Biološki gledano, nismo se mnogo promenili poslednjih nekoliko hiljada godina.

Kada bismo nekim vremeplovom mogli da prebacimo bebu iz Stare Grčke u modernu Grčku, ta beba, kada bi odrastla ne bi se uopšte razlikovala od drugih modernih Grka, ali zato postoji drastična razlika između svakog modernog Grka i svakog Starog Grka.

Poput sve druge dece, beba iz Stare Grčke naučila bi da koristi tablet, telefon, računar, umela bi da vozi rolere, išla bi u školu…

Ne bi bila ni nalik Aristotelu, Sokratu, baš kao što ni ovi Grci nisu ni nalik onim Grcima. I to ne važi samo za Grke, važi za sve ljude, bez obzira na pol i na rasu.

Ljudska bića su pre svega proizvod kulture u kojoj žive i ono što kultura odobrava, nameće se kao norma, kao svakodnevica, kao nešto normalno.

Tako je na primer u Starom Rimu nedeljom popodne bilo potpuno normalno odvesti decu u arenu da gledaju ljude kako se bore sa lavovima. Retko ko je to smatrao krvoločnim i nije bilo vegana i drugih grupa koje bi stale u zaštitu životinja ili gladijatora.

Širom sveta je bilo potpuno normalno da se ljudi iz Afrike poseduju i prodaju, a danas to može da se uradi jedino u ime nekog sportskog tima.

Svaka kultura je danas fluidna zato što je zahvaljujući raznim medijima izložena mnogim drugima kulturama.

Kultura se vrlo često i lako se menja, a da to i ne primetimo, a kad ne primetimo promenu kulture, dolazi do rascepa između nas i generacija koje su to primetile, i koje su se prilagodile novoj kulturi, što najčešće bude jaz između generacije roditelja i dece.

Moglo bi se reći da je svaka generacija nosilac jedne kulture, koja može ili ne mora da postane dominantna.

Kada bismo uzeli isti onaj vremeplov sa početka ovog članka i vratili se svega stotinu godina u nazad, bili bismo šokirani koliko se kultura razlikuje u odnosu na onu u kojoj smo živeli; čak i da smo ostali u istoj ulici, a ne samo u istom gradu.

Kulturološki šok se događa i kada promenimo životnu sredinu. Ako se dobro sećam Khaled Hoseini napisao je u Lovcu na zmajeve:

Možda sam pobegao iz Avganistana, ali Avganistan nikada nije pobegao iz mene.

I to je tako, gde god da odemo, naša kultura nas prati i čudimo se drugim kulturama, jer nisu ni nalik našoj, a oni se čude nama.

Postoje makro kulture i mikro kulture, pa čak i u malim naseljima, poput Kule, koja broji svega petnaestak hiljada stanovnika, postoje kvartovi sa dominantnim kulturama, pa imamo meštanski kraj, Crnogorski kraj, Geder, Novo naselje,… i svaka od tih kultura pripada jednoj većoj kulturi, ali kada uđete u školsko odeljenje tačno znato ko je iz kog kraja došao, jer postoje toliko značajne razlike između tih mikrokultura iako su one udaljene svega nekoliko blokova jedne od druge.

Neke kulture su manje fluidne, za njih kažemo da su tradicionalističke, jer ne podležu savremenom uticaju medija, ali čak i one se menjaju. Ali jedan od ekstremnih primera manje fluidne kulture koji je meni poznat su naselja Lovćenac i Feketić koja razdvaja jedna ulica i u Lovćencu žive ljudi koji govore kao da su juče došli sa Lovćena, a Feketiću žive ljudi koji govore kao da 1918. i kao da je juče Vojvodina pripojena Srbiji.

Te dve kulture se toliko dijametralno razlikuju da je od tehnički gledano jednog naselja moralo nastati dva.

Dobro je dok postoje različite kulture i dok te kulture ne ulaze u sukobe, jer u više navrata smo bili svedoci sukoba različitih kultura i to nikada ne izađe na dobro, posebno ako jedna strana smatra svoju kulturu za nijansu boljom od druge.

Danas postoji i jedna nova kultura, internet kultura, koja je uzela najveći zamah, jer nije bitno odakle ste, iz kog ste kraja, ako koristite internet, pripadate internet kulturi.

Može da se pomisli da se pomisli kako će internet da uništi mnoge kulture i da će sve kulture da se spoje u jednu, dominantnu, ali ako se malo bolje pogleda možemo da utvrdimo da postoje čak i vebsajtovi sa svojim mikrokulturama, pa se tako korisnici redita ponašaju na jedan način, korisnici fejsbuka na drugi, instagrama na treći…

Ne samo da internet neće napraviti jednu veliku kulturu, nego internet pravi mnogo veće kulturološke podele nego što to možemo da zamislimo.

Svaka kultura ima običaj da tračari, jer nas je tračarenje naučilo kako da razlikujemo dobre ljude od loših; kome možemo da verujemo, a kome ne. To nam je duboko urezano u DNK, i koliko god tračarenje smatrali nemoralnim, ne možemo da mu odolimo.

U svakoj kući se priča o ljudima iz susedne kuće, a u svakoj ulici o ljudima iz susedne ulice; prosto da bismo imali o čemu da pričamo kada nemamo ni o čemu pametnijem da pričamo, ali i da bismo ponešto naučili o drugim ljudima.

Kada se susretnu dva čoveka iz veoma udaljenih ulica ili čak iz dva različita grada, oni mogu jedino da tračare o političarima i sportistima ili nekim drugim javnim ličnostima.

Ali danas, ako ne pratimo iste profile na društvenim mrežama, često nećemo o kome da tračarimo čak iako živimo u istoj sobi.

Postoji ona stara izreka:

Kad si u Rimu, nosi togu.

I ona nam otprilike govori da su razlike u kulturama uvek postojale i da će uvek postojati. A ako se nađemo u nekoj drugoj kulturi, moramo poštovati njene norme, ili će nas članovi jednostavno odstraniti i učini nepoželjnim.

Moramo prihvatiti ljude kao kulturološka bića i kada jednom neko postane član jedne kulture, veoma ga je teško obikovati da postane član druge kulture.

Čovek meri drugog čoveka na osnovu vrednosti svoje kulture. Gledamo da li bi se druga strana mogla uklopiti u našu kulturu ili ne; brojimo zajedničke vrednosti. To poklapanje vrednosti nije uvek identično, ali što više toga imamo zajedničkog, to nam je lakše da tolerišemo razlike, a što smo više bili u kontaktu jedni sa drugima, to više toga imamo zajedničkog.

Ali, postoje i kulture koje su toliko udaljene da gotovo ništa nemaju zajedničko.

Razlika između kineske i evropske kulture je tolika da se ja nikada ovde neću uklopiti, ali se zato vrlo lako uklopim sa svim strancima koji imaju isti problem uklapanja poput mene, i kada se mi, stranci u Kini, okupimo, uglavnom tračarimo o Kinezima, jer nam je njihova kultura toliko neshvatljiva. Mi, stranci u Kini, smo kultura za sebe.

Kako god okreneš, čoveka ne možemo posmatrati kao bilo koju drugu životinju, jer za razliku od vrabaca koji se isto ponašaju i u Kini i u Srbiji, čovek se većim delom različito ponaša u Kini, a različito u Srbiji ili nekoj drugoj državi.

Čovek je biće kog definiše kultura i ako istinski želimo da ga prihvatimo, moramo da prihvatimo njegovu kulturu, kako mikro tako makro, i nije dovoljno da mu damo pravo da glasa, koje i nije neko pravo, ako mene pitate.

Ništa me u životu nije toliko puta izneverilo koliko ova ružna osobina.

Taman kad sam malo odrastao i pomislio: “Došlo je vreme da i mene neko sluša!”

Vraga!

Rođeno dete me ne sluša koliko ja nju slušam, a ni ova tuđa deca kojima predajem u školi me ne zarezuju baš mnogo, pa još posle ja ispadnem kriv, jer nisam sluš'o koga je već trebalo da slušam.

Eto ti ga na!

Kanda moje nikad neće doći.

Kad jednom naučiš da slušaš, to ti za života ostaje.

Otkad znam za sebe, uvek sam se trudio da poštujem pravila i da ne ulazim u konflikte, a i danas se nije mnogo promenilo.

Baš zbog toga što sam večito izbegavao sukobe dešavalo mi se da nagrabusim mnogo više nego neko ko se borio za sebe, a tobož sam postupao vodeći se idejom – onaj ko se bori može samo da bude deran.

Ljudi kad osete, a mogu to da nanjuše kao što psi nanjuše strah, počnu da me iskorišćavaju, tretiraju me kao otirač za cipele i ja ću često uraditi nešto za njih i mimo svoje volje i bez ikakve materijalne kompenzacije; štaviše na sopstvenu štetu, samo da bih izbegao sukob ili kakvu lošu opasku na svoj račun.

Ljude poput mene će drugi ljudi zgaziti poput bubašvabe, a da bi me iskoristili uvek se vade tom parolom “On je dobar, on će nam učitniti,” jer znaju da mi je stalo do toga da budem dobar, a kad na mene dođe red da mi se nešto učini, uglavnom nailazim na zatvorena vrata.

Znate ono: “Nismo kod kuće. Dođite kasnije,” ili kako to danas češće čujemo: “Mobilni korisnik nije trenutno dostupan,” ili “Nije baš pravi trenutak. Sačekaj da dođu bolja vremena…”

Dovraga, stalno nešto čekaš.

Ja sam jedan od onih tipova što je išao od sobe do sobe studentskog doma, a i po komšiluku, ne da bi se s nekim družio, nego da bi instalirao Windows na nečiji novi laptop, ili na nečiji antički kompjuter u nadi da će vaskrsnuti, a kad se posle na tom laptopu ili kompjuteru gledao film ili slušala muzika, retko kad su me zvali, ali ako se desilo da nešto ne valja, znalo se ko je za to bio kriv i koga će opet zvati da popravlja.

Znate već ono: “Kad je muka, ‘ajde Đuka…” da ne lajem sad baš toliko koliko ne bih hteo, to ćemo ostaviti za kasnije. Sve u svoje vreme.

Kada je trebalo pisati grupne seminarske radove, sve bih uradio sam i dopisao bih imena onih koji su to navodno uradili zajedno sa mnom. I kad ne budu zadovoljni ocenom, opet se znalo čija je to krivica, jer kako možeš biti kriv za nešto što nisi ni uradio?

Uvek sam bio tu da nekome obradim fotografiju na brzaka, da izmontiram neki video, napravim sajt, prevedem nešto sa engleskog; šta god da treba, a ja to umem da uradim, tu sam, a iako ne znam da uradim, neka, snaći ću se.

Sve sam u životu naučio da uradim samo nisam naučio da naplatim ono što radim.

Na kraju uvek izvisim ko magarac, jer i magarac je sve vreme teglio, a paradoš je konj, nikad magarac. I, ne kaže se džaba namagarčiti nekog. Eto.

Reklo bi se da je problem u njima, a ne u meni, jer su oni ti koji mene iskorišćavaju, ali mislim da je ipak problem na mojoj strani.

Problem je što sam večiti dobrovoljac, samo da bih bio “dobar”, i biti dobar je nešto što najbolje umem, al’ to mi je najmanje dobrog donelo.

Čak me je i učeteljica zvala “Dobrica”, jer nikad nisam pravio probleme na času; što ne mogu da kažem za nastavnike viših razreda i srednje škole, tad me je malo testosteron drmao.

Al’ čak i doba testosterona sam bio dobar prema “drugaricama” i to mi nije baš mnogo pomoglo jer su se njima uvek sviđali ovi sa nekim drugim epitetima, sa drugog kraja spektruma. Al’ jebeš ga! Nije sad to toliko mnogo ni bitno. Eto, opsov'o sam.

Problem je što je sve što sam za ovih 35 godina stekao epitet nekog “dobrog”, al’ ni to nisam baš uvek, nego samo u odabranim situacijama, jer kad jednom kažem “Ne”, e onda sam najveći belosvetski probisvet, jer sam svima učinio samo njima, eto baš, neću, ili zato što sam se uopšte usudio da kažem “ne”.

Al’ ne da se oni naljute, nego još misle kako sam glup, jer tobož oni meni čine uslugu time što mi pružaju šansu da ja nešto uradim za njih, a ja, budala, to odbijam!

Tako sam jednom, dok sam bio student, nečijem detetu, držao časove engleskog, fala bogu ne za džaba, već, kako su oni to protumačili, da bih zaradio iskustvo poziva kog sam odabrao. Takoreći, stažirao sam.

Trajalo je to jedno dva meseca i nije to bilo toliko do engleskog. Znalo je to dete engleski i bez mene. To je sve bilo isplanirano tako da bi mama tog deteta malo odmorila od njega, al’ ja to nisam odmah provalio. Ja tu mamu nisam valjano ni poznavao, al’ je ona bila kućni prijatelj nekog ko sam baš dobro poznavao, pa sam teška srca pristao na tu ucenu.

Osladilo se mami da ima slobodno nedeljno popodne i počela sina sve ranije da šalje na engelski, a sinu se osladilo da posle časova malo igra igrice na mom računaru, pa se taj čas engleskog pretvorio u nedeljno popodne kod Ivana.

Posle nekoliko takvih nedelja došao je jedan od retkih trenutaka u mom životu kad sam stisn'o zube da kažem: “Ne može više ovako! Čas košta toliko! Sledeći put ga pošalji na vreme, a ne dva sata ranije! Imam ja i svojih planova.”

Znaš šta je posle bilo? Ne samo da se mama naljutila na mene, već i se i dotična, koja je provodadžisala kod mame, zeštoko najedila. Od tad više ni da čuje za mene.

Al’ neka. Tako je i bolje.

Iz svega toga trebalo je da naučim – drugi put, bolje odmah kaži pošto košta.

Al’ nisam nikad kazao. I dan danas ja idem sebi uz dlaku.

Nije to jedini put da sam tako nešto doživeo. Uvek je bilo tako. “Hajd ti, tebi je to lako, ti to znaš, ti to voliš…” A, kad neću, onda sam baraba.

Sad prosto ne znam da l’ je sreća ili nesreća što sam se oženio za jednu istu takvu.

Sreća je što nije ponela tovar već zapregu, pa ne moram još i njeno da vučem, a niti ona moje.

A, nesreća je što nas oboje upregnu, jer u paru baš valjano možemo da potegnemo, a kada ovo naše dete bude shvatilo koliko mi toga možemo poneti na leđima, e onda smo ga tek nagrabusili; svo troje; mada nešto mi se čini da je dete već prokljuvilo s kim ima posla.

Al’ ako ću za nekog da teglim onda ću za nju da teglim. Jedino je moram naučiti da je mnogo bolje neko vreme tegliti svoje, a naplatiti kad tegliš tuđe, pa da imaš novca da platiš druge da tegle malo tvoje. Ako je to budem naučio, ja sam kao roditelj, uspeo.

Nije problem što ću nekom uraditi, a neću ništa zaraditi, ili što ću nešto uraditi umesto nekog drugog, i još će taj drugi biti nagrađen umesto mene, i što ću rađe uraditi nešto za drugog nego za sebe, problem je što ću ja posle, bilo da sam to uradio, bilo da sam to odbio, sebe mrzeti.

Kad uradim, mrzim sebe jer sam opet ispao magarac, ko onaj drveni lutak Pinokio, a ako ne uradim, onda ću sebe mrzeti jer nisam uradio, a mogao sam; što znači da nisam bio dobar i vila me neće pretvoriti u pravog dečaka, već ću zauvek visiti na nečijim koncima.

I kako god okreneš, najebao sam. Najbolje da me niko ništa i ne pita, onda sam najmirniji. Al’ pitaju. Čim osete.

Još veći je problem, kada se ta mržnja, ‘nako, nagomila.

Onda se noću probudiš, tobož da pišaš, pa se vratiš, a oči ko u sove, i projektuješ film na plafon, i gledaš u taj film i sve ne veruješ šta vidiš, i pitaš se: “Dokle više!?”

Nakon dva sata takvog filma ustaneš iz kreveta, ne da opet pišaš, nego da pišeš, jer samo tako umeš da izraziš svoje nezadovoljstvo posebno kada znaš da onaj kome je upućeno neće to ni čitati.

Nekako ti se sve čini da svi drugi isteraju svoje, dobiju ono što žele, a jedino ti cela veka tegliš neki teret za sobom, i nikako da ga skineš s leđa. Da je taj teret bar tvoj, pa da znaš šta ćeš sa njim, nego ko zna čiji je i čemu služi.

Glupo je sad o tome i razmišljati, posebno u pola pet izjutra, al’ šta bi čovek drugo i mogao raditi u ovo doba posle jednog takvog filma?

Već 35 godina, čim mi malko presedne, bežim od tih što me jašu, pa sam čak i do Kine stigao.

Al’ ne mož pobeći. Gde god da odeš magarac si.

Jedino da se pojavim na nekom mestu gde još nisu sreli magarca, al’ sve se plašim da ću za tako nešto morati da volontiram kad dođe vreme da se kolonizuje Mars; jedino što bih i tu ispao magarac što bi uopšte i išao da sadim krompir po Marsu, da bi neko drugi došao na gozbu, kad čitav taj krajolik bude zazeleneo ko majska livada.

Nisam ja jedan od onih što nešto urade za tebe, pa ti posle prebacijem: “E, sad ti moraš meni!” A ti baš nećeš ili ne možeš, a ja ti onda ti to celog veka pamtim. Ma, jok! Takve ni ja ne volim.

Jednom sam bio tražio od nekog da mi instalira Windows, dok još nisam sam znao, taj došao odmah, pa ga instalirao, al’ je sutradan odmah smislio kako da mu se odužim, a ja baš nisam mogao, pa se toliko naljutio da me je obrisao s fejsbuka, a ja ostao da se jedem, evo sve do danas.

Onda sam odlučio da ću ubuduće sam instalirati Windows, ali nisam znao da ću to svima raditi.

Nikad ja ništa neću tražiti, osim ako mi baš treba, ako baš ne mogu sam. A i ako ne dobijem šta sam hteo, neću se ljutiti, biće mi krivo, ali ti to neću reći.

A i kad ne mogu nešto da uradim, rađe ću to naučiti nego da tražim. Što znači, da ako tražim, baš mi gori pod nogama. Valjda se zato i toliko razočaram kad ne dobijem ono što tražim. Al’ ne znaju oni da ja tražim zato što nemam drugog izbora, al’ nije to sad toliko ni bitno.

Ja sam do te mere naivan, da me sramota da bilo šta naplatim. E, to je već problem! Nije da ja ne znam da napravim ili uradim ništa vredno, ili korisno, nego me sramota da naptalim.

Bilo je i onih koji su hteli da mi plate, a ja sam samo odmahivao rukom. Bilo je slučajeva i da mi tutnu novčanicu u džep, pa me bilo sramota, i onda sam trošio taj novac na druge; tako mi lakše padne.

Naučili su me da samo zlim ljudima treba novac. Al’ nije to baš tako. Novac treba svima. Bez novca ne možeš ništa. Nego ga neki imaju malo više, neki malo manje. To što ih ovi rđavi imaju više je zato što ispostave račun i za šta treba i za šta ne treba, a mi što hoćemo da budemo dobri, znamo samo dobro da potegnemo.

Ovi treći, što nisu ni “mi”, ni “oni”, ispostave račun samo kad treba i zato oni imaju novca taman koliko im treba.

Ima rđe i bez para, nego za takve ne marimo, jer mislimo da su tako nešto i zaslužili. Ovi drugi nam bodu oči.

To je ono kad sedneš pa se zapitaš: “Pička mu materina, kako je moguće da jedan takav glupander ima, a ja, evo, šta sve znam da radim, pa nemam?!”

Kažem opet, nije problem u njima, problem je u nama. Da mi znamo da naplatimo to što znamo da uradimo, imali bismo i mi. Nego smo mi “skromni”, i iz “dobre kuće”; da ne kažem šta.

Kome je to išta dobro donelo?

Pravog magarca možeš poznati po dugačkim ušima, nas, figurativne magarce, po dugačkim rukama. Mi smo ti ona karika što nedostaje kod Darvina. Niti čovek, niti majmun, niti magarac, već od svega po malo; izgleda ko čovek, ruke ko u majmuna, a uši ko u magarca, al’ ne zna ni da njače nego ćuti i tegli, ko mula.

Znaš, moram i ja nekad stati na svoju stranu, i moram češće psovati.

Kad sam bio mali, smeo sam da psujem samo u bašti, jer tamo niko ne čuje. Al’ čak i u bašti, najgora psovka mi je bila: “Idi u peršun!” Jer, šta drugo može u bašti da inspiriše na psovku, ako ne peršun.

Posle sam dobio dozvolu da psujem kod babe i dede, kod ovih što nisu sejali baštu već su u njoj gajili višnje i maline, i tu i tamo malo luka, i nisu govorili “bašta” nego “bašča” al’ mama i tata nisu znali za taj ausvajs; al’ sam ja do te mere bio poslušan da od peršuna nisam mnogo odmakao, pa su me braća od tetke ismevala jer ne znam ni da psujem ko čovek, a oni nisu bili baš sigurni šta je to peršun.

Braća ko braća, uvek su tu da pripomognu, pa su me naučili da pokazujem srednji prst, iako ni to nisu baš bili najsigurniji šta znači pošto me nisu naučili u kojim situacijama je taj prst delotvoran i kome bi ga trebalo pokazivati, pa sam ga ja prvom prilikom pokazao pred mamom i dobio jednu zauši. Od onda baš i ne pokazujem.

Palac, kad okreneš na gore je kad misliš da je nešto dobro, na dole je nešto loše. Kažiprst staviš na čelo kad razmišljaš, al’ ne smeš njime da upireš ni u koga jer nije lepo, i njime čačkaš nos kad niko ne gleda ili dok na semaforu čekaš zeleno, a srednji prst, e to baš ne znam kad se koristi.

Nije da ja sad, kad više nisam dečak, ne psujem, al’ psujem samo kod kuće, i pred onima kojima ta psovka nije ni upućena, a kad negde drugo lajem, onda to radim na jeziku na kom me niko ne razume. Da imam baštu, verovatno bih tamo išao da psujem, al’ pošto nemam, moram ovako.

Al’ morao bih naučiti da psujem malo i van kuće; tamo gde treba, i onog koga treba, jer ona parola “ko tebe kamenom ti njega hlebom”, ne pije mnogo vode kad znaš da “nema leba bez motike”, pa je bolje reći “ko tebe kamenom ti njega motikom”.

Ljudi kad krenu da spašavaju svet i da uče druge kako bi trebalo živeti, ili nemaju svojih briga, ili ih imaju toliko da ne znaju šta će s njima i ne znaju odakle bi počeli, pa onda rešavaju tuđe; e, ja sam ovaj drugi.

Uvek znam šta bi ko trebalo da radi, i uvek znam ko je gde pogrešio i kako to drugi put da ispravi, al’ kad na mene dođe red da primenim sopstveni savet, onda malko zatajim.

Koliko god ja pisao o tome da je važno reći ne, kada sam lično u poziciji da to učinim, uvek oklevam i uvek mi je nekako lakše da odradim ono što se od mene očekuje, nego da nekog izneverim.

Nije to baš tako ni lako kako se na prvi pogled može učiniti, mislim primeniti sopstveni savet. Kad tvoj obraz može da seva zbog nečeg što si rekao ili uradio, onda se dobro zamisliš i odeš na onu stranu – neka, bolje ovako, da se ne zameram!

I šta sad ja da radim? Hajd ti budi pametan?

Kažu ko se jednom opeče taj i u hladno duva. Pa tako i ja, znam da ne smem više biti otirač, al’ isto tako znam da ću verovatno nastaviti da duvam kako kome stignem, jer kad neko nešto traži od mene, nikad ne stanem da se zapitam da li ovaj hoće da me iskoristi, već se uvek pitam hoću li ga izneveriti ako kažem: “Ne” i hoću li se zbog tog “Ne” kajati.

Sad mislim da je bolje da se kajem zbog “Ne”, nego zbog “Da”, jer najebao sam kako god okreneš, al’ bar neću morati da teglim ništa tuđe, ali pod pritiskom slabo čujem svoje misli, dođu mi nekako kao kroz vodu.

Ne znam sada ni kako bih završio ovo, a ne znam ni šta je “ovo”.

Jadikovanje? Monolog? Monodrama? Blog? Scenario za kakav stend ap? Uvod u neki roman ili autobiografiju? Ko će ga znati? Al’ da je vreme da se privodi kraju, vreme je.

Ako ja bar ništa nisam naučio iz ovog, nadam se da si bar ti. Toliko sam post'o vulgaran, da neću više ni da ti persiram.

Pa, eto, kraj.

Kada nas poslodavac tretira kao robu koju će da proda potencijalnim kupcima, onda mu je veoma bitno kako je ta roba upakovana; bitno je da li smo obrijani, da li smo uredno podšišani, da li imamo tetovaže, i ako naš poslodavac neki naš detalj smatra neprivlačnim, insistiraće da ga promenimo, uklonimo, ili sakrijemo.

Omot je bitan, jer omot je ono što privlači pažnju kupca u moru sličnih proizvoda, i tek kada omot privuče pažnju, potencijalni kupac će poželeti da zna šta se tačno nalazi unutra.

Ali, omot sam po sebi nije presudan faktor u kupčevoj odluci da li će nešto kupiti ili neće. On će tu odluku nalazi na osnovu onoga što je ispod omota.

Kada kupac unapred zna šta se nalazi ispod omota, onda omot čak i nije mnogo bitan. Apple može da pakuje svoje telefone u crne, najlon kese, ali će ga ljudi kojima je stalo do toga da poseduju iPhone i dalje kupovati iPhone, bilo da taj telefon kupuju kao statusni simbol ili zbog onoga što taj telefon pruža.

Iako iPhone neće mnogo mariti da li je upakovan u kesu ili nije, čoveka, kog neko prodaje, će i te kako biti briga da li je sam odlučio kako će da izgleda ili je to neko drugi učinio umesto njega.

Svoju prvu tetovažu sam uradio nešto pre nego što ću upisati fakultet, a ubrzo sam uradio i drugu.

Tetovaže sam hteo da imam još kad sam bio dete jer je prva tetovaža koju sam ikada video bila na ruci mog dede kog sam mnogo voleo i koji je mene mnogo voleo. Tetovaža je za mene nešto što samo meni dobri i dragi ljudi imaju.

Neko drugi, ko je tetovaže prvi put video u filmovima u kojima su svi kriminalci stereotipno predstavljeni kao ćelavi, tetovarani i nabildovani tipovi, neće imati isti doživljaj tetovaže poput mene, ili nekog ko je prvi susret s tetovažom imao na telu svog omiljenog rok benda ili košarkaša.

Nakon svoje prve dve tetovaže, u narednih nekoliko godina sam uradio još četiri, što znači da ih sada ukupno imam šest, i većina njih je na kranje vidljivim mestima, čak tri na podlakticama, a tu sam ih stavio pre svega jer sam želim da ih vidim, a ne da bi ih neko drugi gledao. Kod mene postoje tetovaže koje želim da vidim, i one koje ne želim da drugi vide (zapravo je jedna takva) i mislim da je kod većine drugih isti slučaj. Niko se ne tetovira da bi to drugi gledali.

Tetovaža je crtež na nečijem telu. Kao što neko ima majicu sa nekim natpisom ili slikom, neko drugi ureže određenu sličicu ili natpis u svoju kožu jer su mu ta sličica i taj natpis posebno dragi i imaju poseban značaj; za tog nekog, ni za koga drugog.

Ne mogu da kažem da je osuđivati nekog na osnovu tetovaža i primoravati ga da ih prikriva primitivno, jer velika većina primitivnih ljudskih zajednica odobrava tetovaže, a u većini plemena su tetovaže statusni simbol.

Osuđivanje tetovaža je karakteristika nezrelih i egocentričnih osoba koje sebe postavljaju kao model normalnog izgleda, ponašanja i razmišljanja i svakod odstupanje od njihovih normi se smatra pogrešnim i neprihvatljivim, što je posebno karakteristika bivših i sadašnjih komunističkih društava.

Kako je rekao Teodor Teja Kraj, lik kultnog filma Profesionalac u režiji Dušana Kovačevića:

Prirodi je trebalo milion godina da od majmuna napravi čoveka, a komunizmu samo 50 da od čoveka ponovo napravi majmuna.

Iako sam svoju prvu tetovažu uradio pre odlaska na fakultet, prvu, ozbiljnu, sliku koja mi je govorila da će tetovaže biti problem, stekao sam tek pošto sam isti završio i otišao da se prijavim na biro, gde sam zauvek i ostao prijavljen (sve dok me nisu gumicom izbrisali).

Naime, službenik biroa, čiji je posao da me savetuje pri pronalasku posla, mi je krajnje otvoreno rekao:

Kako ti misliš da budeš učitelj sa tim tetovažama? Vidi na šta ličiš!

Iskreno sam se nadao da je to samo jedan primerak koji nije imao dedu kog je voleo i čiji deda nije imao istetovirano srce na podlaktici, ali se ispostavilo da je to jedan OD.

Međutim, to me nije sprečilo da uradim nove tetovaže, jer u pitanju je moje telo, i tuđa osuda tetovaža više mi govori o njima samima nego o meni. Moja koža, moja stvar šta ću da radim sa njom i ne znam kako to može bilo kog drugo da se tiče, ali dobro.

Kada ste nesnađeni u svetu, kao što sam ja još uvek ne snađen, i kad radite za one koji vas prodaju poput neke čokoladne poslastice u izlogu, onda, ne samo da će vas terati da pokrivati tetovaže, nego će vas terati i da se brijete.

Tetovaže još nekako da razumem, mislim ne razumem, ali može da mi bude jasno da to neko jednostavno smatra neukusnim; smatram i ja štošta neukusnim, no nije moja stvar.

Ali, da neko ima potrebu da mi određuje šta ja da radim s mojom bradom, posebno ako je ta brada uredno podšišana, oblikovana i oprana, e to ne razumem!

Mislim, razumem. Tako nešto su izmislili muškarci koji jedva da imaju brčiće, pa da bi prikrili svoj nedostatak testosterona odlučili su da ubede sve druge da bi trebalo da se briju. Siguran sam da to nije bila ideja jedne žene, ali su neke ipak prihvatile tu ideju, posebno ako su im muževi ovi koje sam gore opisao.

Poput tetovaža, neki od meni najdražih ljudi na ovom svetu su nosili ili još uvek nose brade.

Ne znam šta se to koga tiče i zašto bi neko mogao i imao pravo da ti naredi da se obriješ! Da mi brada ne treba priroda bi se postarala mi to se čudo ne prostire od očne do adamove jabučice.

Bože moj, to nije imidž jednog nastavnika, reče mi žena koja se kune u bradatog, mudrog učitelja Konfučija, a ne shvata da su se neki od najvećih zlotvora u istoriji čovečanstva brijali, poput još jednog lika u kog se ona kune, a koji je poznat po svojoj crvenoj knjižici i genocidima nad sopstenim narodom i kog ne smem ni da pomenem dokle god sam ovde, ili poput njegovom savremenika sa onim čuvenim brčićima, a nije Čarli Čaplin.

“Obrij se!”, sam toliko puta čuo u ovoj zemlji da sam samom sebi obećao da je ovo poslednji put da se brijem zbog nekog drugog, iako se sada praktično brijem zbog sebe, jer mi još neko vreme treba ovaj posao, i želja mi je da ulazim u što manje sukoba sa nadređenima, posebno ako ono što gubim, tj. brada, nisu od nekog egzistencijalnog značaja, a što ne znači da mi nervna stabilnost nije makar privremeno narušena.

Koliko god neko imao predrasuda prema bradatim, ćelavim, tetoviranim tipovima toliko ja imam predrasuda prema onima što to smatraju lošim, onako iz prve, bez mnogo razmišljanja. Kad mi neko prevrne očima na moje tetovaže ili na moju bradu ili ćelavu glavu koju sam nekad imao jer sam tako hteo, a sad jer tako moram, sve mi je jasno.

Žabe krastače su poznate po tome što se u narodu veruje da će nam iskočiti bradavice na rukama ako ih budemo dirali, često ih možemo videti pregažene na putu, ali ono što je još karakteristično za njih jeste da veoma retko menjaju smer kretanja čak iako naiđu na zid.

Ako živite u vlažnom području, u blizini neke bare, jezera, kanala ili reke, sigurno ste imali prilike da u vlastitom dvorištu vidite, ne jednu već desetine žaba, kako poput igračaka na navijanje skaču na zid vaše kuće, ili bedema, nadajući će da će ovoga puta moći da prođu kroz njega ili da ga makar malo pomere.

Kada se smrkne, krastače izađu iz svojih skrovišta u potrazi za hranom, a nisam siguran da žaba koja čitavu noć provede naskačući na zid išta ulovi pa je pravo čudo kako ova bića uopšte preživljavaju.

Na prvi pogled te žabe nemaju ništa slično nama, ali kada se malo bolje zamislimo gotovo sigurno možemo da nađemo makar jedan primer kada smo rešavali probleme poput ovih životonja.

Izvnova bismo pokušavali da radimo jedno te isto, odbijali bismo i da pomislimo o menjanju naših navika, nadajući se da će problem biti rešen sam od sebe, ako samo budemo dovoljno strpljivi neshvatajući da sve što bi trebalo da uradimo jeste da malo promenimo kurs u levo ili u desno i ne samo da bismo rešili problem već bismo imali potpuno novu perspektivu koja nam pruža pristup neotkrivenim mogućnostima.

Od žabe je suludo očekivati da ume da rešava probleme i da menja kurs jer oprema koju ona poseduje ispod svoje krhke lobanje služi jedino za plaženje, skakanje i naskakanje.

S druge strane svako ko je sposoban da čita ovaj tekst je opremljen mnogo boljom tehnologijom nego žaba.

Ako smo imali samo malo sreće, rodili smo se sa zdravim mozgom, dvema rukama koje na sebi imaju 10 prstiju i dvema nogama i to je, uz znatno duži životni vek nego što ga žaba ima, sve što je neophodno da bismo stekli veštine koje će nam pomoći da rešavamo, ne samo sopstvene već i probleme mnogih drugih, da širimo vidike, da rastemo da se razvijamo, da stvaramo i da činimo ovaj život lakšim, prijatnijim, manje opasnim i berićetnijim.

Pored svega što posedujemo i pored svega što smo sposobni da učinimo češće ćemo se u životu ponašati kao žabe krastače nego kao ljudi. Ispostavilo se da se lakše opredelimo da beskonačno udaramo glavom o zid nego da promenimo neku lošu naviku ili perspektivu. Za to je upravo odgovoran žablji mozak, iznad kog je narastao ovaj nešto korisniji, ljudski.

Sledeći put kada se zateknemo ispred nekog zida, trebalo bi da shvatimo da je red stanemo na dve noge, napustimo žablju perspektivu i radimo ono u čemu smo dobri, a to je rešavanje problema.

Suludo je očekivati život bez problema, ali bi trebalo znati da smo posedujemo opremu za rešavanje problema, samo bi je trebalo upotrebiti kada za to dođe vreme.

Kada promenim font u softveru u kom pišem imam osećaj kao da to više nisu moje reči; kao da ih je neko drugi napisao, jer prosto nisu moj “rukopis”.

Verujem da oni koji su pisali perom i oni koji su kucali na pisaćim mašinama nisu imali taj problem.

Pitanje je sada, koliku ulogu igra font u našem pisanju? Da li je dobro menjati ga ili bi uvek trebalo da koristimo isti? Da li da sve što napišemo prvo zapišemo rukom, pa onda prekucamo u računar kako bismo bili sigurni da font nije uticao na naše pisanje?

Da li to uopšte ima uticaja ili je samo iluzija jer naše reči ne zavise od fonta nego od naših misli?