Ljudi misle da su dobri u poimanju brojeva. Mi smo jedina vrsta koja se bavi matematikom i koja ume da razume matematičke zakone i odnose brojeva na tako dubokom nivou. Ali, kada su u pitanju veliki brojevi, imamo priličnu lošu sliku. Na primer, dobro se snalazimo sa brojevima koji se podudaraju sa brojem naših prstiju, sa brojem naših godina, sa brojem dana u jednoj godini, ali kada prosečnog čoveka pitaš kola je razlika između jednog miliona i jedne milijarde, reći će milijarda je hiljadu puta veća od miliona i buće u pravu, ali i dalje neće imati jasnu sliku koliko je zapravo milijarda veća od miliona.
Da bi prošlo milion sekundi, neophodno je da čekamo nešto više od jedanaest dana. A, da bi prošla milijarda sekundi neophodno je da čekamo nešto više od trideset i jedne godine. Ovo je najbolji prikaz razlike između jednog miliona i jedne milijarde, jer kada kažeš čoveku da bi nešto trebalo da čeka jedanaest dana, to bi još i mogao da podnese, ali da nešto čeka trideset i jednu godinu bi mu veoma teško palo.
Ova planeta postoji više od četiri milijarde godina. Prvi čovek se na planeti pojavio tek pre nekih dve stotine pedeset hiljada godina, a civilizacija kojoj imamo traga postoji između deset i petnaest hiljada godina.
Kada uzmemo da je prosečan životni vek čoveka oko sedamdeset godina, bar na ovim prostorima, shvatamo koliko malo vremena imamo na ovoj planeti, koliko je života proteklo dok nismo bili prisutni i koliko će tek života da protekne dok Sunce ne bude progutalo ovu planetu i zauvek uništilo i nju i sav život na njoj.
Sedamdeset i kusur godina, i to pod uslovom da imaš dovoljno sreće i da radiš sve što je u tvojoj moći da taj život sebi ne skratiš.
Statistički gledano, šanse da uopšte budeš živ, da se rodiš, su ravne nuli. Od beskonačnog broja spermatozoida, taj jedan je, u pravom trenutku stupio u kontakt sa jajnom ćelijom i stvorio kopije ljudskih ćelija koje danas znamo kao nas.
Mi smo ništa više nego materija koja je svesna sama sebe i koja će jednog dana promeniti oblik, a ta svest, će zauvek nestati i više je nikada neće biti baš kao što je nikada nije ni bilo.
Zar to nije magično? Zar to nije dragoceno? Zar to nije nešto što bi trebalo da iskoristimo na najbolji mogući način?
A, opet, toliko vremena provedemo radeći neke besmislene stvari, žudeći za nečim potpuno nebitnim, brinući o nečemu potpuno beznačajnom, trudeći se da udovoljimo nekom ko to nije zaslužio…
Kriza srednjih godina nije nešto čega bi se trebalo stideti. Samo beskičmenjaci koji kroz život prolaze čekajući da im nešto padne s neba se nikada ne zapitaju – a koliko mi je to još ostalo do kraja i šta ću sa tim da radim?
Trideset i sedam godina i bliži se trideset i osma. Ove godine umrla je jedna moja prijateljica s kojom sa odrastao. Bila je jedan dan mlađa od mene. Odrasli smo zajedno. Išli smo zajedno u školu i na časove engleskog jezika. Posle su nam se putevi razišli, ali mi je i dalje bila draga. Nema je više. I, kada se tako nešto desi, ne možeš, a da se ne zapitaš, a šta ako se ja sutra ne probudim?
Da li mogu da kažem da sam vodio život koji je bio ispunjen? Da li je imao smisla? Da li sam uživao? Da li sam bio od koristi? Ili sam samo slepo pokušavao da preživim, da dočekam još jedno svitanje, i da se nadam da će sutra biti bolje nego juče? Da li sam bio aktivni junak svog života ili samo slepi posmatrač koji je tumarao svetom bez ikakvog cilja, bez ikakvih nadanja, bez ljubavi, bez sreće…
Ne mogu da kažem da sam u potpunosti protraćio ovaj protekli život, ali sigurno je bilo stvari koje bih uradio drukčije, stvari koje nikada ne bih učinio i stvari zbog kojih bi mi bilo žao što ih nisam uradio.
Ovo poslednje je najgore. Kažu da je najteže dočekati kraj života i na samrti shvatiti da si mogao da budeš nešto, da si se samo malo potrudio. Kažu da je to umiranje u najvećoj agoniji, kada shvatiš da si protraćio život…
Kada bih danas saznao da mi je ovo poslednji dan u životu, postoje nekoliko stvari za kojima bih žalio; što nisam proveo više vremena sa porodicom i sa prijateljima, što nisam napisao sve što sam hteo da napišem, i što nisam snimio sve što sam hteo da snimim.
Još kao dete pokazao sam veliko interesovanje za film. Imao sam osam godina kada sam imao prvu ideju za roman, kog bih kasnije pretvorio u film. Idol mi je bio Stiven Spilberg. Imao sam neku knjigu sa snimanja filma E.T. U toj knjizi su bile prikazane fotografije iza scena, bio je objašnjen proces stvaranja filma i od onda sam se zaljubio u pričanje priča kroz slike i film, ali voleo sam i da pišem.
Kao dete nisam mnogo govorio. Posmatrao sam svet, slušao i upijao kao sunđer. Sve svoje ideje, zapažanja, zaključke, obožavao sam da zapisujem u dnevnicima i u pričama.
Kako nisam imao kameru, nisam mogao da snimam, ali sam oduvek sanjao o tome. Ideja da završim režiju je propala jer nisam imao dobre ocene u školi. I tako su mi preostali papir i olovka koji su mi pomogli da tragam za smislom u ovo životu kome to i te kako nedostaje.
Pre deset godina sam završio pisanje svog prvog i, za sada, jedinog romana. Tada sam mislio da sam na putu da napravim karijeru kao pisac. Ali, deset godina kasnije ja još uvek nisam napisao svoj drugi roman i karijera pisca je nešto što je ostalo na nivou nekih nedosanjanih snova. Nešto za čim bih žalio kada bih saznao da mi je ovo poslednji dan u životu.
To ne znači da sam u potpunosti prestao da pišem. Sve to vreme, svih ovih deset godina sam pisao. Postoji sigurno deset verzija tog drugog, prokletog romana koji nikada nije završen. Učio sam o pisanju, ali nisam siguran da sam bilo šta iz tih knjiga i kurseva naučio. Jer, pisanje nije nešto što se uči kroz knjige i kurseve. Pisanje je nešto što naučiš pišući i živeći.
Toliko sam želeo da isforsiram tu karijeru kao pisac, da sam učio o marketingu, imao sam želju da napravim brend od sebe, da steknem publiku, i najviše energije mi je odlazilo na to da privučem pažnju na sebe na društvenim mrežama, da napravim mejling listu, kako bih kada dođe vreme za to lakše prodao roman u što više primeraka. Pokušao sam da pišem na engleskom, preveo svoj prvi roman na engleski, ali ništa od toga nije bilo uspešno. Jer to su neke stvari koje ne možeš isforsirati. Te stvari se dogode dok radiš i publika se stvara kap po kap, kada se pojavljuješ i pred druge stavljaš rad koji je bitan, koji ima neku vrednost, koji navodi ljude da se zamisle, da osete nešto… a ne da bi upro prstom u sebe i rekao – Vidite, ja pišem, očekujem da kupite moj roman ili šta god…
Nažalost, to je nešto što sam naučio na teži način…
I šta sad? Kada si po svim merilima već preživeo više od polovine svog života, a nisi ostvario ono što si hteo da ostvariš? Da li je sada kasno da sanjaš? Da li je kasno da bilo šta preduzimaš? Da li ćeš sada tek tako da odustaneš?
Da li je u redu biti neki večiti sanjar? Neko dete u telu odraslog čoveka koje se nada da će jednog dana ipak ostvariti svoj san da se bavi pisanjem ili snimanjem filmova?
Šta će reći ljudi kad te vide sa kamerom kako se kao neko dete snimaš za YouTube i deliš neke savete? Šta će reći roditelji kada budeš otkrio najmračnije tajne svog detinjstva? Zar nisi jedan običan propalitet? Zar nisi neko ko se zamlaćuje snovima o uspehu kao oni ljudi što se pojave na nekom Talent Show-u i obrukaju se? Zar misliš da do sada već ne bi uspeo da tvoj rad vredi ičemu?
Ne znam. Možda. Možda ne bi trebalo da se zamlaćujem sa svim ovim, već da živim normalno kao i svi drugi? Šta je uopšte normalno? Normalno ne postoji i sve je normalno, čak i ono nenormalno. Postoji samo nešto što većina radi, i nešto što vrlo mali broj ljudi pokuša, a još manji broj uspe u tome, ali sve je to normalno. I ne pokušati i ne uspeti i uspeti.
Al’ najgore je kajati se jer nisi ni probao, a hteo si. Drugo je kad nisi imao želju ni potrebu…
Kažu da su dvadesete godine idealne za eksperimentisanje. Tada probaš sve što si ikada želeo da radiš, i ako uspe, uspe, a ako ne uspe, nađeš neki posao u tridesetima, osnuješ porodicu i radiš to do penzije. Ustaneš ujutro, odeš na posao, dođeš kući, provedeš nešto vremena sa porodicom i prijateljima, i odeš da spavaš i tako u krug.
Ne! Nije nešto što me čini srećnim i što me ispunjava. Bez obzira što radim u školi kao učitelj i što je to profesija koja može da te čini kao da doprinosiš nečemu, jer zapravo radiš jedan vrlo odgovoran posao, baviš se vaspitanjem i obrazovanjem malih ljudskih bića, kada dođem kući i dalje imam potrebu da svom životu nađem smisao i da se izrazim na neki drugi način, pre svega kroz pisanje i snimanje, ali… nađem izgovor da to ne radim.
Tvrdim da sam umoran. Previše energije potrošim u školi terajući decu da rade nešto što im se ne radi, pokušavajući da ukrotim njihov impuls da se kreću, da se socijalizuju, da se igraju…
Tvrdim da nemam vremena, jer u sedam časova napustim stan i vratim se u njega u sedamnaest. Deset časova potrošim na posao, osam mi je potrebno za spavanje i šta mi onda ostane? Šest? I tih šest je iscepano na sat vremena pre posla, koje provodim pripremajući se za posao i pet nakon posla kada sam mrtav umoran i kada nemam koncentraciju da pogledam Instagram reel, a kamo li da pišem ili snimam…
A, onda pod tim izgovorom, provodim vreme radeći stvari od kojih nemam nikakve koristi, ali koje mi pružaju instant gratifikaciju u vidu lučenja dopamina i serotonina… Provedem sate gledajući sadržaj na internetu, igrajući video igre, i tako u krug… Sve s idejom da radim na sebi, učim nešto, tražim taktike kako da promenim svoj život, da stvorim više vremena i bolje uslove za radi koji će nešto da mi znači… za pisanje… za snimanje…
A kada malo odzumiraš, shvatiš da su to samo izgovori i da ako uspeš da nađeš vremena i snage da gledaš kratak sadržaj, nađeš vremena da radiš i stvari koje su od nekog značaja.
Nego, te stvari nije uvek lako raditi. A, čovek je biće koje izbegava discomfort. Izbegava neprijatnosti. Sve što čovek radi je s ciljem da se smanje neprijatnosti. Seks je radnja u kojoj se izgubi neprijatnost požude, obrok je radnja u kojoj se izgubi neprijatnost gladi, socijalizacija je radnja u kojoj se izgubi neprijatnost usamljenosti, a jeftina zabava je radnja u kojoj se izgubi neprijatnost dosade.
Ali, danas imamo toliko lakih i jeftinih načina da izgubimo dosadu. Toliko je praktično da nam stane u džep, nosimo ga sa sobom i kada nam je dosadno, u tri koraka smo na nekom drugom mestu gde je mnogo prijatnije i zabavnije nego da čekamo u radu u pošti, da sedimo sami i doručkujemo, dok obavljamo nuždu, dok čekamo da dete zaspi…
Ali, dosada je dragocena stvar, jer upravo iz dosade čovek nađe hobije, a hobi može da se izrodi u nešto korisno i lepo, kao na primer pisanje. Ne mora pisanje da bude profesija. Pisanje je tek od juče profesija. Ljudi su pisali jer im je bilo dosadno i ubijajući dosadu su pokušavali da pronađu smisao života, pa su tako nastala neka od najznačajnijih književnih dela…
Ali, u redu je i da bude samo dobar način da se ubije dosada. Što nije u redu jesu jeftini načini za ubijanje dosade… Ne doprinose ni našim ni tuđim životima… Potpuno su beskorisni i dok gledamo stoti Instagram reel, život nam prolazi pred očima… Život koji je tako dragocen i neponovljiv.
Ako već konzumiramo neki sadržaj, hajde da to bude nešto što ima smisla, nešto što nas tera da razmislimo, nešto što nas će nas učiniti boljim, a ne nešto što ćemo zaboraviti već idućeg sekunda.
Postoji velika razlika između dugometražnog filma, i Instagram reel-a.
Jedan moj profesor na fakultetu je rekao: „Kada biste svakog dana premestili jednu ciglu, do kraja života biste pomerili bi manastir.“
I zaista, pomeriti jednu ciglu je krajnje lako, ali mnogi baš zato što takav posao deluje lako i trivijalno nisu u stanju da pomere ni tu jednu ciglu. Nismo sposobni da gledamo u budućnost. Teško nam je da prihvatimo da je kontinuitet i svakodnevni rad jedino što donosi rezultate na duge staze.
Rim nije izgrađen za jedan dan, pa tako i ništa drugo što vredi ne može biti izgrađeno za jedan dan. Za nešto vredno, potrebno je svakodnevno raditi po malo.
Jedan od primera za to je odlazak u teretanu. Pravi rezultati teretane dolaze tek posle deset, petnaest godina (pod uslovom da ne koristiš hormone). A, većina očekuje da dođe do željenog tela tik pre leta, kako bi na moru mogli da imaju dobre fotografije i da impresioniraju turiste.
Ponekad imam osećaj da uopšte nisam akter svog života već puku posmatrač tuđih. Deluje mi da nemam kontrolu nad svojim životom. Ustajem rano ujutro da bih išao da radim nekim posao koji mi se uopšte ne radi, iako sam se školovao za njega, i kog radim isključivo da bih mogao da platim račune.
I dok samo tamo, u toj školi, dok pokušavam da nečemu naučim tuđu decu, kao da gledam nekog drugog kako to sve radi, a ja, onaj pravi ja, onaj ja koji bi hteo da se bavi pisanjem, samo nadgleda ovog drugog mene, kao da je u ulozi nekog avatara koji će mi doneti tek dovoljno novca da preživim do idućeg meseca.
Kada dođem kući s posla, toliko sam umoran od ponavljanja jednog te istog (sedi, ne pričaj, slušaj, ne možeš u wc, odmor je bio pre pet minuta, okreni se, gledaj pravo, ćuti, nema trčanja kroz hodnik, ne guraj se, stani u red…) da nemam snage da radim bilo šta. Prosto sednem, uzmem svoj telefon u ruke, otvorim Instagram ili YouTube i gledam šta su to drugi ljudi radili danas ili ovih dana. Gledajući, maštam da ću jednog dana i ja moći da provodim dane kako želim; da ustanem ujutro, doručkujem, pišem, odem na trening, vratim se kući čitam, pa još malo pišem i kada se od svega toga umorim, provedem vreme sa porodicom i prijateljima. Kada već sam ne mogu tako nešto da radim, onda gledam druge kako to rade. Prvo mi bude drago kada vidim da neko tako živi. To mi daje nadu da ću i ja jednog dana moći baš tako da živim. A, onda, kako se bliži kraj dana, i kako shvatim da ni danas neću pisati, postanem ljubomoran. Zadivim tim ljudima jer žive moj san.
Ali, nisu oni krivi. Kriv sam samo ja jer sam doneo pogrešne odluke. Umesto da sam odmorio nakon posla i seo da pišem, umesto da sam odlučio da preduzmem konkretne korake ka ostvarenju svog cilja, da budem pisac, ja sam se zadovoljio krajnje pasivnim posmatranjem tuđih života, onih koji su u tome već uspeli. Umesto da radim na ostvarivanju svojih želja i ambicija, ja posmatram tuđe, nadajući se da ću na taj način naći neke prečice…
Od toga nema ništa. Bez muke nema nauke, rekli bi stari ljudi. I baš tako. Ako ja ne poradim na tome da od svog života napravim nešto što sam želeo, niko drugi neće. A da bih ostvario svoje snove, moram aktivno da se njima bavim. Ne mogu samo da čekam da mi nešto padne sa neba. Ne, to se nikada ne dogodi. Uspeh preko noći ne postoji. Postoji samo dugačak period života u kom radiš bez ikakvih rezultata i onda se nešto dogodi i tvoj čitav život se preokrene. Nekada u tvoju korist, a nekada te vrati unazad; udalji te od cilja. I tada, ustaneš, otreseš prašinu s ramena i nastaviš dalje kroz oluju…
Jedan od prvih koraka ka ostvarivanju ciljeva je sticanje veštine da kažeš „Ne“. Reći „Ne“ znači doneti odluku s kim i na koji način ćeš da provodiš svoje vreme. Kada ti neko ponudi da ideš u bioskop, a ti znaš da tog dana nisi otišao u teretanu i nisi napisao svoju normu, znači da toj osobi i toj prilici moraš reći „Ne“, jer ako ne budeš njima rekao „Ne“, „Ne“ ćeš reći svojim snovima. Iako taj bioskop zvuči primamljivo i može da ti pruži zadovoljstvo, nezadovoljstvo koje sledi kada budeš shvatio da si proveo još jedan ne radeći na svojim snovima jer daleko veće.
„Ne“ se govori i društvenim mrežama kada ti je potrebno da vidiš nešto smešno ili inspirativno.
„Ne“ se govori i poslovnim prilikama kada te neko pita da li bi hteo njihovom detetu da držiš časove. Iako deluje da ti dodatni novac može biti od koristi, kada ne kažeš „Ne“ tuđem detetu, rekao si „Ne“ svom detetu ili ostvarivanju svojih snova. A, da li ova dva imaju cenu?
To ne znači da uvek moraš reći „Ne“ i da je potrebno da izbegavaš svaki vid zabave i da propustiš svaku priliku da dodatno zaradiš, ali pre nego što kažeš „Da“, moraš vrlo dobro da razmisliš, čemu drugom ćeš sve reći „Ne“, time što si nečemu rekao „Da“. To je kao brak. Kada kažeš „Da“ jednoj ženi, svim drugim ženama si rekao „Ne“.
Aktivno donosi odluke i biraj s kim ćeš i kako ćeš da provodiš svoje vreme. Ne dozvoli da bilo ko drugi raspolaže tvojim slobodnim vremenom i da bilo ko drugi donosi odluke o tome kako ćeš provodi svoje vreme.
Za tako nešto je potrebna disciplina da se držiš svojih odluka. Da radiš i kad je teško i kada bi rađe radio nešto drugo. Da ti ne bude žao zato što si odbio da odeš u bioskop ili na kafu ili da prošetaš sa nekim.
Reći „Ne“ nije dovoljno da bi ova strategija upalila. Neophodno je da znaš šta ćeš raditi sa svojim vremenom onda kada ga sebi budeš stvorio. Jer, ako kažeš „Ne“ društvenim mrežama i odjednom se u tvom danu pojavi dodatnih sat vremena, i ti ne isplaniraš šta ćeš da radiš sa tim časom, tvoj mozak će naći neki drugi vid lake zabave, čak će ga zamaskirati kao nešto što je tobož dobro za tebe, kao na primer igranje šaha ili neke druge igre…
Ne! Ne dozvoli pasivnom delu mozga da odlučuje kako ćeš da provodiš vreme. Tvojim vremenom mora da raspolaže racionalni um, onaj um koji nas izdvaja od drugih životinja koji se isključivo vode preživljavanjem i reprodukcijom.
Izdvoj jedno veče za sebe, sedi na krevet sat vremena pre spavanja i pitaj sebe šta to želiš da radiš? Dobro razmisli. Pogledaj u najdublje delove sebe. Seti se svog detinjstva. Seti se šta si želeo da radiš kad si bio dete. Seti se koliko si to želeo.
Sada, kada si odrastao, imaš priliku i obavezu da tom detetu uslišiš želju, jer ako ti to ne budeš uradio, niko drugi neće. Svi drugi su zauzeti ostvarivanjem svojih želja. Znaj, da ako ne radiš na ostvarivanju svojih želja i ambicija, to znači da radiš na ostvarivanju tuđih, baš kao što ja u školi radim na ostvarivanju tuđih želja i ambicija…
Potpuno je u redu da nemaš ambicije i želje, ali nešto mi govori da ih imaš i šta ćeš sada da uradiš povodom njih? Hoćeš li da dočekaš kraj svog života i da umreš sa saznanjem da si mogao da uradiš nešto, a nisi, ili ćeš odlučiti šta ćeš to da radiš i sesti i uraditi to?
Ovo drugo mi zvuči kao mnogo bolji izbor. Napravi spisak stvari koje želiš da uradiš, saznaj šta je to neophodno da radiš da bi ih ostvario i svakodnevno radi na njima. Kada ti bude ponestalo motivacija, a dogodiće se to, seti se da radiš na tome da ostvariš san jednog deteta, i da ne razočaraš jednog starca na samrti.
