Budite prvi koji će saznati da sam objavio novi sadržaj, bilo da je u pitanju blog, youtube snimak, ili podcast. Sve što bi trebalo da uradite jeste da se prijavite na Bilten i obaveštenja će vam stizati direktno na vašu mejl adresu.
Po prirodi sam prilično mršav i kada pazim šta jedem veoma mi je teško da se ugojim. Od svoje šesnaeste godine, pa do danas, sam u nekoliko navrata kretao u teretanu kako bih dobio mišićnu masu. Te 2000 i neke, kada nije bilo interneta, vežbao sam kako sam umeo i hranio sam se kako su me savetovali ljudi u teretani, koji ni sami nisu bili sigurni kako se to radi.
Večita borba sa samim sobom. Da li da radim ovo? Da li radim ono? Koliko sam dobar u tome? Zašto bih se zamarao time kada mi neće doneti ništa u životu… A sve vreme sediš i ne radiš ništa već živiš u nekom imaginarnom svetu, gde si sve to što želiš da radiš već završio i sad ubireš plodove svog rada, ili šta već… Ne želim ja mnogo, ali to
Bila je jedan dan mlađa od mene. Rodili smo se u istom porodilištu, a naše majke su bile u istoj sobi. Ipak, zvanično smo se upoznali onog dana kad, s peškirčetom na kom je izvezeno tvoje ime, kreneš put vrtića ne shvatajući šta te čeka ni zašto odjednom moraš negde da ideš gde nikog ne poznaješ i da radiš kako ti se naređuje i da deliš igračke sa tamo nekima
Sinoć sam poslednji put seo da radim kao dispečer/agent korisničkog servisa kako god se zvalo to radno mesto. Bilo je nešto posle pet izjutra kada sam završio smenu i napisao poslednje zbogom Vankuveru. Ja sam bio taj koji je dao otkaz. Razloga za to je bilo više, al’ ponajviše zbog toksične menadžerke iz Vankuvera, pod kojim rukovodstvom sam odbijao dalje da radim. Ipak, rešio sam da se rastanem prijateljski, jer
Istraživanje pokazuje da većina novogodišnjih planova padne u vodu tu negde oko 19. februara. Moji planovi nisu ništa bolje prošli ove godine, baš kao i prethodnih. Cilj mi je bio da svakog dana pišem 500 reči fikcije, čitam 30 minuta, snimim i objavim vlog, da ne jedem rafinisanu hranu i da 3 puta nedeljno (ponedeljak, sreda i petak), trčim 15 minuta. Kada bih uspeo u svemu, označio bih to zelenom
Stojim u dvorištu vrtića i čekam vaspitačicu da bih mogao da joj ostavim dete na nekoliko sati, jer tome vrtići služe. Dete je društveno koliko i ja pa se držimo jedno drugog dok ostali trče po dvorištu ili ćaskaju, ili pak pilje u svoje telefone. Ja, s druge strane, stoijim i piljim u njih. Jedno od ove dece koja su trčala naokolo je prilično gojazno, baš kao i njen otac, koji
Zagolaj Ivan B. zagolaj