Pisanje romana – Dan 67.

Noćas sam loše spavao, ali se to nije u velikoj meri odrazilo na pisanje.

Da, pisanje je imalo drukčiju notu nego inače, i išlo je nešto sporije nego inače, i moj um je bilo veoma lakše dekoncentrisati nego inače, ali sam ipak uspeo da završim 500 reči u dogledno vreme i ne samo da sam otkucao određeni broj reči, već sam imao prilike da se zaista saživim sa scenom i da shvatim šta svaki od likova u sceni želi, ali i da kreiram jedno veliko iznendađenje kojim će otpočeti dugački, drugi čin.

Poslednji put kada sam imao uspešan niz rada na romanu, a da to nije puko planiranje romana, smišljanje sinopsisa, likova i sličnog, već stvarno zapisivanje reči bilo je 2018, što znači da je prošlo pune 3 godine.

U međuvremenu jesam radio na raznim verzijama, ali nikada ne bih prešao 10 dana uzastopnog rada, i vrlo brzo bih odustajao, prosto jer priča nije bila dobra.

Sada, posle 60 i kusur dana aktivnog rada na romanu, uspeo sam da se prisetim koliko je zapravo sam proces pisanja najveća nagrada za svakog pisca.

Završiti roman je velika stvar i zadovoljstvo koje neko može da oseti tog trenutka kada otkuca čuveno “kraj”, je nemerljivo sa bilo čim u životu, ali pisati svakodnevno, otkrivati deliće slagalice, skupljati razne detalje koji se kao nekim čudnim mehanizmom vrte oko puke svakodnevice i ponekad sami po sebi uklapaju u priču i potiču sa mesta za koja bih se najmanje nadao da potiču, to je već zadovoljstvo za sebe.

Osećaj, da jedva čekaš da se probudiš samo da bi saznao šta ćeš novo danas otkriti u priči koja se pred tobom razvija kao klupko vunice te vrlo lako vrati i cipele dečaka koji je isto tako željno čekao da se probudi da vidi šta to svet ima da mu ponudi tog jutra.

Odrasli nekako zaborave da se raduju tim dragocenim momentima u toku dana, ali pisanje je jedan od najefikasnijih načina, meni poznat, koji može da ti vrati tu radoznalost i životnu radost; pisanje fikcije, pre svega.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 66.

Stvaranje romana, ali verujem da važi i za stvaranje uopšteno, posebno ako je u pitanju dugačka forma, ili bilo šta drugo što se ne može završiti u jednom danu, poput pesme, slike, skulpture, muzičke kompozicije, pa do kompjuterskog programa ili arhitektonskog plana jedne građevine; stvaranje bilo čega je jedan veoma čudan zanat.

Malo je reći da sam juče došao do tačke od koje nisam znao kuda dalje da idem i jedan deo mene je već počeo da veruje da bez obzira što imam jasan plan za ovaj roman, bez obzira što vidim njegov kraj, i dalje nemam njegovu sredinu, a bez dobre sredine, roman je samo jedna nedorečena stvar.

I onda, kada se najmanje nadaš, dok ležiš u krevetu i čitaš knjigu čekajući san, stigne ti poruka na osnovu koje dobiješ ideju da u svom romanu promeniš jedan, potpuno sitan, i naizgled nebitan detalj, i toliko se raduješ tome, jer će taj detalj da upotpuni jednu sliku, taj detalj je upravo ono što je nedostajalo tvojoj slagalici.

Iako i dalje nemaš rešenje za čitavu priču, za čitavu slagalicu, srećan si što si našao taj delić, i s tom mišlju zaspeš, i šta se desi ujutro?

Ako ako imaš dovoljno sreće, probudiš se sa rešenjem za čitav roman.

Ali, nemoj me pogrešno razumeti, sreća nije dovoljna da bi se probudio sa tako nečim. Potrebne su još dve stvari.

Potrebno je da razumeš da je kreativni um kao površina stajaće vode; neke bare, na primer. 

Da bi jasno video odraz na njenoj površini ona mora biti mirna. Iako je voda stajaća, to ne znači da će njena površina uvek biti mirna. Nekada će je uznemiriti vetar, nekad će  neko baciti kamen samo da bi poremetio njen mir. Šta god da je uzrok njenog talasanja, tvoj posao je da se ne mešaš. Ne pokušavaj da je smiriš, nemoj duvati u suprotnom smeru, nemoj pokušati rukom da ispeglaš njenu površinu, stani sa strane, i čekaj da se smiri ili još bolje, otiđi negde drugo samo da bi se kasnije vratio i proverio da li je površina mirna.

Druga, veoma bitna stvar, kada je voda mirna, znaj da ti se rešenje neće pojaviti u jasnom obliku. Nekad će doći u obliku sna, nekada u obliku nekog događaja, nekad u obliku neke osobe, nečega što si pročitao, video, čuo, nešto na šta si nagazio.

Rešenje će obavezno biti tu, jednom kada se površina smiri, a tvoj zadatak je da naučiš da ga vidiš, da ga interpretiraš, da razumeš šta odraz u toj vodi pokušava da ti kaže i jednom kada u potpunosti budeš razumeo poruku, osetićeš to u svom stomaku, kao oštar bol upozorenja, kao strah, da tamo ne treba da ideš, jer je opasno, ali znaj da je to upravo mesto na koje bi trebalo da ideš.

Idi tamo gde te je strah da ideš jer jedino je to put kojim mnogi nisu pošli.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 65.

Danas se nekako osećam otuđenim od rukopisa. Rečenica kojom sam završio jučerašnje pisanje bila je u sred dijaloga i glasila je 

“Ali, pre toga, setio sam se još nečeg;”

Kada sam danas otvorio dokument, ne da se nisam sećao čega se to glavni lik setio, nego sam morao da pročitam prethodnih nekoliko stranica da bih shvatio o čemu je uopšte reč u ovom delu romana.

Imam osećaj da ulazim previše u mistiku i da se mrsim u neki čvor iz kog ću teško izaći. Najkraće rečeno, strah me je da ovo neće izaći na dobro, da sam negde pogrešno skrenuo.

S druge strane, još uvek imam putokaz i mogu da se vratim na put, zato samo, dođavola, i napisao taj sinopsis i to je upravo ono čemu bi to trebalo da služi.

Još jedna stvar, kada se nalaziš na raskršću uvek biraj onaj put koji izaziva više straha. Trenutno me je toliko strah da sam se zaglibio u neko živo blato, da zapravo mislim da nisam mogao odabrati bolji put, ako ćemo put vrednovati na osnovu straha koji izaziva.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 64.

Na momente se u ovom pisanju osećam kao u filmu Inception. Deluje mi da će roman biti komponovan poput ruske babuške, one lutke koju kad prepoloviš iz nje izađe ista takva, manja lutka, s tim, što prva lutka koju poloviš nije u romanu, već van njega. Prva lutka sam ja.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 63.

U pisanju postoji jedno pravilo koje na engleskom glasi Show, don’t tell, a na srpskom bi to glasilo – Pokaži, ne pripovedaj iliti u prevodu, ako je neko ljut, nemoj reći da je ljut nego to pokaži kroz njegovo delanje ili njegove reči.

Naravno, tako nešto je lakše reći nego uraditi, zato se uvek i hvatamo pripovedanja umesto pokazivanja.

Čitalac uvek može da tumači dijalog po nekom svom nahođenju, i zato ako smo kroz dijalog imali nameru da pokažemo konflikt dve osobe, taj sukob neće svima biti jasan, bar ne na prvu loptu, ali možda nije ni bitno da svima bude jasan. Postoje neko procesi dubokou u našoj podsvesti koji nam govore kako se neko oseća čak i ako nikada ne verbalizujemo ta osećanja, ako ih nikada sami sebi ne kažemo.

Danas upravo tako nešto radio. Pokušao sam da ne verbalizujem strah pred kojim se nalazi moj glavni junak. Nesretnik mora da bira između dva zla i šta god da bude odabrao, kajaće se. Šta god da bude odabrao neće mu biti lako, ali najgore što može da uradi jeste da ne odabere ništa.

Poput mog glavnog junaka, ja sam danas imao dilemu, ali manje više i svakog drugo dana, da li da nešto ispripovedam ili pokažem. Intuitivno, uvek idem ka pripovedanju, baš kao u ovom blogu, ali kada pišem fikciju, svesno biram pokazivanje uprkos strahu da to neću izvesti na najbolji mogući način i da neću uspeti da prenesem ono što sam nameravao da prenesem.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 62.

Ne sećam se kada sam poslednji put pisao nedeljom. Subotom uglavnom legnem nešto kasnije, jer gledam film nakon napornog dana u školi, i onda ne mogu da ustanem na vreme kako bih pisao. 

Međutim, juče nisam gledao film, legao sam prilično lano, i kada živite u pogrešnoj vremenskoj zoni, u maju krene da sviće već u 5, a kad uz to dodate odškrinuti zavesu na prozoru, veoma je lako ustati u 5. 

Možda ne baš najboljih 500 reči, i verovatno nešto što će ili biti skraćeno ili u potpunosti izbačeno, ali dobro iskustvo; napravio sam uvod u iduću scenu i upravo tom, uvodonom, rečenicom završio današnju seansu. 

Mnogo više deskriptivno nego inače. Dileme koje sam imao sam raščivijao i put ka idućem činu deluje sve jasniji.

Ne smem da zaboravim da je pisanje isto kao osvetljavanje šume baterijskom lampom; mnogo toga živi u šumi, ali ja mogu da vidim samo ono što moja lampa vidi.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 61.

Moja hipoteza da pisanje direktno zavisi od kvaliteta mog sna se polako ispostavlja tačnom. Juče sam legao nešto kasnije nego inače, i jutros sam imao problema da se koncentrišem. Malo je reći da mi je um bio svuda osim u onome o čemu pišem. Al’ dobro, moraju da postoje i takvi dani.

Ipak, ne mogu još uvek da donosim zaključke povodom toga jer uzrok moje rasejanosti vrlo lako može biti i činjenica da sam ušao u poslednju scenu prvog čina. Scena u kojoj moj junak donosi odluku da krene u avanturu. Iako je moj junak možda siguran da želi da se upusti u tako nešto, ja još uvek nisam siguran šta je najbolji potez kog bi junak trebalo da načini i to je nešto što ću morati zajedno sa njim da prođem u narednih nekoliko dana, prosto jer ne postoji najbolji način.

U takvim situacijama, kada nisam siguran kojim putem da idem, imam tendenciju da budem rasejan. Rasejanost je jedan od načina da prepustim podsvesti da donese odluku, jer ona je upravo zadužena za to, ali nekada, dok pišem, mogu veoma jasno da osetim prisustvo racionalnog uma, i sve dileme i vaganja koja samo on može da ima. Tada skrećem njegovu pažnju na nešto drugo, što može biti neki glupi vebsajt, čitanje mejla, nešto što će ga primorati da vrši bilo kakve analize i pravu analizu ostavljam podsvesnom umu, jer šta je lik u jednoj knjizi nego deo piščeve podsvesti i ako hoćeš da lik bude autentičan, racio ne sme da donosi odluke koje bi lik trebalo da donosi.

Najkraće rečeno, kad se nalaziš na prekretnici, kada tvoj lik donosi veoma važne odluke, uperi neki laser na zid i zabavi svoj racionalni um kao što bi zabavio mačku.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 60.

Ponekad pisanje ide toliko dobro, i toliko jasno možeš da vidiš ostatak priče, da želiš sve to zapišeš odjednom. 

Postoje dani kada razmišljam u rečima, i postoje dani kada razmišljam u slikama i danas je upravo jedan od tih dana; kada mogu da vidim roman kako se odmotava u slikama kao neki film i vidim ga od početka do kraja.

Slike se vide znatno jasnije nego reči i traju duže nego reči. 

Reči su samo alat kojima opisuješ slike. 

Problem sa slikama je što stvarno vrede 1000 reči, i kada vidiš slike koje te vode do kraja romana znaš da nećeš moći sve da ih zapišeš. 

Sve što možeš da uradiš jeste da u sinopsis u uneseš najpreciznije moguće opise tih slika kako bi u budućnosti, možda, mogao opet da ih se setiš i da ih opišeš.

Jednom kada vidiš te slike, i kada zapišeš njihove opise, moraš svakodnevno da im se vraćaš, da im posvetiš makar nekoliko trenutaka u toku dana, dok pereš zube, dok čekaš u redu na kasi, kad god imaš lufta, a i kad nemaš, i te slike će verovatno prizvati nove, pa čak i ako ih budeš zaboravio, imaćeš te nove.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 59.

Moj roman trenutno ima 31.000 reči, što je gotovo trećina mog zacrtanog cilja od 100.000 reči, ali sama radnja još uvek nije zakoračila preko praga drugog čina, koji se uglavnom nalazi na četvrtini knjige i to može da znači dve stvari:

  • Ili će ovaj roman imati mnogo više od 100.000 reči
  • Ili ću kasnije morati drastično da skratim prvi čin kako ne bi bio predugačak i dosadan

Trećeg nema.

Ali, sad nije vreme da u detalje razmišljam i da se brinem o tome, ovo je puko zapažanje i izvesna mentalna beleška (pretpostavljam da sada, kada sam je zapisao, nije isključivo mentalna), koja će mi biti od koristi prilikom uređivanja.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 58.

Juče sam  u toku dana imao misao povodom romana i moj utisak je bio da će to biti odličan dodatak romanu, ali nigde nisam zapisao tu misao. Sve što je vredno romana ne može tako lako da se zaboravi kako je ovo iščezlo, ako je ideja zaista bila dobra, vratiće se kad tad. Zaista retko zapisujem sve ideje, bilo velike, bilo malo već se držim isključivo onih koje mogu da upamtim.

Ranije sam imao praksu da ih zapisujem. Nekada sam se budio iz sna da bi ih zapisao, nekada sam ih zapisivao na zamagljenom staklu tuš kabine ili prozora, ali nikada on tih ideja nikada ništa nisam stvorio.

Ideje, ako su dobre, se vrate, čak i kada ih zaboravimo, a jedini problem je što i ne znamo da smo ih ranije već imali.

Danas sam napisao tih 500 reči znajući da sam juče mislio da ću zapisati upravo onu ideju koja mi je tada sinula, ali nisam. Zapisao sam nešto potpuno novo.

Šteta. Stvarno sam mislio da je ideja dobra i da će preživeti test vremena, koliko god to vreme kratko trajalo, i koliko god bilo isklučivo moje, dovoljno je da ubije sve loše ideje.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.