Večita borba sa samim sobom. Da li da radim ovo? Da li radim ono? Koliko sam dobar u tome? Zašto bih se zamarao time kada mi neće doneti ništa u životu… A sve vreme sediš i ne radiš ništa već živiš u nekom imaginarnom svetu, gde si sve to što želiš da radiš već završio i sad ubireš plodove svog rada, ili šta već…
Ne želim ja mnogo, ali to što želim iziskuje mnogo rada, discipline, znanja i strpljenja; da pišem romane, da snimam filmove, da pišem blogove i to je manje-više ceo spisak. Ljudi koji nemaju kreativnu crtu čitavu tu priču o kreativnosti doživljavaju kao nešto magično, nešto što ti čini život lakšim, ali često je daleko od toga.
Za mene je to kao neko prokletstvo. Ne možeš da se zadovoljiš običnim radom; da se pojaviš negde na poslu, svakog dana radiš, manje-više, isti posao, iste ili slične zadatke, vratiš se kući i provodiš vreme sa porodicom i prijateljima, ili uživaš u TV programu ili već nekom drugom vidu zabave. Ne, tako nešto mi brzo dosadi, bez obzira koliko mi prihoda donosilo, pa kad se vratim s posla, koji mi plaća račune, da bih ispunio svoje neke porive za kreativnim radom moram da žrtvujem to vreme s porodicom, s prijateljima, ili uživanje u TV-u ili nekom drugom vidu zabave, zarad bavljenja kreativnim poslom.
A najčešće ne radiš ništa jer si suviše umoran da bi bilo šta radio, pronalaziš sve moguće izgovore i hteo bi da provodiš vreme sa dragim ljudima, a kada si s njima razmišljaš o tome kako bi bilo dobro da radiš na svojim snovima, a kada nisi s njima nego sediš nemoćan pred praznim papirom, razmišljaš o tome kako bi bilo bolje da s njima, jer na kraju, život je samo jedan…
I sve bi to bilo dobro, kada bi kod mene postojao samo jedan vid kreativnog izražavanja za kojim žudim. A, pošto želim toliko toga da radim, i ne znam šta bih pre, najčešće sedim i ne radim ništa, i kad nešto uradim, ne pređem na sledeći projekat već sedim i čekam rezultate.
Tako da, muka je trostruka, u najmanju ruku…
Možda poenta i nije u rezultatima već u procesu. Poenta je stvoriti proces kog mogu da izvodim svakodnevno i da taj proces ne izgleda kao domaći zadatak, kao nešto što moraš da radiš po svaku cenu, pa tek onda da se igraš. To bi trebalo da izgleda baš kao da se igraš, jer samo tako možeš taj posao da obavljaš svakodnevno, a da bih ostvario ciljeve koje sam sebi postavio, određene stvari moram da radim svakodnevno, ili makar dovoljno često da ne izgubim momentum. I, na kraju, završiš kao pas koji juri sopstveni rep… ujedeš sebe za dupe, što ume biti prilično bolno, pod uslovom da ti je još uvek ostalo zuba u glavi obzirom koliko si je često udarao o zid.
Teretana. Mesto na koje u poslednje vreme odlazim svakodnevno da vežbam. Naravno da i od toga imam određena očekivanja. Želim da izgradim mišićnu masu, da izgledam bolje i da budem zdraviji; ne nužno tim redosledom i prioritetima. Ali, proces je ono na šta sam fokusiran. Ne rezultat. Rezultat je nuspojava procesa.
Možda bi isti princip trebalo da primenim i na druge stvari u životu. Izdvoj sat vremena, dva sata za pisanje romana, nemoj ništa drugo raditi osim pisanja i onda će roman da postane posledica svakodnevnog pisanja, a ne krajnji cilj.
Društvene mreže su veliki problem. Prvo jer trošim vreme na njih i kada ne želim. Drugo jer mi algoritam servira negativne vesti koje mi crpe energiju i stvaraju negativne misli. I, na kraju jer mi servira ljude koju su uspešniji od mene, s kojima se poredim i kojima zavidim jer su uspeli u onome za čim žudim. I onda, ne mogu da kažem kao Petar Pan, jer on nikada nije hteo da odraste, već kao neki drugi večiti dečak, stalno razmišljam o tome šta ću biti kad porastem, i šta će biti kad se neke kocke slože i kad dođe vreme… Koje, ako ne budem radio, neće ni doći.
Na kraju, mislim da vi sve to bilo mnogo manje melodramatično kada bih imao bolji odnos sa samim sobom; kada bih mogao samom sebi biti najbolji prijatelj i kada bih našao makar trunku pozitivnih misli o sebi i kada bi ih zamenio sa onima da sam lenština, izgubljen slučaj, egoista, arogantan… znaš već kako to ide…
Paradoksalno je da sve vreme kukam kako ne mogu da se odlučim između pisanja fikcije, vođenje bloga i snimanja filmova, a ono što takođe vidim jeste da se vrlo lako fokusiram na jedan cilj. Trenutno je to teretana. Nešto što nije ni na spisku tri najveća prioriteta. Uostalom to nije ni ista kategorija. To je nešto sasvim treće. I nije nešta loše, kao odlazak u kafanu ili kladionicu, na primer.
Ali ne znam dokle će to da traje. Jer uvek nađem nešto drugo što mi je lakše da uradim nego ono što sam samom sebi obećao.
Pitam se zašto ne mogu prebacujem svoju usredsređenost sa jedne stvari na drugu? Zašto je neophodno da danonoćno razmišljam o teretani, optimalnom unosu proteina, optimalnoj količini vežbi u toku nedelje…
Imam plan za to i sada bi trebalo da ga sprovedem u delo.
Istina je i da ga sprovodim, ali ponekad imam osećaj da kada postavim sebi neki cilj, za kog je potrebno izdvojiti sat vremena dnevno, bila to teretana ili nešto drugo što se može uraditi za sat vremena, preostalih dvadeset i tri časa provedem ili razmišljajući i to vražjem cilju ili iščekujući idućih sat vremena koje će se dogoditi sutradan, ili istražujući na datu temu, kako bih bio siguran da sve obavljam optimalno.
Zašto, dođavola, ne mogu u tih 23 časa, od kojih 8 prespavam, da nađem nešto drugo da radim već moram biti opsednut tim jednim činom?
Jedan moj prijatelj je često govorio da ISIS plače za takvima koji su sposobni da budu opsednuti jednim ciljem kao što to ja često umem. I, u pravu je. Moja fiksacija na jednu stvar često prelazi u fanatizam. A, zar nije to upravo ono što sam želeo na početku ovog teksta? Da se opredelim za jedan od tri kreativnih oblika koji su mi bliski? Zar nisam mislio da bi bilo mnogo lakše opredeliti se za jedno?
Više ne znam. Nekad bih hteo da radim jednu stvar, a kad uzmem da radim jednu stvar fanatično, makar to bila teretana ili nešto drugo, uvek mi je žao što ne radim sve one druge stvari i tako u krug. Krug pakla zvani kreativnost, rekao bih.
Došao sam na kraj ovog teksta bez nekog rešenja, i više ne znam da li sam na kraju ili na početku, ali nek bude da imam neku viziju kako bi to moglo da izgleda. Svoje slobodno vreme i svoju pažnju bi trebalo da usmerim na druge stvari, ne samo na teretanu, ili šta god da će biti na mestu teretane za mesec dana.
Podvlačim to USMERIM, jer usmeriti znači doneti svesnu odluku kako ću da provedem narednih sat vremena ili dva… I opet podvlačim SVESNO jer ako budem pustio mozak da radi šta mu se radi, ili još gore, ako budem dozvolio drugima da diktiraju kako ću da provodim svoje vreme, svodi se uvek na jeftinu zabavu i rešavanje tuđih problema umesto svojih, a taj problem je načešće dosada ili nešto tipa – Hajd ti, tebi je to lako…
Dakle, poenta je svesno doneti odluku o tome kako ću da provodim vreme, i tu odluku donositi iz dana u dan, iz sata u sat i trenutka u trenutak…
Druge nema.
