Večita borba sa samim sobom. Da li da radim ovo? Da li radim ono? Koliko sam dobar u tome? Zašto bih se zamarao time kada mi neće doneti ništa u životu… A sve vreme sediš i ne radiš ništa već živiš u nekom imaginarnom svetu, gde si sve to što želiš da radiš već završio i sad ubireš plodove svog rada, ili šta već… Ne želim ja mnogo, ali to što želim iziskuje mnogo rada,
Bila je jedan dan mlađa od mene. Rodili smo se u istom porodilištu, a naše majke su bile u istoj sobi. Ipak, zvanično smo se upoznali onog dana kad, s peškirčetom na kom je izvezeno tvoje ime, kreneš put vrtića ne shvatajući šta te čeka ni zašto odjednom moraš negde da ideš gde nikog ne poznaješ i da radiš kako ti se naređuje i da deliš igračke sa tamo nekima s kojima ne bi delio
Sinoć sam poslednji put seo da radim kao dispečer/agent korisničkog servisa kako god se zvalo to radno mesto. Bilo je nešto posle pet izjutra kada sam završio smenu i napisao poslednje zbogom Vankuveru. Ja sam bio taj koji je dao otkaz. Razloga za to je bilo više, al’ ponajviše zbog toksične menadžerke iz Vankuvera, pod kojim rukovodstvom sam odbijao dalje da radim. Ipak, rešio sam da se rastanem prijateljski, jer tako je ljudski. Mogao sam
Istraživanje pokazuje da većina novogodišnjih planova padne u vodu tu negde oko 19. februara. Moji planovi nisu ništa bolje prošli ove godine, baš kao i prethodnih. Cilj mi je bio da svakog dana pišem 500 reči fikcije, čitam 30 minuta, snimim i objavim vlog, da ne jedem rafinisanu hranu i da 3 puta nedeljno (ponedeljak, sreda i petak), trčim 15 minuta. Kada bih uspeo u svemu, označio bih to zelenom bojom, kada bih u nečemu
Deluje mi kao da oduvek imam neki veliki plan za sebe. Plan u kom je određeno kako će sve da se završi. A završava se tako što ću toliko toga napisati i to će toliko dobro biti da će svi da me pamte. Onda malo zastaneš i zapitaš se – Ko će da te pamti i sa kojim ciljem? Šta ću ja da imam od toga što će me neko pamtiti kad me više ne
Pre skoro tri meseca počeo sam da radim kao dispečer ili šta god da bio taj posao, pošto su moja zaduženja mnogo veća od zaduženja jednog dispečera, ali dobro de.. Plan nakon povratka iz Kine nije bio takav, ali kako stvari ne idu uvek po planu bilo je za očekivati da neće ići ni ovoga puta, pa i nisu. Zarada od jutjuba, pisanja, fotografije, još uvek nije ni blizu da pokrije troškove bavljenje tim poslom,
Ko još sa 36 godina ima snove? Zar to nije za decu? Zar to nije nešto što je trebalo da bude ubijeno još u osnovnoj školi jer tamo te uče da te zanima samo ono što ti se servira, i da radiš onako kako ti se kaže? Mi koji se, više ne znam da li srećom ili nesrećom, ne uklapamo u taj kalup, mi koji i dalje mislimo da na ovom svetu postoji nešto mimo onog –
Da li postoje ljudski odnosi bez kritike? Kada je kritika upućena na tvoj račun, trebalo bi da znaš da kritika ne govori ništa o tebi već o percepciji onog koji te kritikuje, odnosno kritici nečega što si ti uradio ili si propustio da uradiš. Ako uvek postupaš ispravno, nemaš zbog čega da brineš jer znaš da si uradio sve što je trebalo i kako je trebalo. Zato je važno znati šta je ispravno i postupati
Sanjao sam da sam sagradio ogroman drveni, gusarski brod sa crnim jedrima. Bio je usidren u na obali Velikog bačkog kanala, tik iza kuće u kojoj sada žive moji roditelji. Na palubi je bilo mnogo ljudi. Ne mogu sada baš da kažem ko se sve pridružio mojoj lopovskoj družini, ni šta smo tačno odlučili da ćemo krasti, ali bilo nas je mnogo. Rekao bih da su svi bili tu sem njega. Moj otac je stajao
U poslednjih godinu dana, a možda i nešto duže, na ovom blogu nisam pisao ni o čemu drugom nego o pisanju, a deluje mi da ću u buduće na ovom blogu pisati o svemu osim o pisanju. Pre svega, ne znam šta više da pišem o pisanju, a da se ne ponavljam, a zatim ne znam koga još zanima bilo šta o pisanju, a posebno kada JA imam nešto da pišem o pisanju. Verovatno nikoga.
