Ko još sa 36 godina ima snove? Zar to nije za decu? Zar to nije nešto što je trebalo da bude ubijeno još u osnovnoj školi jer tamo te uče da te zanima samo ono što ti se servira, i da radiš onako kako ti se kaže?
Mi koji se, više ne znam da li srećom ili nesrećom, ne uklapamo u taj kalup, mi koji i dalje mislimo da na ovom svetu postoji nešto mimo onog – pojavi se na poslu, pojavi se kod kuće, jedanput mesečno budi nadoknađen za svoj rad, ponovi i do kraj života otplaćuj neki tamo kredit – nemamo šta da tražimo u svetu odraslih, jer još uvek ne znamo gde nam je mesto, odnosno ne prihvatamo to mesto koje nam se nudi kao naše.
Izbor i nije baš neki: ili ćeš biti patetični večiti adolescent koji pokušava da ostvari svoje snove ili ćeš biti patetični večiti poslušni rob koji prodaje svoje vreme za novac.
Zanimljivo je da mi već živimo život iz snova, ali nažalost taj san nije naš; siguran sam da postoji bar jedna osoba na ovom svetu koja bi se vrlo rado menjala sa mnom, a izgledi su da ih postoji mnogo više. Ali, taj san nije moj, i jebeš ga. Ne treba mi.
Da li je onaj dečak koji je toliko vremena proveo sanjareći o budućnosti ikada mislio da će život zapravo izgledati ovako? Sumnjam da je ovo ikada bio deo plana, bar ne mog, odnosno, njegovog plana, jer više ne mogu da kažem da li sam ja taj isti dečak i da li je uopšte u redu biti dečak sa toliko godina ili je bolje pomiriti se sa sudbinom i postati taj prokleti kapetan i do kraja života bežati od krokodila u kom otkucava tvoj sat; u kom teče tvoje vreme; uzalud?
Život nikada ne bude onako kako zamišljamo da će biti, niti je predvidiv, bar ne u toj meri u kojoj bih želeo da bude. Život nije partija šaha u kom se figure kreću samo određenim putanjama, ali i te kako zavisi od tvojih poteza; tvoji potezi su jedina stvar koju imaš pod kontrolom. Jedina!
Šta zapravo želiš od života, to je pravo pitanje?
Šta god da je odgovor radi na tome i nadaj se najgorem, jer verovatnoća da uspeš u bilo čemu, čak iako se zaokruži na šest ili koliko god decimala, je ravna nuli. Sreću nađi u radu jer to je upravo mesto na kom ćeš provoditi većinu svog vremena, hteo to ili ne.
Možda se zato loše i osećam jer nikada neću naći sreću radeći kao dispečer ili šta god da je opis mog radnog mesta, a da to radno mesto ne podrazumeva pisanje ili makar neki drugi vid stvaranja.
A, ipak i dalje radim to. Osećam nula zadovoljstva na tom poslu, kako povodom samog posla kog obavljam, tako povodom zarade. Sve što zaradim potrošim praktično sutradan, a do sledeće plate, odričem se svega čega se čovek može odreći. Znate već kako to ide.
Čemu onda sve to? Zbog pukog preživljavanja? To baš i nije život kog sam sanjao i kom sam se nadao, ali ako ćemo biti realni, nisam baš uvek povlačio ni prave poteze. Al’ zar ima neko ko jeste?
Opet, svestan sam da postoje mnogi koji bi se vrlo rado sa mnom menjali, i slobodno navalite, samo da znate da zauzvrat tražim radno mesto na poslu kog samo ja mogu da obavljam i niko više.
Deprimirajuće je da znaš da možda nikada nećeš uspeti, ali šta ti drugo preostaje? Život ne mari mnogo za verovatnoću jer da je tako ti nikada ne bi ni postojao. Verovatnoća da tvoja majka upozna tvog oca i da taj spermatozoid pogodi tu jajnu ćeliju u tom trenutku je ravna nuli, na koliko god decimala da zaokružiš, a opet, tu smo gde jesmo jer je spermatozoid radio ono što spermatozoid radi najbolje.
I u tome je cela poenta. Radi ono što bi trebalo da radiš, najbolje što znaš i nadaj se najgorem, jer ni taj spermatozoid nije imao mnogo tome da se nada. Sreću nađi upravo u tom radu, ali to mora da bude rad kog samo ti možeš da obavljaš i niko drugi.
A kako ćeš znati da je to baš taj posao kog samo ti možeš da radiš?
Pa, ako budeš nastavio da ga obavljaš čak iako znaš da nemaš mnogo izgleda za uspeh, ako budeš nastavio da ga obavljaš uprkos svemu, onda znaš da je to posao kog samo ti možeš da obavljaš. Sve drugo je onanisanje.
Nemoj se usidriti na nekom glupom radnom mestu na kom ne možeš da pronađeš nikakvo zadovljstvo, već radi ono što samo ti možeš da radiš i nadaj se najgorem.
Takvo najgore je nebrojeno puta bolje od kraja na kom ćeš se zapitati – a šta bi bilo da sam pokušao ono… ono o čemu sam sanjao kao dečak?
