Kao neko ko je napisao roman i kao neko ko ne može više da napiše roman, bar ne još, ali i kao neko ko je ispunio mnoštvo dnevnika i blogova, svakodnevno se pitam kakav je to posao pisao i zašto bi iko želeo da ga radi? To je najčudniji posao kog sam sreo. To je i te kako posao, čak i kad od njega ne zarađuješ, baš kao što je i održavanje kuće u redu
Ko još sa 36 godina ima snove? Zar to nije za decu? Zar to nije nešto što je trebalo da bude ubijeno još u osnovnoj školi jer tamo te uče da te zanima samo ono što ti se servira, i da radiš onako kako ti se kaže? Mi koji se, više ne znam da li srećom ili nesrećom, ne uklapamo u taj kalup, mi koji i dalje mislimo da na ovom svetu postoji nešto mimo onog –
Svi koji svoj rad izlažu očima javnosti, pre ili kasnije će osetiti simptome ovog sindroma. Bez obzira koliko smo uspešni u onome šo radimo, mislićemo: Ko sam ja da nekome nešto objašnjavam? Šta ja to znam? Šta ja to umem da uradim? Šta ja to imam da kažem? Često ćemo misliti da naš rad ne vredi apsolutno ništa i da zavaramo sami sebe. Vrlo je lako moguće da će nas te misli paralisati i da
Pre otprilike godinu dana sam napisao tekst „Why do I love Writing at Coffee Shops“ koji je objavljen na medijum publikaciji Writing Cooperative. Iz nekog razloga, taj tekst se dopao mnogima i ostao je moj najčitaniji tekst. Danas sam posle ručka otišao u školu kako bih pisao blog, da bih saznao kako su dezinfikovali kancelariju i da ne bi trebalo ulaziti u nju narednih sat vremena; koliko je meni otrpilike potrebno vremena da napišem članak.
Raditi na dugoročnim projektima, poput pisanja romana, znači da prilično dugo vremena neće dobiti nikakve povratne informacije. Mesecima, a ponekad i godinama, pisac sedi za svojim računarom i popunjava prazne stranice i nema predstavu da li je to što radi dobro i da li je uopšte vredno truda. Pisac u projekat ulazi sa slepom nadom kao u lavirint i nada se da će kada iz njega izađe u rukama imati nešto vredno tuđe pažnje. Čak
…bi bio sinonim za moje školovanje. To je ono kada radite domaći ili učite za kontrolni, a radili biste nešto drugo i samim tim ulažete minumum napora samo da biste odradili posao i konačno bili u mogućnosti da radite ono što volite. Sve što sam naučio, što mi je bitno posao ili u životu uopšte sam naučio mimo škole, a školu sam morao da otaljam jer sam kao prvo bio obavezan zakonom, a kao drugo
Oni koji idu u teretanu znaju da su poslednja tri ponavljanja, ona u kojima potrošite i poslednji atom snage, najbitnija. To je ono kada gurate, a ruke vam drhte, boli vas svaka žila, ali ipak izgurate jedno, pa još jedno i na kraju još jedno ponavljanje i na kraju bacite tegove ili vam ih neko skine s grudi jer ne možete više da ih pomerite. To znači da ste pomerili granice vaših mogućnosti. Takav pristup
Džerom Dejvid Selindžer ima verovatno jednu od najtužnijih priča ikada ispričanih. Odrastao je uz oca koji nikada nije verovao u to da će njegov sin moći da bude pisac. Otac je insistirao je da se Dejvid okane pisanja i da nađe posao koji će mu doneti sredstva za život. Reklo bi se ništa novo; roditelji su uvek skeptični kada se njihova deca odluče za poziv koji ne garantuje linearni priliv novca. Selindžera ništa nije moglo
Juče sam govorio o malim pobedama i želeo bih da se nadovežem na to. Pisanje romana je maratonski posao i nekada ume toliko dugo da traje da imate osećaj da se neće nikada završiti. Recimo da pišete 2.000 reči dnevno, što je veliki broj za većinu pisaca. Prvi draft romana od 100.000 reči ćete u najboljem slučaju završiti za 50 dana; što je, morate priznati, mnogo. A, gde su loši dani kada ćete jedva uspeti
Jedan od razloga zašto pisci pišu i pričaju o pisanju je zbog toga što ni sami ne znaju poreklo svojih ideja i želeli bi da ga pronađu pričajući o njemu. Iz istog razloga niko ne može da vas nauči da pišete. Oni koji se bave izučavanje književnosti, mogu hirurški precizno da analiziraju priče, da znaju svaki bit uspešne priče, da znaju kako bi uspešna priča trebalo da izgleda i sve to znanje je prenosivo, ali
