Sindrom prevaranta

Svi koji svoj rad izlažu očima javnosti, pre ili kasnije će osetiti simptome ovog sindroma.

Bez obzira koliko smo uspešni u onome šo radimo, mislićemo:

  • Ko sam ja da nekome nešto objašnjavam?
  • Šta ja to znam?
  • Šta ja to umem da uradim?
  • Šta ja to imam da kažem?

Često ćemo misliti da naš rad ne vredi apsolutno ništa i da zavaramo sami sebe. Vrlo je lako moguće da će nas te misli paralisati i da zbog tako nečega možemo da prestanemo da radimo.

Ipak, istina je da svako od nas nešto zna, svako od nas nešto ume da uradi, i svako od nas ima nešto da kaže ili da objasni nekom ko će imati veliku korist od našeg rada i ko će nam na tome biti zahvalan.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Zašto volim da pišem u kafićima

Pre otprilike godinu dana sam napisao tekst “Why do I love Writing at Coffee Shops” koji je objavljen na medijum publikaciji Writing Cooperative.

Iz nekog razloga, taj tekst se dopao mnogima i ostao je moj najčitaniji tekst.

Danas sam posle ručka otišao u školu kako bih pisao blog, da bih saznao kako su dezinfikovali kancelariju i da ne bi trebalo ulaziti u nju narednih sat vremena; koliko je meni otrpilike potrebno vremena da napišem članak.

Stoga, eto idealne prilike da odem u obližnji Starbaks.

Postoji neka tajna veza između pisanja i kafića jer mnogo ljudi uživa da piše u kafićima i to nije neki glupi trend jer je pisanje u kafićimamn, na javnim mestima uopšteno, nešto što pisci rade oduvek.

Prošlo je mnogo vremena od kako sam poslednji put pisao u Starbaksu i ovog jutra nakon što sam tamo stigao, sačekao svoju kafu, seo za sto, otvorio svoj laptop, setio sam se koliko zapravo volim da pišem u kafićima.

Imate utisak kao da zapravo odlazite na posao.

Početnici i pisci amateri se uglavnom zanose muzom i poetičnošću spisateljske profesije. Čekaju da ih neka tajna sila odvuča sa kauča i da smesti njihova dupeta na stolice i pritom ne shvataju da je pisanje posao, baš kao i bilo koji drugi. Ukoliko želite da budete pisac, morate doći na posao svaki dan i zapravo nešto raditi.

Time što se se jednostavno premestite na drugo mesto imate utisak da zapravo odlazite na posao. To je posebno tačno ako pored pisanja imate još neki posao i stečenu rutinu odlaska u kancelariju, odnosno radno mesto.

Ali, čak iako nikada ranije niste obavljali kancelarijski posao biće vam lakše da prevarite mozak kako bi lakše posvetio određeno vreme isključivo za pisanje.

Ne mora biti Starbaks (pre svega jer ih u Srbiji nema mnogo; koliko znam postoji svega jedan), ali bilo koja skupocena šolja kafe će učiniti da se posvetite vašem poslu. Morate sebi reći da ćete potrošiti $5 dolara na šolju kafe (toliko košta crna kafa u Starbaksu) kako biste mogli da pišete na miru i da uradite nešto produktivno u toku dana. Ukoliko odete tamo i ne napišete ništa, to znači da se spiskali vaš novac ni za šta, jer, realno, mogli ste da popijete i jeftiniju kafu.

Slično je odlasku u teretanu umesto da kupite sopstvenu opremu za vežbanje. Ukoliko kupite opremu ona će uglavnom služiti kao ružna dekoracija vašeg stana jer ćete i dalje sedeti na kauču ubeđujući se da ćete vežbati nešto kasnije, ali ako dođete u teretanu nećete sedeti na klupi i listati fejsbuk jer ste došli da vežbate (nadam se da nećete).

Atmosfera

Još jedna stvar koju dobijete uz kafu je atmosfera; žamor ljudi, lagana muzuka, često bez teksta, miris kafe, dobro osvetljena prostorija, udobna stolica i čist sto.

Iako će ljudi pričaju, oni su praktično bela buka jer se niko od njih neće obraćati direktno vama i često nećete moći da razaznate šta pričaju, osim ako se ne potrudite.

S druge strane, ako neko od vaših ukućana priča, sumnjam da ćete moći lako da ih ignorišete; ja bar ne mogu.

Čak i u Kini, gde ljudi obožavaju da vas uznemiravaju i da se slikaju sa vama ili jednostavno ćaskaju, ako vas budu videli iskrivljene iznad laptopa, neće vas uznemiravat jer će im biti jasno da ste došli da radite i da ste zauzeti.

Prostranost

Kad god sam živeo u malom stanu nisam mogao da pišem. Što sam bliže zidovima to sam manje kreativan; kao da ti zidovi pritiskaju moj um.

One kutije u kancelarijama i prostorije bez prozora su moja najveća prepreka kada je u pitanju radno okruženje. Osećam se kao da sam zatvoren u toj kutiji i sve o čemu mogu da razmišljam je kako da pobegnem odatle.

Dok sedim u prostranom kafiću ispred mnoštva prozora, moj um je manje opterećen, mogu da se opustim i da pustim kreativne sokove da teku.

Dinamika

Nikad nije isto, čak iako uvek posećujete isti kafić i sedite na istom mestu, manje-više uvek ćete biti okruženi drugim ljudima.

Bitno je imati rutinu kada je u pitanju pisanje, ali raznolikost opcija i okruženja je takođe bitno; bar je meni bitno.

U kafićima lako mogu nešto da promenim; mogu da sednem na drugo meste, naručim drugačiju kafu, mogu da odem u drugi kafić, i nemam utisak da svakodnevno sedim na jednoj istoj stolici, za istim stolom, pored istih ljudi, i čavrljati na iste teme pre nego što zapravo otpočnem svoj posao.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Uobičajene muke pisaca

Raditi na dugoročnim projektima, poput pisanja romana, znači da prilično dugo vremena neće dobiti nikakve povratne informacije.

Mesecima, a ponekad i godinama, pisac sedi za svojim računarom i popunjava prazne stranice i nema predstavu da li je to što radi dobro i da li je uopšte vredno truda.

Pisac u projekat ulazi sa slepom nadom kao u lavirint i nada se da će kada iz njega izađe u rukama imati nešto vredno tuđe pažnje.

Čak i kada završi svoj projekat i kada on dospe u oči javnosti, pisac često sumnja u vrednost svog dela. Dovoljan je jedan negativan komentar da bi se pisac osećao kao prevarant, kao da podvaljuje nešto i da se predstavlja kao nešto što nije.

Pisci često, pre nego što bilo šta objave, godinama pišu u tajnosti jer se plaše šta će ljudi misliti kada im budu rekli da se bave pisanjem. U našoj kulturi postoji duboko usađeno verovanje da je pisanje nešto čime se bave samo određeni ljudi i da to nije za nas i onda kada pisac počne da piše pita se zašto bi on bio baš taj, jedan od posebnih, kojima je sudbina dodelila da budu pisci. 

Ljudi imaju veliko poštovanje prema piscima, ali prema poznatima i dokazanim; ako za nekog pisca nisu čuli, smatraju ga nedovoljno dobrim. 

Pisac mora da prihvati da će u mnogo slučajeva da bude odbijen; bilo da svoj rukopis šalje agentima, izdavačkim kućama ili čitalačkoj publici, naići će na mnoštvo odbijanja i prezira. Ponekad, odbijanje dođe od ljudi od kojih pisac najmanje očekuje. 

Ako ikada sumnjate da li želite da prolazite kroz sve te stvari, dobro se zapitajte da li zaista želite da pišete jer takve stvari su neminovne u spisateljskoj profesiji.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Otaljavanje

…bi bio sinonim za moje školovanje.

To je ono kada radite domaći ili učite za kontrolni, a radili biste nešto drugo i samim tim ulažete minumum napora samo da biste odradili posao i konačno bili u mogućnosti da radite ono što volite.

Sve što sam naučio, što mi je bitno posao ili u životu uopšte sam naučio mimo škole, a školu sam morao da otaljam jer sam kao prvo bio obavezan zakonom, a kao drugo želeo sam neku sigurnost koju će mi sertifikat o završenom formalnom obrazovanju doneti.

Mislio sam da ću kada završim školu konačno moći da radim šta hoću i da neću morati više ništa da otaljavam, ali sam se prevario; svi radna mesta na kojima sam radio, uključujući i ovo sadašnje, su puko otaljavanje.

Koji god posao da je u bio pitanju, njegova jedina svrha bila je da mi donese novac kojim ću platiti račune.

Nigde se nisam osećao toliko ispunjenim kao za tastaturom kada pišem ono što se meni tog momenta piše; kažem to, zato što sam radio kao freelance pisac i nije mi bilo ni upola zanimljivo da pišem članke za tuđe sajtove koliko za svoje; otaljavao sam ih.

Ovoga sam se setio ovih dana kada sam žestoku zadubljen u redizajniranje svog sajta, što je takođe jedna od mojih strasti. Ipak, volim samo vizuelni deo veb dizajna; volim da biram font, boju, da sređujem razne sličice, banere, naslove dok nisam mnogo oduševljen samim funkcionalnim delovima veb dizajna; zato je moj sajt i bio hakovan.

Veb dizajn je nešto čime nikada ne bih mogao profesionalno da se bavim jer ne bih umeo da sarađujem sa klijentima i da prihvatam njihove predloge koje smatram da nisu na mestu i pre svega jer me veb dizajn dovodi u manično stanje; kada krenem time da se bavim ne mogu da prestanem i dobar deo (čitajte ceo dan) sam odsutan.

Veb dizajn, poput pisanja, je nešto što mi teško pada da otaljam; volim da uradim najbolje što mogu. Nekada to moje “najbolje što mogu” nije dovoljno dobro, ali ako nisam dao sve od sebe, jednostavno se ne osećam dobro.

S druge strane, engleski predajem uz minimum napora, toliko da zadovoljim mušterije i nadređene; drukčije rečeno – otaljavam.

Zanimljivo je da oni nekada misle da se ubijam od posla, ali ne usuđujem se da im kažem da mogu više.

Iako sam primoran da otaljavam poslove koji mi donose novac, dok najveći deo svoje energije ulažem u posao koji nije uopšte profitabilan, ne mogu da se bunim.

Dobro mi je jer sam u mogućnosti da se mimo radnog vremena posvetim pisanju i verujem da će mom otaljavanju jednog dana doći kraj; da ću jednog dana konačno moći pisanjem da platim račune.

Tužno mi je kada znam da veliki broj ljudi provede svoj radni vek otaljavajući razne poslove dolazeći kući frustrirani i lečeći te frustracije u raznim zavisnostima ili bezumnim aktivnostima poput gledanja rijaliti emisija na televiziji i beskonačnim vežbanjem palca listajući razne društvene mreže.

Zašto nas u školi nisu naučili da je važno da pratimo svoju strast? Zašto su nas naučili da je bolje da nešto otaljamo samo zato što će nam možda doneti novac nego da radimo ono što zaista volimo?

Većina poslova su poput neke sigurnosne mreže, ali od kanapa te iste mreže se pravi i omča oko vrata koja nas steže što duže ostajemo na radnim mestima koja nepodnosimo.

Nije istina da moramo da provedemo život radeći stvari koje vremenom počnemo da mrzimo. Verujem da svako može da nađe svoju strast; nešto što će toliko voleti da radi da će moći da postane majstor u tome i da bude plaćen za svoje usluge.

Ne moramo biti ni poznati niti imati gomilu pratilaca i obožavalaca; nephodno je imati mali broj ljudi koji će toliko voleti ono što radimo da će biti naše najiskrenije mušterije.

Oni koju su u tome uspeli tvrde da je dovoljno imati 1000 pravih obožavalaca da bi se moglo živeti od nečega što stvaramo.

Pravi obožavalac je neko ko će kupiti sve što stvorite; sva izdanja i formate knjige, onlajn kurs, suvenir, sliku, šolju za kafu… šta god da stvaramo.

Iako ne postoji formula za pronalazak pravih obožavalaca, verujem da je jedan od puteva koji vodi ka stvaralačkoj samostalnosti je da ne otaljavamo svoj rad već da nesebično dajemo sve od sebe tako da drugi imaju korist od proizvoda našeg rada i siguran sam da će obožavaoci pojaviti.

Taj put nije lak, ali kada ga jednom pređemo, tih 1000 obožavalaca lako postane 10000, 100000.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Poslednji atom snage

Oni koji idu u teretanu znaju da su poslednja tri ponavljanja, ona u kojima potrošite i poslednji atom snage, najbitnija. 

To je ono kada gurate, a ruke vam drhte, boli vas svaka žila, ali ipak izgurate jedno, pa još jedno i na kraju još jedno ponavljanje i na kraju bacite tegove ili vam ih neko skine s grudi jer ne možete više da ih pomerite.

To znači da ste pomerili granice vaših mogućnosti.

Takav pristup može da se primeni i na pisanje, kao i na mnoge druge stvari u životu. 

Ponekad sednem da pišem, a rađe bih radio nešto drugo. Kada sam u takvom stanju do znači da sam došao do granice svojih mogućnosti i da bi trebalo da izguram još tri ponavljanja. 

Sednem i pišem bez obzira na sve; izguram još jedan članak ili još 1000 reči svog romana i pomerim granice svojih mogućnosti. Idući put kada budem seo da pišem biću u mogućnosti da pišem duže i bolje. 

Ipak, morate biti oprezni sa takvim pristupom životu, za neke stvari dobro je imati nisku granicu; kada pijete alkohol, kada jedete tortu ili kada radite bilo šta što inače nije dobro po vas.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Buntovnik u žitu

Džerom Dejvid Selindžer ima verovatno jednu od najtužnijih priča ikada ispričanih. 

Odrastao je uz oca koji nikada nije verovao u to da će njegov sin moći da bude pisac. Otac je insistirao je da se Dejvid okane pisanja i da nađe posao koji će mu doneti sredstva za život. 

Reklo bi se ništa novo; roditelji su uvek skeptični kada se njihova deca odluče za poziv koji ne garantuje linearni priliv novca.

Selindžera ništa nije moglo da sputa; ni odlazak u rat, ni slomljeno srce, a kamo li otac koji je od njega očekivao da postane “kralj slanine”. 

Nekoliko poglavlja Lovca u žitu, jedinog romana kog je Selindžer objavi, napisano je u vojnim kampovima u Engleskoj, u Normandiji, u raznim bojnim poljima širom Francuske, koncentracionom logoru u Nemačkoj i u bolnici u kojoj se Selindžer lečio od trauma izazvanih ratom i od kojih se, reklo bi se, nikada nije izlečio.

Selidnžer jer tvrdio da su mu pisanje i Holden Kolfild, glavni junak Lovca u žitu, pomogli da preživi najteže trenutke u ratu. 

Bio je izuzetno talentovan pisac čiji je talenat otkrio Vit Barnet, tada profesor na Kolumbija univerzitetu u Njujorku i urednik literarnog časopisa Stori.  

Selindžer je u mnogome bio sličan Holdenu Kolfildu; skrivao je svoju ličnost iza sarkazma što mu je stvaralo problema u školi i odnosu sa autoritetima. 

Jedan od najvećih poraza koje je Selindžer doživeo je bio trenutak kada je na frontu, čitajući novine, saznao da se njegova devojka, Una O’ Nil udala za Čarli Čaplina.

Da li zbog toga što mu je Holivudska zvezda oduzela ljubav njegovog života ili zbog nečeg drugog, Selidnžer, ali i Holden Kolfild, mrzeli su film i Holivud.

Lovac u žitu, jedan od najuticajnijih i najčitanijih romana dvadesetog veka, nikada nije dobio Selindžerevo odbrenje da bude pretvoren u film iako su mnogi slavni režiseri –Elia Kazan, između ostalih – imali želju da ga ekranizuju. Milioni obožavalaca ostali su uskraćeni za jedan film o Holdenu Kolfildu. 

Selindžer nije voleo kako svoju tako popularnost svog romana. Nakon što su ga obožavaoci progonili ulicama Njujorka želeći da razgovaraju sa nekim ko ih je tako dobro razumeo, Selindžer se sklonio na jedno imanje u šumu u Nju Hempširu.

Na tom imanju, živeo je sve do 2010, kada je umro u 91. Godini. Nije davao intervjue i nikada više nije objavio nijednu knjigu, iako ih je napisao. Pisao ih je za sebe i u svom pisanju je pronašao religiju i mir; nije mu bilo bitno šta će bilo ko drugi da misli i da li će čitati njegova dela.

Nama, koji bismo voleli da čitamo ta dela, ostaje da čekam 2085. godinu, kada će njegovi rukopisi postati javno dobro i kada će konačno moći da budu objavljeni. 

2017 godine, objavljen je film Buntovnik u žitu, i verujem, baš kao i mnogi drugi, da bi Selindžer imao mnogo toga da kaže na račun toga; i ne bi bio ni malo prijatan. 

Ironično je da Vita Barneta glumi Kevin Spejsi, koji je optužen za razne seksualne zločine baš kao i mnogi drugi u Holivudu, kog je Selindžer toliko mrzeo. 

I pored toga što Selindžer to ne bi odobrio i što u filmu glumi Kevin Spejsi, film je snimljen i objavljen i vredi ga pogledati. 

Pisci, ali i oni koji se ne bave pisanjem, mogu mnogo da nauče iz tog filma; kako biti istrajan u svojim namerama, kako negovati svoj talenat, kako učiti od onih znaju mnogo više, ali i kako istrajati u svojim namerama i ostati dosledan svojoj umetnosti i svom glasu. 

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Mali zadaci – prednosti pisanja bloga

Juče sam govorio o malim pobedama i želeo bih da se nadovežem na to.

Pisanje romana je maratonski posao i nekada ume toliko dugo da traje da imate osećaj da se neće nikada završiti.

Recimo da pišete 2.000 reči dnevno, što je veliki broj za većinu pisaca. Prvi draft romana od 100.000 reči ćete u najboljem slučaju završiti za 50 dana; što je, morate priznati, mnogo.

A, gde su loši dani kada ćete jedva uspeti da napišete 300 reči i koji će produžiti vaš prvi draft na tri, četiri meseca, ako ne i duže.

Posle prvog drafta dolaze prepravke koje mogu da otegnu vaš posao na godinu dana, u najboljem slučaju.

Zbog takve prirode posla – zato što mnogo radite, a ništa ne privodite kraju – često ćete imati utisak da niste nigde odmakli i da ništa niste postigli danima. 

Istina je da će vam male pobede biti od pomoći, ali postoji još jedan trik koji može znatno da doprinese da se osećate zadovoljnim onim što radite i da imate osećaj da ste završili neki posao; blog.

Ukoliko svakog dana, pored pisanja romana, odvojite izvesno vreme za pisanje bloga sigurno ćete popraviti vaše samopouzdanje. 

Znam da je teško pronaći vreme za tako nešto, posebno ako imate regularan posao i pišete roman, ali probajte.

Za blog, često nije potrebno mnogo vremena. 

Blog, makar u mom slučaju, nema nikakvu literarnu vrednost; funkcija bloga je da pomogne nekom ko se suočava sa sličnim problemima s kojima se lično borim.

Pisanjem bloga ne samo da ćete pomoći drugima, već ćete vi imati najveću korist od njega. Nakon što jednom definišete problem i zapišete njegovo rešenje, imaćete spremnu strategiju kada se idućeg puta budute suočili sa njim.

Blog vam može doneti čitaoce i približiti vas sa njima.

Blog će sigurno da unapredi način na koji razmišljate i pišete.

Blog je jedan mali zadatak kog možete svakodnevno da završite i da imate osećaj da ste nešto postigli, da ste nešto objavili. 

Blog ne bi trebalo da pišu samo pisci, već to može da učini bilo ko. Jednostavno napišite nešto što može biti korisno ili inspirativno.

Probajte 30 dana svakodnevno da pišete blog i javite mi vaša iskustva. 

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Odakle dolaze ideje i inspiracija za roman

Jedan od razloga zašto pisci pišu i pričaju o pisanju je zbog toga što ni sami ne znaju poreklo svojih ideja i želeli bi da ga pronađu pričajući o njemu.

Iz istog razloga niko ne može da vas nauči da pišete. Oni koji se bave izučavanje književnosti, mogu hirurški precizno da analiziraju priče, da znaju svaki bit uspešne priče, da znaju kako bi uspešna priča trebalo da izgleda i sve to znanje je prenosivo, ali niko ne može da vas nauči kako da takvu priču stvorite. 

Baš kao što znamo da se čovek sastoji od gomile molelekula i možemo da izmerimo te molekule sasvim precizno, ali ne možemo da uzmemo gomilu molekula i jednostavno ih stavimo u neku posudu i kuvamo dok ne kreiramo ljudsko biće, zar ne?

Tako nešto zahteva ljubav i spajanje svega dve ćelije u savršenim uslovima za rast i razvoj.

Stoga, jedno od pitanja koje nikada ne bi trebalo postaviti piscu je

Odakle dolaze tvoje ideje? 

To pitanje je frustrirajuće jer ne postoji tačan odgovor. Ako poznajete nekog ko je došao do odgovora, molio bih vas da me upoznate sa tom osobom.

Mnogi definišu inspiraciju kao nešto što gura pisce da iz dana u dan ostavljaju reči na svojim papirima ili ekranima, ali to je bliže motivaciji nego inspiraciji.

Inspiracija je nešto što se dogodi nakon što danima, mesecima, a ponekad i godinama razmišljate i zapisujete svoje ideje; inspiracija je onaj AHA momenat kada vam se kocke slože i sve jasno vidite. Nekome ko nikada nije razmišljao o pisanju ne može da se desi da iznenada postane inspirisan.

Prvo mora da postoji želja da se roman, ili bilo koje drugo delo, napiše. 

Onda sedite i razmišljate o čemu biste to mogli da pišete i jedna od ideja će vas kad-tad privući i zadržaćete se na njoj.

Sledeći korak je da tu ideju proširite. Razmišljate o likovima, o mestu, o vremenu i o detaljima događaja. Pitate se zašto se nešto dogodilo, kako se nešto dogodilo, šta je uzrok, a šta posledica tog događaja.

Kada sve to obavite, onda često završite sa nekim grubim planom za vašu priču i počnete da pišete. Vrlo malo vremena prođe pre nego što shvatite da će vaša priča da odstupa od prvobitnog plana; što je potpuno u redu. 

Sve to vreme pišete, ali niste inspirisani. Takav vid pisanja zahteva surovu, radničku disciplinu; svakog dana morate da odvojite blok vremena za pisanje, da sednete i da pišete; bilo da vam se to radi ili ne. U suprotnom, nikada nećete završiti to što ste naumili.

Što duže vremena provodite pišuću, priča, likovi i događaji koji opisujete postaju sve veća opsesija; sve češće razmišljate o njima mimo vremena predviđenog za pisanje; često ste mentalno odsutni i živite u nekom vašem svetu; svetu vaše priče, što može vašim bližnjima da ide na živce, ali ako vas zaista vole, razumeće to i podržati vas.

Nakon što provedte dovoljno vremena sanjareći, premećući ljude i događaju i prevrćući tkivo vašeg dela, dogodi se inspiracija; to je onaj momenat kada vaša priča doživi iznenađujuć, ali neizbežan zaokret. To je ono što vam kaže – priča MORA da ide u ovom pravcu.

Kod mene, inspiracija traje vrlo kratko i najčešće dolazi u vidu snova, ili jedne vrlo kratke misli zbog koje moram trenutno da prekinem sve radnje i na jednoj ceduljici ili u svom telefonu da zapišem ideju.

Onog momenta kada znam pravac svoje priče, svakodnevni rad pukog zapisivanja događaja postaje znatno lakši.

Ako mene pitate, za sve to je odgovorna podsvest. 

Dužnost pisca je da sakuplja informacij i hrani podsvest, a ona će mu se, kada za to dođe vreme, odužiti jednom idejom koju će pisac moći da sprovede u delo. 

Najteži deo tog posla je biti strpljiv i umeti prepoznati jednu takvu ideju.

Stoga, ako želite da se bavite pisanjem, sedite svaki dan i pišite. Pretvorite to u rutinu, kao što možda rutinski kuvate kafu svakog jutra nakon što ustante, ili perete zube.

Pokušajte da to radite svakog dana u isto vreme, ako vam vaše obaveze dozvoljavaju tako nešto.

Ja pišem svako jutro između 5:00 i 8:00 i popodne između 12:00 i 15:00. 

Radim to dovoljno dugo da kada sednem u stolicu i uključim laptop, moj um zna da je tada vreme za pisanje.

Ne sednem uvek sa idejom o čemu ću pisati. Sedim tako i čekam da se nešto desi.

Postoji samo jedno pravilo koje sam postavio sebi kada pišem i za koje sam naučio od Neil Gaiman-a i ono glasi.

Od 5 do 8, dozvoljeno ti je da pišeš ili da ne radiš apsolutno ništa. 

Ovaj drugi deo je ključan jer nemam obavezu da pišem; ako neću, imam opciju da ne radim ništa. 

Raditi ništa je dosadno. Dok tako sedim i pijem kafu počinjem da primećujem izvesne misli koje kruže mojom glavom. Kada se za jednu uhvatim, krenem da pišem o njoj.

Ako mi se ne dopada, obrišem sve što sam napisao i čekam drugu.

Ponekad je neophodno da zavrtim točak s mislima. Pogledam ideje koje sam zapisao u svoju svesku ili telefon i pitam se šta bih mogao da napišem o tome.

Ali, ne žurim. Sedim i čekam da se jedna misao ispadne iz vrtloga kako bih mogao da je uhvatim. 

Kada je uhvatim, držim je čvrsto i slušam šta mi govori.

Nekada zavšrim pre 8:00 odnosno 15:00 časova, ali ne zameram sebi na tome; bitno je da sam nešto napisao tog dana.

Nekada se zadržim duže pre nego što konačno pustim ideju, ali ne zameram sebi na tome.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Misija Pripovedača

Čovek je u stanju da svesno obradi veoma mali procenat informacija koje svakog trenutka dobija i tada se uglavnom oslanja na svojih pet čula. 

U većoj meri podsvest je zadužena da obrađuje informacije koje ne možemo racionalno da pojmimo i da nam ih na neki način predstavi; otud snovi i intuicija. 

Snovi su priče koje nam podsvest šalje i kroz koje nešto pokušava da nam kaže. Često su nejasni i nerealni, ali govore mnogo o onome čega bi trebalo da se plašimo i o čemu bi trebalo da promućkamo glavu.

Intuicija predstavlja zaključke koje je podsvest donela i zbog toga nekad neke stvari jednostavno znamo da su ispravne iako nikada nismo o njima razmišljali; znamo kad nas neko laže, znamo kada ćemo da se razbolimo; znamo kako će neko da reaguje na nešto što planiramo da uradimo. 

Podsvest je pokupila obrasce ponašanja, povezala uzroke i posledice i sada nam govori na šta da obratimo pažnju.

Intuicija, baš kao i razume, ume da nas prevari; ponekad donesemo pogrešno zaključke na ma kom nivou našeg bića.

Znajući sve to možemo samo da pretpostavimo koliko težak zadatak ima pripovedač.

Pripovedač mora da aktivirna čulna iskustva čitalaca jer tako doživljavamo svet. Ako je pripovedač uspešan u tome, čitalac će doživeti fikciju kao sopstvenu stvarnost i njegova podsvest, vođena životnim iskustvom, će dopuniti veliku količinu informacija koju je pisac morao da izostavi. 

Na taj način podsvest uči i reciklira sopstvene informacije, ali takođe stiče novo iskustvo jer se događaji odigravaju u nekim novim, stranim okolnostima.

S druge strane, pripovedač mora da nasluti intuiciju i podsvesne procese likova o kojima piše. 

Prozni pisci su u velikoj prednosti jer imaju tu slobodu kažu šta njihovi likovi misle i osećaju. 

Nasuprot njima, dramski pisci su ograničeni dijalogom i akcijama. Iako moraju da znaju šta se sve odigrava u liku i sa kakvim dilemama se susreće, dozvoljeno im je da ispolje stvarnost isključivo kroz dijalog i akcije likova.

Taj zadatak nije ni malo lak i zato se vrlo mali broj ljudi odluči da pripoveda i još manji broj ljudi je uspešan u tome na viskom nivou. 

Zahvaljujući uspešnim pripovedačima postoje umetnička prozna i dramska dela iz kojih i čitalac i sam pripovedač imaju mnogo toga da nauče, kako na svesnom tako i na podsvesnom nivou.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Neko jak i ne mnogo pametan

Moja majka je veliki ljubitelj cveća. Gde god da u kući postoji mesto na kom niko ne prolazi ona će tu postaviti saksiju sa nekom biljkom. Svakog proleća te biljke se iznose napolje kako bi dobile dovoljno sunca. Neke od tih saksija su prilično teške i onda mama kaže:

“Treba mi neko jak, a ne mnogo pametan”.

Taj “neko” smo uglavnom moj otac i ja.

Znam da time ne misli ništa loše, ali sam takođe svestan činjenice da postoje izvesne predrasude prema ljudima koji se bave intelektualnim radom, ali i prema onima koji se bave fizičkim radom i posebno sportom.

Sudeći po tim stereotipima, fudbaleri i modeli su glupi, dok su naučnici, IT stručnjaci i oni koji se bave knjigama debeli, ružni, i zapušteni.

Tačno je da je neko ko se bavi sportom ili je model može da zapostavi intelektualni razvoj, ali to nije pravilo.

Tačno je da neko ko se bavi intelektualnim radom može da zapostavi fizički izgled i pre svega zdravlje, ali to nije pravilo. 

Čak i prof. dr Darko Tadić, osnivač i predavač u online radionicama kreativnog pisanja čiji rad izuzetno poštujem, podleže ovom stereotipu i svoj članak o vežbama za pisanje otvara sledećim pasusom:

“Postoji puno motivisanih ljudi koji hoće da zdravo žive i imaju lepo telo. Redovno vežbaju i bulje u ogledalo (i fejsbuk/instagram). Mnogo manje je onih koji žele da treniraju mozak i sopstvenu kreativnost. Pisci spadaju u ove druge. Iz tog razloga za pisce postoje mnoge koristi od vežbi koje jačaju naš zanat (a ne naše mišiće). Ne morate čak ni da se znojite – ali slobodno uzmite bocu sa vodom ili svoj omiljeni energetski napitak!”

prof. dr Darko Tadić – 15 vežbi za jačanje vašeg pisanja

Verujem da je Darko Tadić imao imao kranje humorističke namere i da je ovaj pasus napisao u želji da privuče čitaoce da završi tekst, ali okarakterisati nekog ko želi da vežba i izgleda lepo kao nekog ko ne radi ništa osim što bulji u ogledalo je apsurdno. 

Tvrditi da pisci ne bi trebalo da vežbaju svoje mišiće i da se znoje je takođe apsurd.

Ne znam odakle ta potreba intelektualaca da sopstveno telo gledaju kao nešto nebitno, štaviše strano i nešto čega bi se trebalo stideti i na čemu ne bi trebalo radi. 

Dakle, pisci i drugi intelektualci, vaše telo je vaše vozilo i ako ga ne budete pazili, ostaviće vas na sred puta mnogo ranije nego što biste to želeleli.

Ako, pak, posvetite izvesno vreme održavanju vašeg tela, znatno će vam lakše biti da satima sedite u vašim stolicama i stvarate. Leđa će prestati da vas bole i nećete sa sobom morati da nosite velike količine sala, kao što to radi Džordž R. R. Martin. 

Zvuči kao reklama za neki magični dušek napunjen magnetima, ali nije mi u cilju da vam prodam bilo šta za velike pare već samo da skrenem pažnju na važnost fizičke aktivnosti.

Jedno je kada moja majka upotrebi humor ne bi li meni i mom ocu olakšala premeštanje tih teških saksija sa cvećem, a drugo je kada neko kao mentor i uzor piscima tvrdi da je sve vreme provedeno vežbajući mišiće protraćeno.

Ernest Hemingvej je trenirao boks, i svako jutro nakon što bi završio pisanje plivao bi dve milje da bi razbistrio svoje misli i ojačao svoje telo.

Haruki Murakmi svakog dana pretrči 10 km ili otpliva 1,5 km, a ponekad radi oba.

Bobi Fišer, iako nije bio pisac, je trenirao rvanje i vežbao u teretani jer, kako je tvrdio, šah zahteva da sedi satima na jednom mestu i razmišlja; ako ga pritom zabole leđa, mnogo mu je teže da razmišlja.

Laza Kostić je na ulicama Sombora svakog jutra radio jutarnju gimnastiku zbog čega je često bio ismevan.

Alber Kami je igrao fudbal.

Vladimir Nabokov je voleo tenis, boks i fudbal.

Samjeul Beket je igrao kriket.

Agata Kristi je volela da surfuje.

Iako sam daleko manje poznat i uspešan od onih koje sam gore nabrojao, moram naglasiti da sam ove godine uveo u praksu da četiri puta nedeljno odlazim u teretanu. 

Od tada se znatno bolje osećam nemam bolove i nemam bolove leđima iako provedem veći deo dana sedeći na stolici.

Verujem da je fizička aktivnost u velikoj meri doprinosi mojoj produktivnosti i motivaciji za intelektualni rad.

Dakle, možete istovremeno biti jaki i pametni , bez obzira šta vam trendovi i stereotipi nameću, a usput možete i dobro da izgledate pa da vam samopouzdanje raste dok buljite u sebe u ogledalu.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.