Bila je jedan dan mlađa od mene. Rodili smo se u istom porodilištu, a naše majke su bile u istoj sobi. Ipak, zvanično smo se upoznali onog dana kad, s peškirčetom na kom je izvezeno tvoje ime, kreneš put vrtića ne shvatajući šta te čeka ni zašto odjednom moraš negde da ideš gde nikog ne poznaješ i da radiš kako ti se naređuje i da deliš igračke sa tamo nekima s kojima ne bi delio ni nešto mnogo gore od izanđalih igračaka.
Niko mi nije bio rekao da će doći, iako sam sada prilično siguran da je neko to morao znati i organizovati. Ne može neko tek tako da se pojavi na našoj kapiji i poput tajanstvenog cveta držeći svoju baku za ruku stane tik pokraj mamine baštice daleko lepša od svih onih hrizentema i ljubičica i šta god je mama tamo već sadila. Šta ti se ja pa razumem u baštensko cveće? Ipak, toliko znam da ona nije bila cvet kog jedva čekaš da ubereš i pokloniš nekom, već kao onaj kom ne smeš ni da priđeš jer takav cvet vidiš možda jednom u životu, pa kad dođe taj trenutak pažljivo kružiš oko njega, sa svake strane mu se diviš i sve se plašiš da mu ne naudiš.
Njena kuća je bila, što bi se reklo – nabašti. I bilo je krajnje zgodno da nas dvoje, onako malenih, svakodnevno zajedno idemo u vrtić. Čija je to ideja bila, i dalje nisam siguran, ali sada mislim da je bila dobra.
Ne sećam se mnogo tog vrtića, osim tog dana kad je sa onim ravno odsečenim šiškama na našoj kapiji stojala odlučno kao legionar i kad nisam hteo da je držim za ruke, jer ne samo da sam prvi put video nju, već je to bio i prvi bliski susret sa devojčicama, tim stranim, mističnim bićima koja me od onda uvek prate i bez kojih ne znam šta bih.
Sećam se i onog dana kad smo na priredbi za osmi mart izvodili neki skeč gde je meni kao ispao sladoled jer kao nisam hteo da ga podelim sa njom. Bila mi je to najteža uloga u životu, ne samo jer je i jedina, već zato što ni danas ne znam kako možeš nešto da ne podeliš sa njom? Nije sladoled toliko ni bitan, koliko to što smo se tada zaista držali za ruke, pa makar to bilo i u glupom skeču iz vrtića, to su ipak bile naše ruke.
Sećam se još i da je plakala kad smo idućeg prvog septembra otišli da saznamo ko nam je učiteljica. Plakala je jer nismo upali u isti razred, a i zato što ona nije imala učiteljicu, već učitelja. Toliko me je valjda dotaklo to što je bila razočarana jer joj je zapao učitelj, pa sam, eto, završio kao jedan. Meni je bilo jednako žao što nismo bili u istom razredu, ali kao pripadnik one generacije koju su učili da je plakanje nije za naš pol, nisam plakao. Mada, vama koji ovo čitate i ne moram mnogo da se pravdam.
Iako klupu nismo delili u školi, delili smo je na bezbroj časova u školi engleskog jezika koja je trajala i mnogo duže nego osnovna; sve tamo negde do kraja srednje škole. U zavisnosti od polazne tačke putešestvija, ja bih je čekao ispred škole ili kuće i onda bismo zajedno išli do škole engleskog. Najčešće ne bismo mnogo razgovarali, ali bilo je dovoljno da je tu blizu mene i sve bismo se objasnili jedinim pogledom; onako krajičkom oka, baš kao što smo se gledali i kad smo kao vekne hleba ležali jedni kraj drugih u tamo nekom porodilištu, tamo neke ‘86.
I dok nisu postojale društvene mreže, bez kojih sada ne bih znao ni kad je meni rođendan, a kamo li nekom drugom, uvek bi mi porukom čestitala rođendan, a ja bih joj sutradan uzvratio, sugerišući joj da ipak nije toliko mlađa od mene posebno u godinama kada je bilo bitno izgledati mlađe nego što jesi.
Kad bih je negde sasvim slučajno sreo ili kada bih video neku njenu fotografiju na onim društvenim mrežama bilo bi mi jasno da su godine samo broj, a to koliko si star je pitanje principa, jer koliko god da ih je ona bila nanizala njoj su uvek dobro stojale i nije bila ništa manje nego onaj cvetić koji je kraj svoje bake stojao na našoj kapiji tog prvog septembra pre tih, sada već tridesetak godina.
Baš negde u to doba kad smo pošli u školu, jedne večeri je jedan sedmogodišnji dečak ležeći u krevetu i praveći listu omiljenih ljudi u svom životu odlučio da će svojoj kćeri, ako je ikada bude imao, dati ime Nataša, jer Nataša je bila prva na toj listi obožavanih, a svi drugi su tu bili da bi pridržavali njen šlep. I evo ga sada, taj isti dečak, doduše tri decenije stariji, pišući ovo, šta god da je ovo, krajičkom oka gleda svoju skoro pa sedmogodišnju Natašu koja ništa nije manje vredan cvetak.
Voleo bih da mogu da joj se zahvalim jer me je naučila da se sve ono najbolje u životu dogodi kad se najmanje nadaš i zove se Nataša, jer koliko god planirao, koliko god nešto priželjkivao, koliko god za nečim žudeo, ni u snu ne možeš da predvidiš i dosanjaš onaj cvetić kog ti neka baka dovede na kapiju da te onako krajičkom oka čežnjivo gleda, mangupski podižući krajičak usne jednako se plašeći tebe koliko se ti plašiš nje, a opet znaš da drukčije ne može i ne sme jer za sve što u životu vredi moraš dobro da se oznojiš, baš kao što su se meni tog dana znojili dlanovi koje je baš zbog toga nisam pružio, a i te kako sam hteo.
Kako da joj to sad kažem kad se i ono najgore u životu desi baš kad se najmanje nadaš pa samo jednog dana saznaš da je više nema?
E, nema je! Kako? Zar ona? Ona je, za mene, nekako uvek bila besmrtna. Bio sam jedan dan stariji od nje, sve do trena kad je ona njene prestala da broji. Proklet nek je i taj dan i ko god da je tog dana đonom ušao u bašticu.
Ne bi bilo sebično očekivati da ćemo bar još toliko da ih nanižemo, a ono čemu se nikada nisam nadao jeste da ću već sada morati da je načinim besmrtnom. Bila bi ona i u ovoj knjizi, čije pisanje razvlačim evo već čitavu deceniju, baš kao što je bila i u prethodnoj i baš kao što će biti i u svakoj sledećoj, ali nije baš OVA morala biti njena.
Šta da ti kažem? Drž’ se tamo.
