Možda Jožef K. nije znao za šta je kriv, ali sam siguran da je bio bar za nešto kriv. A, mi? Mi smo krivi za sve. Prvo što sam uradio kada sam došao kući s posla, jeste da sam sipao rakiju. Petkom imam samo tri časa, dolazim kući nešto posle jedanaest. Na početku školske godine sam mislio da ću petkom moći da se bavim i drugim stvarima osim škole; npr. da pišem. Ali, ne i
Doneo sam odluku da po završetku školske godine dam otkaz na mestu učitelja. Jedini razlog što još uvek radim u školi jeste što sam deci obećao da ću ostati sa njima do kraja četvrtog razreda, a ja sam neko ko svoja obećanja ispunjava i samim tim nikada ne obećam nešto što ne mogu da ispunim. Pored moje Nataše i te dece u školi, u mom životu postoji još jedan dečak kom sam nešto još davno
Kad bi detinjstvo moglo da stane u jednu sliku, na toj slici bi morao biti crveno-beli plovak najlonom privezanim za vrh suve trske. Takvog nije bilo dva na tom delu kanala jer ga je mama čak iz Ukrajine donela kad je onomad vodila gimnazijalce iz Ruskog Krstura na ekskurziju. Plovak je plastičan i pun vazduha, pa ga samo veliki terpan može potopiti, neka druga riba ga tek može zaljuljati ili možda provozati. Na toj slici
Pokušavam da se setim života pre nego što sam imao telefon. Šta sam radio? Kako sam provodio vreme? Davno su bile devedesete, jer već 2000. sam dobio svoj prvi telefon. Nokiu 3310. Moji su bili prodali kuću, i odvojili su deo tih para da mi kupe, tada, skupoceni telefon. Njime sam mogao da telefoniram (ko bi rekao), da šaljem SMS poruke, i da na njemu igram dve igrice; zmiju i neki svemirski brod koji je
Jedna od stvari koja mi je najteže u životu pala jeste da glasno, jasno kažem NE. Ali, ne samo ono „ne“ kada mi nadređeni naredi da uradim nešto što nije u opisu mog posla, ili kad mi Nataša trepne da joj kupim nešto, već i ono NE koje podrazumeva odstranjivanje svih šumova i prepreka koje me sputavaju u nameri i u gorućoj želji da ispunim svoj dečački san da postanem pisac, a ne da budem
Opis radnog mesta – tvoje je da uradiš sve što umeš za dobrobit druge strane, a zadatak druge strane je da uradi sve što ume da sabotira tvoj rad. Tako otprilike izgleda posao učitelja u 21. veku. Nema više poštovanja. Svi tvoj posao znaju bolje od tebe, pa i sami učenici. Svi su ti šefovi; deca su ti šefovi, njihovi roditelji su ti šefovi, i šefovi su ti šefovi. Sve moraš da ih slušaš, iako
Uskoro će biti deset godina kako sam objavio Krvavo zeleno; prvi i jedini roman kog sam ikada završio. Nestvarno mi sve to deluje. Deset godina. Čoveče! Nisam ovako zamišljao ovaj jubilej. Bio sam ubeđen da ću u narednih deset godina objaviti bar još pet romana. Čak sam verovao da ću roman objaviti i na engleskom, da će biti apsolutni hit i da ću živeti u Njujorku. Trebalo je da me ispratite sa onom pesmom koju
Dugo već imam potrebu da nešto napišem, ali odlažem. Kad bi me neko pitao, šta to odlažem i zašto, ne bih umeo da odgovorim. Pretpostavljam da se plašim da kažem bilo šta povodom ove celokupne situacije, jer ko sam ja da se tu sad trpam? Ko sam to ja? Da. To je, valjda, pravo pitanje. Ova platforma nosi moje ime i prezime, ovde sam uglavnom pisao o sebi i svojim nekim mislima, pa sam onda
Kada sam postao učitelj, i kada sam postao roditelj, i kada sam svojevoljno odlučio da na internetu delim savete o ishrani, u svim tim ulogama sam doživljavao sebe kao odgovornog za tuđe postupke. Moj zadatak je bio da usmerim nekog na donošenje ispravne odluke; odluke iz koje će ili pojedinac lično, ili čitava grupa ljudi imati korist. Svaki put kada bi neko doneo pogrešnu odluku osećao bih se poraženim. Mislio sam šta je to trebalo
Od kad znam za sebe, pokušavam da stvorim idealne uslove za pisanje. Znaš ono, kada misliš da ti je potreban radni sto veličine bilijarskog kako bi na njega stale sve tvoje sveske, beleške, maramice, štampač (kog takođe nemam); stolica po čijem je modelu rađeno sedište prve klase Qatar Airways-a; 4K monitor koji prikazu 100% RGB da bi mogao u realnoj boji da vidiš crna slova na beloj pozadini; nečujna tastatura da ne probudiš komšije dok
