Kad bi detinjstvo moglo da stane u jednu sliku, na toj slici bi morao biti crveno-beli plovak najlonom privezanim za vrh suve trske. Takvog nije bilo dva na tom delu kanala jer ga je mama čak iz Ukrajine donela kad je onomad vodila gimnazijalce iz Ruskog Krstura na ekskurziju. Plovak je plastičan i pun vazduha, pa ga samo veliki terpan može potopiti, neka druga riba ga tek može zaljuljati ili možda provozati.
Na toj slici bi morala biti i neka vrba, nakrivljena nad vodom tako da se sa nje može skočiti, ali i da pravi hlad ispod kog se može sesti i sanjariti dok čekaš da zaigra onaj crveno-beli plovak. S vrbe si prvo skakao s mišićima na rukama, sve dok ti jednom ti mišići nisu spali, pa si morao, kako god znaš i umeš, dograbiti obalu.
Od suve trske pravili su se najbolji štapovi za pecanje, a trska koju ubereš dok je mlada i kako god da je baciš ona svojim dnom padne i zabije se u blato ili uroni pod vodu. Ako bi u toj igri preterao, mogao si naljutiti komšiju Tihu, jer od silnih plutajućih trski ne bi imao gde da zabaci plovak, pa bi narednih nekoliko dana morao bežati od njega da te ne bi naterao da za kaznu uđeš do pojasa u, još uvek, hladan kanal. Od mladog lista trske mogao si da napraviš trubu kojom se diriguje žabljim orkestrom, što je takođe živciralo komšiju Tihu.
A kakva je to, izvini, slika bez palacke, onog rogozovog cveta koji podseća na tompus i isto se tako dimi, s tim što se ne može pušiti, nije da nismo probali, ali kad se dobro osuši na krovu svinjca, i kada se tako osušen zapali, odličan je za teranje komaraca, a kad se tako upaljen, dobro zavrti, moguće je u vazduhu oslikati krugove i osmice narandžastim žarom.
Na toj slici mora biti i most i to ne bilo koji most, već onaj drveni; onaj preko kog si išao kod babe i dede i onaj što grmi kada točkovi pređu preko njega, i zbog kog se oni koji ga prvi put vide, a posebno koji ga prvi put čuju, pitaju da li smo mi, koji smo tamo živeli, ikada spavali. S tog mosta se može pecati na plovak, a varalica se može bacati samo s južne strane, jer se sa severne strane pruža dalekovod s čijih žica vise varalice onih koji su u taj kraj zalutali iz Gedera ili možda čak iz Crnogorskog kraja. S mosta se moglo skakati u raznim stilovima, a kad si hteo da zadiviš jednu pegavu iz VIII-3, onda bi skakao sa šrafa; oni najhrabriji su skakali mrtvaka ili bombu na glavu, samo da bi od neke devojčice čuli kako su ludi i ništa više.
A, iza mosta, Mala šumica; Ne, to nije pleonazam. Čitav taj pojas od mosta do šlajza koji je obrastao topolom zvao se Šumica. S tim što je u ovoj polovini bliže mostu drveće bilo mlađe, i zbog toga je to bila Mala šumica. U međuvremenu, drveće je poraslo, pa je Mala šumica postala Šumica. Kada sam napustio taj grad, nekadašnja Mala šumica bila je posečena, a na njeno mesto posadili su nove topole. Ali, evo, i one su se već stopila sa onim stablima bliže šlajzu, koja za mojih 40 godina nisu bila sečena. I, ne mogu a da se ne zapitam da li život nije ništa drugo nego niz čekanja da jedna Mala šumica postane Šumica?
Kada si u šumici kampovao za prvi maj, skupljao si suvo topolino granje za potpalu, i sekao si suvo bagrenje za kočeve koji bi pričvrstili šatorska krila za zemlju. Bagrem je mogao i dobro goreti, iako bi se napatio dok ga tako bodljikavog ne bi isekao. U kore topola si urezivao imena, kako svoja, tako i tuđa; zimi si u šumici palio suvu trsku kad je duvao vetar; u šumici se razmišljao, sanjario, skrivao tajne u bunkerima i pričao o nekim vremenima, u kojima je na salašu živela nemačka porodica Rečej, o vremenima kojima nismo svedočili, ali smo ipak o njima ponešto znali, jer su nam ih dedovi pominjali.
U šumicu si išao sam, kad si tužan, da bi seo na kamen, baš tu negde pre prvog bunkera, i taj kamen bi ti dao snagu da nastaviš i kad je teško. Tog kamena više nema, a ja se još uvek pitam gde se denuo kad mi je možda i najpotrebniji?
Na toj slici sve izgleda mirno, sve dok se ne zagledaš u taj plovak, i ne shvatiš da je vreme da vučeš, ne samo štap već i neke druge, znatno veće, poteze i da loviš neke znatno krupnije ribe. Sa mosta se čuju davno zaboravljeni glasovi, iz šumice dopire lavež keruše koja je krenula put Sivca tragom onih koji su je ostavili jer su mislili da u novom domu za nju neće biti mesta; iz trske i rogoza zaškripi ona ptica koju nikad nisi video, ali kad je čuješ vrlo dobro znaš gde si; na nekoj slici, na kanalu…
A, tu, ispod nekog lokvanja, u plićaku, kog na slici nema, jer lokvanj zaslužuje svoju sliku, čuje se žaba…
I sve izgleda mirno, a nije… i nikada nije bilo… i nikada neće biti…
Sada imaš priliku da podržiš moj rad na Patreonu i budeš deo mog kreativnog procesa! Kao zahvalnost, Tvoje ime može se pojaviti na mojim video snimcima ili u zahvalnicama moje sledeće knjige. Tvoja podrška će mi pomoći da nastavim da stvaram i da te inspirišem još više!
