Kada sam postao učitelj, i kada sam postao roditelj, i kada sam svojevoljno odlučio da na internetu delim savete o ishrani, u svim tim ulogama sam doživljavao sebe kao odgovornog za tuđe postupke. Moj zadatak je bio da usmerim nekog na donošenje ispravne odluke; odluke iz koje će ili pojedinac lično, ili čitava grupa ljudi imati korist.
Svaki put kada bi neko doneo pogrešnu odluku osećao bih se poraženim. Mislio sam šta je to trebalo drukčije da uradim, kako je to trebalo da ih obučim i motivišem pa da donesu ispravnu odluku? Možda nisam dovoljno dobro predstavio prednosti ispravne odluke? Možda je trebalo više da se potrudim da drugi sagledaju situaciju iz mog ugla? Možda je trebalo da se koristim prostijim jezikom? Trebalo je da budem ubedljiviji? Racionalniji? Saosetljiviji?
Ubeđivao bih sebe da ću drugi put više truda da uložim, da situaciju predstavim bolje, staloženije, temeljnije; da posledice loše odluke istaknem jasnije i slikovitije.
I, često, šta god da sam radio, ne bih uspevao da navedem nekog da donese odluku koja bi, pre svega, bila ispravna za njih. Bilo da je u pitanju način na koji će da utroše vreme, da rasporede resurse, ili donesu odluku ispravnu za njihovo zdravlje. Koliko god želeo drugima dobro, i koliko god se trudio da ih ubedim u nešto što je dobro za njih, oni bi uvek donosili odluke koje su se kosile sa mojim vrednostima.
I, u tome i jeste problem, to su bile moje vrednosti; ne njihove.
Vremenom, frustracija je rasla i bivao sam sve više bespomoćan. Jednog trenutka sam prosto odustao. Shvatio sam da ne možeš nikog ubediti u nešto što se kosi sa njihovim uverenjima. Ne možeš doneti odluku umesto nekog drugog.
A, samim tim, nikada nisi odgovoran za tuđe odluke. I to je breme koje moraš da skineš sa svojih leđa, jer će te u suprotnom ukopati u neko crnilo iz čijeg se mulja teško izlazi.
Ono što ti možeš da uradiš jeste da im predstaviš obe strane medalje. Imaš levo i imaš desno. Ako odabereš levo, na tom putu te čekaju sledeće stvari, a ako odabereš desno, na tom putu te čekaju sledeće stvari. To je sve što je u tvojoj moći.
Osoba kojoj predstavljaš raskršće će odluku o odabiru puta morati sama da donese. I, šta god da ta osoba odluči, nema nikakve veze sa sobom. Najčešće, ta odluka je već davno donešena. Nekada se bira lakši put, a nekada se ignorišu upozorenja na putu, kao što bahati vozači ignorišu saobraćajne znakove i pune linije, jer misle da se možda baš njima neće dogoditi zlo na koje ih neko drugi upozorava.
I, kada neko pretiče na punoj liniji i izazove saobraćajnu nesreću, vrlo je jasno čija je to krivica. Isto tako, kada savetuješ nekog da bi trebalo da izbegava šećer, ili da prestane besciljno da gleda u telefon, i kada taj savet ne bude usvojen, odgovornost nije tvoja, već onoga ko je odluku doneo. Tvoj posao je bio da budeš znak pored puta, a na njima je da li će taj znak uvažiti ili neće, a kada posledice neuvažavanja dođu na naplatu, ti apsolutno nisi kriv. Uradio si sve što si mogao i što je trebalo da uradiš.
Jedino na šta ti možeš da utičeš jesu vlastite odluke, i siguran sam da si i sam isuviše mnogo upozorenja ignorisao i pravio se da za tebe ne veže. Ali, kada si ti u pitanju, u tom slučaju bar imaš moć da doneseš racionalnu i ispravnu odluku, koje ponekad nisu jedno te isto.
Zato, kad se nađeš na raskršću, pogledaj znakove pored puta, bilo da si ih ti postavio, ili neko drugi, i dobro razmisli koji ćeš put odabrati.
Jedna od smernica koja ti može biti od pomoći jeste da se zapitaš da li bi želeo da budeš na mestu onih koji su skrenuli levo, ili onih koji su skrenuli desno. Jer, često ćeš naići na raskršće puteva kojim su mnogi već prošli i bez obzira šta piše na znakovima, uvek se zagledaj u one koji su ih već prešli, i zapitaj se da li bi voleo sa njima da menjaš mesta?
Ako želiš da dobiješ sledeći tekst direktno u inbox, možeš da se prijaviš ovde.
