Od kad znam za sebe, pokušavam da stvorim idealne uslove za pisanje.
Znaš ono, kada misliš da ti je potreban radni sto veličine bilijarskog kako bi na njega stale sve tvoje sveske, beleške, maramice, štampač (kog takođe nemam); stolica po čijem je modelu rađeno sedište prve klase Qatar Airways-a; 4K monitor koji prikazu 100% RGB da bi mogao u realnoj boji da vidiš crna slova na beloj pozadini; nečujna tastatura da ne probudiš komšije dok pišeš noću; muzika koja će te inspirisati i izolovati od sveta, ali te neće ometati u razmišljanju; da nije ni jutro, jer ti se previše spava, a ni veče jer ti se, opet, previše spava; da ti se tvoji ukućani ne obraćaju dok im ne izdaš dozvolu; da je temperatura idealnih 22 stepeni celzjusa; da ti je bešika pod idealnim atmosferskim pritiskom; želudac taman toliko popunjen da nisi gladni, a dovoljno prazan da ne gubiš svu svoju energiju na varenje…
Ako ti sad već nije jasno, koliko god se trudio da stvorim idealne uslove, uvek se nešto ili neko da mi pomrsi planove. Te mi se ide u WC, te sam žedan, te sam gladan, te nisam izbacio smeće, te bi trebalo otići u prodavnicu i kupiti nešto za jelo…
Onda kažem sebi – Nema veze. Sutra ćeš pisati, sutra će biti bolje…
I, to sutra se nikada ne dogodi.
I, ja opet kažem isto – Nema veze. Sutra ćeš pisati, sutra će biti bolje…
Mislim da promena nastaje onog momenta kada shvatiš da se sutra ne dogodi, već mora da se stvori i kada shvatiš da uslovi za pisanje nisu preterano bitni, jer mnoštvo najboljih dela je napisano mastilom na papiru kog nije bilo lako kupiti, pisalo se pod svećom ili pod fenjerom, u prostorijama koje nisu bile zagrejane, pisalo se na prazan stomak, u rovovima, u vozovima koji su se tresli, i neke knjige su napisane jer oni koji su ih pisali nisu imali izgovor da ih ne pišu.
Postoji mnoštvo stvari koje ti se možda baš ovoga trenutka ne rade ili nemaš vremena za njih, a ti ih ipak uradiš jer moraš ili nađeš vremena za njih.
Zamisli da si na poslu, treba da držiš čas matematike, ili lopatom puniš mešalicu, a rađe bi ležao zavaljen u kauč i gledao Chinatown, po ko zna koji put. Šta ćeš uraditi? Nećeš gledati Chinatown. Odradićeš taj čas najbolje što umeš ili ćeš napuniti tu mešalicu najbolje što umeš. Zašto? Jer si obećao; jer ti je to dužnost.
Uzmimo drugu situaciju za primer: nemaš vremena da se tuširaš, ali imaš zakazanu kafu u gradu. Šta ćeš raditi? Naći ćeš vremena. Možda ćeš manje vremena provesti na telefonu, poješćeš nešto na brzinu, umesto da provedeš sat vremena spremajući jelo, manje ćeš vremena birati šta ćeš da obučeš… žrtvovaćeš nešto nebitno, jer ti je bitno da se istuširaš i da ne smrdiš na javnom mestu dok piješ kafu sa nekim ko ti je bitan.
Zašto onda ne bi stvorio vreme za pisanje i zašto ne bi pisao i kada bi možda rađe radio nešto drugo, i kada će ti možda neko ili nešto smetati, kada si umoran i nećeš moći najbolje da razmišljaš, kada si gladan, kada si žedan… Zašto su ti obećanja koja si napravio drugima bitnija od obećanja koja si napravio sebi? Kako misliš da poštuješ samog sebe i da budeš zadovoljan sobom, ako ne ispunjavaš obećanja koja si napravio samom sebi?
Sutra nije nešto što se dogodi, sutra je nešto što mora da se stvori, ali ne sutra, nego sada. Sada sedi i napravi plan u kom ćeš odrediti vreme za pisanje i pisaćeš čak i kada ti se ne piše. I tako svakog dana.
Varaš se. Koliko puta si radio nešto iako ti se nije radilo, a ipak si uživao u tome? Nisi ti odlučio da ćeš da pišeš zato što ne voliš da pišeš, već naprotiv, to je nešto za šta si ubeđen da voliš da radiš, ali kada dođe momenat da sediš i da pišeš, nastane određeni strah.
Strah da nećeš biti dovoljno dobar, da ćeš se ponavljati, da se nekome neće svideti, da će te drugi osuđivati, da ćeš ispasti glup… mnoštvo strahova može da se javi kada se baviš javnim poslom, jer pisanje nije ništa drugo nego javni posao u kom svoje misli i ideje izlažeš tuđim sudovima.
Ako misliš da je moguće svima da se dopadneš, grdno se varaš. Koliko god nešto bilo dobro, korisno, značajno… uvek će se naći neko kome se to neće svideti. Ali, to nije znak da to nešto nije dobro, već da nije za tog nekog kome se ne sviđa.
Kad ti se taj strah pojavi, a javljaće se svakodnevno, bitno je da kreneš da radiš iako je on tu, i on će nestati. Kada se pojavi strah, gledaj na to kao na znak da radiš nešto dobro, nešto iskreno, nešto vredno… jer, probaj da mi kažeš jednu stvar koja iole vredi, a da je urađena bez ikakve strepnje, straha od neuspeha, i/ili osuđivanja…
Nema je…
Zato sedi i piši, najbolje što umeš, i strah će nestati, onda kada ne uspe u svojoj nameri da te spreči da stvoriš nešto vredno…
I zapamti, idealne uslove nećeš nikada imati, i sutra nije nešto što će se dogoditi već nešto što se mora stvoriti.
Ako želiš da dobiješ sledeći tekst direktno u inbox, možeš da se prijaviš ovde.
