Jedna od stvari koja mi je najteže u životu pala jeste da glasno, jasno kažem NE. Ali, ne samo ono „ne“ kada mi nadređeni naredi da uradim nešto što nije u opisu mog posla, ili kad mi Nataša trepne da joj kupim nešto, već i ono NE koje podrazumeva odstranjivanje svih šumova i prepreka koje me sputavaju u nameri i u gorućoj želji da ispunim svoj dečački san da postanem pisac, a ne da budem samo neko bedno piskaralo; matori, lajavi krelac; staro, cinično džangrizalo.
Ne mogu tačno ni da setim kada sam tačno prvi put poželeo da budem pisac. U pitanju je neka iskonska želja, za koju ne mogu da tvrdim da li sam se sa njom rodio ili je ipak nešto stečeno, a kako to obično biva, verovatno je u pitanju kombinacija oba, uz dodatke još nekih drugih, sitnih faktora.
Odrastao sam u domu gde su knjige bile nešto vredno; isticale su se na mnogim zidovima svih kuća u kojima smo stanovali. Na koricama jedne od tih knjiga bila je i mamina slika. Zbirka pesama koje je pisala tati dok je bio u vojsci. Nisam siguran da li su baš sve objavljene jer ih je pisala svakodnevno, a knjiga nije baš toliko debela da bi u nju sve stale; ako se za knjigu uopšte može reći da je debela i ako uzmemo u obzir da je vojni rok tada trajao 18 meseci.
Knjige su bile nešto što si dobijao za rođendan od Bobe i drugih maminih koleginica, nešto što si dobijao za manje ili veće podvige, ili neke životne prekretnice poput polaska u školu, ali i povodom njenog završetka.
Knjige su bile nešto što je prenosilo neku priču, opisivalo neko vreme, i najbolji način da se utroši slobodno vreme. Knjige su pisali pametni, a oni još pametniji su ih čitali. I sad više ne znam da li su bili pametni zato što su čitali knjige, ili su čitali knjige zato što su bili pametni. Ta dva, nekako, jedno bez drugog ne mogu.
I, kada tako odrasteš, na sreću ili na nesreću, često poželiš i sam da napišeš knjigu, ili nešto više njih.
Nije lako saopštiti takvo opredeljenje. Često ti kažu da bi to trebalo samo da bude hobi, da se ne zamajavaš da ćeš od toga ikada živeti, da jer samo najbolji žive od toga, a takvih, najboljih, nema mnogo.
Ali, ti ipak želiš i sve se nadaš da čak iako nisi među tim najboljima, da ćeš naći neki način da živiš od svojih reči, jer na kraju, reči su sve što imaš, i ako od njih ne možeš živeti, prosto ne znaš od čega bi.
Kreneš tim putem, živiš u toj fantaziji da si možda, ali samo možda, među tim najboljima, jer ne možeš baš sebi da dopustiš da ti je glava u oblacima, jer oni kojima je glava u oblacima su slabovidi, a slabovidi i nemaju o mnogo čemu da pišu.
Pa, shvatiš da treba ljudi za tebe nekako da čuju, a gde ćeš boljeg i lakšeg načina da za tebe čuju od ovih društvenih mreža, pa YT, pa blogovi, pa dugačka forma, pa kratka forma, pa bilteni, pa reklame…
I, napraviš ti neki plan… al’ moraš od nečega i živeti, pa upišeš Pedagoški fakultet da se školuješ za učitelja, jer letnji, zimski, proletnji raspust, slobodan vikend, državni praznici, četiri sata radnog vremena. Idila! Sve vreme ovog sveta ostaje ti za pisanje i promovisanje; pravljenje brenda, kako se to danas kaže.
Malo po malo, i taj posao u školi, i ne možeš više sebe da gledaš kako ga otaljavaš, iako čak kad ga i tako otaljavaš, ne radiš ti to toliko loše.
Onda smišljaš neke poslove sa strane. Možda da se bavim fotografijom? Možda snimam vlogove? Fitnes influenser? Marketing To je danas plaćeno i cenjeno!
Na kraju ti i ti poslovi sa strane dosade i njih počneš da otaljavaš, jer nisu oni to zbog čega si se ti rodio.
Ali nađeš ti i druge distrakcije; druge poslove. Ti poslovi navodno služe da bi te prikazali široj čitalačkoj publici, da bi te komercijalizovali, da ti pruže određenu polugu kad jednog dana budeš poslao svoj rukopis, sve to što bi trebalo da bude nešto sa strane, nešto što će da krči tvoj put ka nekoj spisateljskoj karijeri. Na primer ovaj blog ima tu svrhu da me ljudi upoznaju, jer najčešće oni koji te poznaju čitaju tvoje knjige, a ako hoćeš mnogo ljudi da čitaju tvoje knjige, mora mnogo ljudi da te poznaje. To je bar neka moja logika.
A onda ta distrakcija, taj marketing, postane tvoja glavna okupacija, a ono što je trebalo da bude tvoja vokacija, postane nešto sekundarno, skoro pa nebitno, jer uvek možeš da preskočiš da pišeš jedan dan, ali ni slučajno da ne preskočiš da objaviš nešto na društvenim mrežama ili da odigraš neku igru, ili pogledaš film, seriju, poslušaš podkast… neko predavanje koje će te učiniti boljim piscem ili će te motivisati, odmoriti…
Na kraju, kad ti se smuči i taj posao u školi, i sve to hvalisanje i samopromovisanje, padne ti na pamet da postaneš fitnes influenser, da napraviš neki plan za mršavljenje, zašto ne i za trening, ipak je to materija koju ti vrlo dobro poznaješ, a i trabunjaš već o tome godinama, uticao si na mnoge ljude, šta znaš… možda bi ti neko platio da mu budeš i trener, lajf kouč, mentor ili kako god bi se to sve danas moglo nazivati.
I onda shvatiš, mater mu jebem, pa šta sve neću uraditi, od čega sve neću pokušati da napravim pare i na koje sve načine neću pokušati da dođem do pažnje, osim onoga za kog sam ubeđen da sam rođen – da pišem?
Nije sve to tako jednostavno kako se da učiniti. Dubok je to problem i vuče svoje korene u najranijem detinjstvu, baš zato što mi se čini da možda nikada nisam ni odrastao.
Ne mislim da treba ubiti dete u sebi, jer ko je bez toga još išta valjano stvorio. Treba slušati to dete, to dete vrlo dobro zna šta hoće, ali, majku mu, moraš i odrasti, pa kad je teško, kad naiđu problemi, kad reči ne dolaze lako, kada moraš zaradi pare, kad moraš platiti stanarinu, nahraniti i sebe i porodicu, ti onda sedneš zapneš najbolje što možeš, a ne da odustaješ od svega što si ikada započeo.
Nema potrebe da smišljaš šeme i šemice na koje ćeš doći do para, do publike. Odradiš svoj posao najbolje što umeš. Ne nadaš se ničemu. Zapneš i kad je najteže i guraš. Ko onaj Sizif, ali guraš. Pa ispočetka. I sve tako, ali opet, na kraju, kad više ne možeš da guraš taj kamen, znaš da si gurao tvoj kamen; kamen, koji ti je na kraju krajeva bio čak pomalo i drag; što da ne? Vole ljudi svašta, zašto ne bi voleli i to kamenje?
A, da bi svoj kamen gurao uzbrdo, moraš pustiti da se sva ona lavina, koja ti dolazi u susret sruči pored tebe. Sve te ideje o YouTube kanalima, blogovima, sajd haslovima koji će ti doneti „laku“ lovu, sve to kamenje koje se odronilo moraš pustiti da se sruči dole pa nek ih neko drugi gura.
A, u ostalom, ako se dovoljno tog brda odroni, nećeš više morati ni da guraš taj kamen; nećeš morati da ideš ka vrhu, već će vrh doći ka tebi. Zar to nije bolje?
I, to ti je tako. Ne može biti lakše. Nikad nikome nije bilo lako da ostvari svoje snove. Zato se i zovu snovi, jer najčešće ostaju u mraku dok mi u mraku, radeći pogrešne stvari, čekamo da nam se sruče na glavu, umesto da ih uhvatimo kako znamo, pa makar i onim indijanskim hvatačima snova.
Kad prođeš kroz jedna vrata, znači da si zanemario sva druga, a samo ludaci trče iz jedne sobe u drugu tražeći svoju glavu koja im je, uglavnom, sve vreme i bila na ramenima.
I tako, uglavnom, zatvaram sva vrata svim mojim idejama da ću biti fitnes influenser, pre svega, ali i nekim drugim. Ostaje mi to da sedim i pišem; kako romane, tako i ovo, jer pisanje je ono u čemu sam najbolji i zbog čega sam se rodio; sve drugo je eto tu, da se nađe, da zasmeta kad je pisanje teško, da se učini da je lakše i da me mami poput sirena.
Al’ neka, neću biti ni prvi ni poslednji koji se morao vezati za jarbol. Neka ovaj blog, bude plovilo, koje će me doneti na destinaciju, jer ipak mora nešto da te vozi.
Ako želiš da dobiješ sledeći tekst direktno u inbox, možeš da se prijaviš ovde.
