Opis radnog mesta – tvoje je da uradiš sve što umeš za dobrobit druge strane, a zadatak druge strane je da uradi sve što ume da sabotira tvoj rad. Tako otprilike izgleda posao učitelja u 21. veku.
Nema više poštovanja. Svi tvoj posao znaju bolje od tebe, pa i sami učenici. Svi su ti šefovi; deca su ti šefovi, njihovi roditelji su ti šefovi, i šefovi su ti šefovi. Sve moraš da ih slušaš, iako ti vrlo dobro znaš kako se tvoj posao obavlja, koji su ciljevi i koje su metode. Ti si se jedini školovao za to, ali se najmanje pitaš.
Dosta mi je toga. Trenutno bih rađe vozio Wolt ili bio grobar, nego ušao učionicu.
Jedini razlog zašto još uvek nisam dao otkaz je što sam završio III razred i zbog određene, dobre, dece sam odlučio da ostanem još jednu godinu. Vezali su se za mene toliko da su plakali na kraju II razreda jer im u V neću predavati.
Dakle, nisu sva deca loša i razmažena i svi roditelji zahtevni i teški, ali što je previše, previše je.
Život mi se sveo na to da ustanem, odem na posao, iscrpljen se vratim s posla, skupljam energiju za sutradan, samo da bih sutradan radio to isto.
Dane provodim radeći stvari koje mrzim, koje me iscrpljuju, samo s jednim ciljem; da bih to isto mogao da radim sutra. Da li je to poenta života? Zar sam se zbog toga rodio?
Ako jeste, daj da to odmah prekratimo, a ako nije, što ipak mislim da je tačno, daj da to promenimo.
Stoga, naredna školska godina će biti poslednja u kojoj ću biti učitelj. Moja poslednja godina u prosveti. Moja poslednja godina u obrazovanju.
Nemam više nameru da radim s decom koju su vaspitali moderni roditelji, cilj roditeljstva i vaspitanja nije da pripremi dete za sve ono što ga čeka u životu, već da ga uljuljka u bezbrižnost, da ga nauči da će svaka njegova želja biti ispunjena odmah i sada, i da se dete za sve pita i da slučajno ne ostane neka traumica, ako mama ili tata zabrane nešto ili ne daj bože, uvedu neko pravilo.
Bravo roditelji, a pre svega bravo psiholozima i pedagozima koji se plaše da će usmeravanje, vaspitavanje i postavljanje zdravih granica, učenje kulturi, redu, poštovanju starijih, ostaviti traume. Bravo! Niko više neće hteti da vam podučava decu, pa će ona biti prepuštena veštačkim inteligencijama, tabletima i video kursevima. Hvala Bogu na modernim izumima, jer alternativa su ćaci, a iako veštačka, za razliku od ćacija, to je ipak inteligencija.
Siguran sam da nisam jedini koji se povlači iz obrazovanja. Sanja je to učinila pre mene, upravo ove godine, a biće nas još. Ovo je tek početak. Ne samo da će nas biti još koji odustajemo od poslova učitelja i nastavnika, već je znatno manje onih koji te fakultete uopšte upisuju.
2008. kada smo Sanja i ja upisali fakultet, na smeru učitelja, na prvoj godini bilo nas je 100. Blizu 80 nas je završilo. Sad na svih pet godina nema 100 studenata, sa sve onima koji obnavljaju godinu.
Nastavnike matematike, fizike, hemije, biologije, geografije, istorije, ne možete naći ni za lek. Posebno prirodne nauke. Ko je još lud da radi kao nastavnik?
Primanja su nam degradirana, posao sveden na administraciju, dadiljanje i ispunjavanje hirova roditelja, psihološko/pedagoških službi i ministarstva. O, ministrima ni da ne pričam. O, programima i sredstvima još manje.
Možda nam škole i ne trebaju. Sve će to veštačka inteligencija moći da radi i to mnogo bolje od nas. Roboti se ne nerviraju, roboti znaju sve što vam je ikada potrebno, samo ih pitate, i u sekundi dobijete odgovor. Nekada dobar, nekada ne baš, ali dobijete. Siguran sam da će u budućnosti ti odgovori biti precizniji i pouzdaniji.
Roboti neće ostavljati traume. Roboti će raditi onako kako mi želimo, dok nas ne budu naučili da radimo onako kako oni hoće; ili njihove gazde.
Ako želiš da dobiješ sledeći tekst direktno u inbox, možeš da se prijaviš ovde.
