Dugo već imam potrebu da nešto napišem, ali odlažem. Kad bi me neko pitao, šta to odlažem i zašto, ne bih umeo da odgovorim. Pretpostavljam da se plašim da kažem bilo šta povodom ove celokupne situacije, jer ko sam ja da se tu sad trpam?
Ko sam to ja? Da. To je, valjda, pravo pitanje. Ova platforma nosi moje ime i prezime, ovde sam uglavnom pisao o sebi i svojim nekim mislima, pa sam onda prestao; i tek kasnije shvatiš da sam odustao baš zato što sam zaboravio ko sam ja… bilo da se tu trpam ili da se ne trpam.
Da počnemo od kraja; Tu smo gde smo baš zato što se moja generacija nikada nije trpala, jer nas je generacija pre naše naučila da kažemo – Ma ćuti, dobro je… samo nek ide staž… ako treba i da se učlaniš u stranku… ne moraš se ti s njima slagati… samo moraš gledati na sebe…
A, da li ste sigurni da ću ja to gledati na sebe ako ću biti zadovoljan time što mi ide staž… pa da još posle budem zahvalan što mi je neko povećao penziju za 11% posto, ako ikada budem i doživeo tako nešto…
Možda ne znam ko sam, pa da se tu trpam, ali vrlo dobro znam ko nisam. Nisam od onih koji će se učlaniti u stranku i menjati dostojanstvo za nezasluženo mesto u hierarhiji i poneki dinar. Nudili su mi, ne mogu da kažem da nisu. Još pre deset godina kada je objavljen, za sada, moj jedini roman, jedan dobar prijatelj me je nagovarao da dođem kod njih, kako je on to naglasio, da bih, tobož, dobio mesto u kulturnom centru i neku crkavicu. „Trebaju nam pametni i školovani“, veli on; a ja mislim – takvih se nećete nagledati, jer ko god je pametan i školovan zna o čemu je reč… i nisam… nikad se nisam učlanio, i ne žalim… taman posla…
Pravo da vam kažem, i tog mog prijatelja od onda nisam video, niti se čuo sa njim. Nemam fejsbuk, osim one „poslovne“ stranice, pa mi tamo nemojte pisati. Ali, pošalju mi ljudi „screen shot“ sa njegovom profilnom slikom (nije on na slici, već onaj…) ispod koje piše „Moj predsednik“…
Moj sigurno nije, a kako je njegov ne znam. I ne znam da li on stvarno veruje u sve te laži i obmane koje se plasiraju na raznim upitnim frekvencijama… ili prosto nema kud… zagrizao je kosku i ako je pusti nema više gde… ili bar tako misli… Ako sam išta naučio za ovih, skoro, 40 godina, onda je to da ne vredi pomagati nekom ko pomoć ne traži, pa tako sedim i posmatram pad u ponor pojedinaca moje generacije…
Bio sam preko. Dugo. Bilo je dobro. Dok je trajalo. Vratio se.
Danas je evo tačno tri godine kako sam seo u avion u Šangaju. Ne, ovaj Šangaj kod Novog Sada nema aerodrom. To je onaj pravi, Šangaj. Da li bih se vratio? Pa ne znam. Nedostaju mi neki ljudi s kojima sam se bio sprijateljio. Nedostaje mi potpuno odsustvo bavljenja politikom. Nedostaje mi dobra plata, ali mi nimalo ne nedostaje beskrajno popunjavanje papira za vizu, svake godine, a nekad i dvaput godišnje… ne nedostaje mi da budem samo neki stranac, koji je tu dok nam treba… a posle ćemo da ga vratimo tamo gde pripada.
I jeste. Ovo je mesto gde pripadam. Otišao sam preko kao neko ko prezire ovu zemlju. Često sam bio sanjao da sam se vratio i budio se u znoju. Nisam bio ni jedan od onih koji odu preko pa od prve plate kupe kaiš sa kokardom na kopču. Ni kada sam se vratio, nisam baš bio oduševljen činjenicom da sam ovde… Jok! Vratio sam se jer tamo više nisam bio poželjan, nisam mogao više dobiti radnu dozvolu, jer je posao kojim sam se bavio (nastavnik engleskog jezika), zahtevao da budem rođen u određenim zemljama (u kojima je engleski maternji jezik)…
Ali, šta ćeš, vratio sam se. Pre tačno tri godine. Ubrzo se zaposlio u stranoj firmi, pa dao otkaz zbog mobinga, pa se zaposlio negde gde sam mislio da nikad neću, jer mi se taj posao upravo preko bio smučio…
Na Pedagoškom fakultetu u Somboru sam diplomirao 2013. godine, praktično u roku. Sve ispite sam položio u roku, a onda uzeo sebi za pravo da godinu dana pišem diplomski. Ispostavilo se da mi je bilo lakše i brže da napišem roman, nego diplomski… no dobro… Godina, manje-više… Oba sam napisao iste godine.
Nakon što sam završio fakultet, zaposlio sam se u sokari Rodić, radio za 90 dinara na sat, pa dobio povišicu na 100 dinara (11% povišica), imao jedva za gorivo da odem vikendom do Kovilja i godinu dana skupljao 200 evra koje sam bio pozajmio da uplatim diplomski.
Tada sam bio mislio da nikada neću raditi u prosveti. Prvo jer su odjednom bili smislili da ne možeš da radiš bez mastera, a drugo što sam bio svestan korumpiranosti sistema i da ću bez ulaska u sektu, pardon, stranku teško dobiti posao.
U Kini mi je na radnoj dozvoli pisalo – Foreign Expert, ali ovde nisam bio dovoljno dobar da radim.
Jedno vreme sam radio kao copywriter i kad sam ispunio san svih bumera, dobio posao za stalno, ja dam otkaz i odem u Kinu.
Tamo sam radio u vrtićima, školama, držao predavanja u raznim fabrikama, i vratio se ovde da bih se i bez mastera zaposlio kao učitelj u školi; privatnoj, doduše, koja je usled nedostatka stručnog kadra (jer džaba moje višegodišnje iskustvo, kad nemam master, koji te čak i ne spremi za rad u školi, već za naučno-istraživački rad u domenu pedagoških nauka), uspela da me zaposli, i na opštu radost svih bumera, za stalno.
Jeste da sam prijavljen na minimalac, a ostalo dobijam u koverti, ali rešićemo valjda i to, samo da se prvo rešimo ove gamadi.
U oktobru, dočekao i ja da upišem master. Nikad nije bilo lepše biti student nego sad.
Slušam onog vepra iz Paraćina kako govori svojim učenicima da studenti ne misle ni na šta drugo nego na alkohol i seks i mislim se – a, svi moramo poći od sebe kada donosimo zaključke, pa tako i on. Ali, kao neko ko je studirao, sa milenijalcima i sa Gen Z, mogu vam reći da nismo isti. Ovi drugi, mlađi, su mnogo bolji, zreliji, razumniji, racionalniji, veštiji, srčaniji… uostalom, što bi ja to trebalo da vam govorim, vidite valjda i sami, posebno sad kad nose baklju i kad su nam osvetlali svima put.
Možda ću izgubiti godinu, kažu mi… Evo, potresao sam se… vidi… Kad sam ih izgubio ovoliko… šta će mi biti i ta jedna… A, i onima kojima će to biti prva izgubljena godina… neće im biti ništa… možeš misliti… Šta je jedna godina studiranja u poređenju sa životom kog provedeš plivajući u otrovu ljudskog izmeta zvanog Aleksandar Vučić i vesela družina? (Kamo sreće da je vesela; Koliko košta rika Dodika?)
Šta je jedna godina u poređenju sa godinama koje su tone betona odnele u trenu?
Ne, to nije atribut koji ide uz prezime Vučić, već su to dve reči koje mi je nepomenik bio ogadio; politika i patriotizam.
Politika jer sam mislio da baviti se politikom znači biti izmet pa se baviti politikom isključivo radi ličnog interesa, ugradnje… koliko samo načina ima da se to zloupotrebi. Ali, politika je i kad ideš dvadeset četvorkom iz Novog Sada za Kovilj, pa ti nadstrešnica padne na glavu. Koliko smo samo puta čekali taj bus, ispod te nadstrešnice u poslednje 2 godine, dok nismo kupili automobil… i Sanja i Nataša i ja…
Sve je politika, samo su je neki zloupotrebili. Došlo je vreme da se i mi malo tu trpamo. Mi, koji je nećemo zloupotrebiti, a za ove druge već postoji mesto.
Patriota jer sam mislio da su patriote oni što mašu zastavom i glasaju za nacionaliste i mrze sve što nije naše. Tehnička greška, dva slobodna bacanja i lopta sa strane.
Prvo bacanje – Patriota si kad želiš da očistiš državu od kriminala, baš kao što očistiš ulicu nakon protesta. Zna se gde je mesto đubretu. U foteljama sigurno nije.
Drugo bacanje – Patriota si jer voliš svoju zemlju, i sve dobre ljude u njoj, a ima ih, to je bar sad jasno ko dan, mnogo više nego ovih drugih, a ne kad mrziš sve što nije tvoje. Dosta je bilo onog, da citiram Sanju, kad se ljudi guraju da uđu prvi u autobus, ne da bi seli, već da bi komšija ostao da stoji.
Lopta sa strane – E, pa nju, prepuštam studentskim zahtevima, jer studentski zahtevi su i moji zahtevi, i tek kad se oni ispune, onda ćemo razmišljati hoćemo li ići na trojku, ili na polaganje, ali jasno je da moramo da poentiramo, pa makar i uz faul.
Ako želiš da dobiješ sledeći tekst direktno u inbox, možeš da se prijaviš ovde.
