Doneo sam odluku da po završetku školske godine dam otkaz na mestu učitelja. Jedini razlog što još uvek radim u školi jeste što sam deci obećao da ću ostati sa njima do kraja četvrtog razreda, a ja sam neko ko svoja obećanja ispunjava i samim tim nikada ne obećam nešto što ne mogu da ispunim.
Pored moje Nataše i te dece u školi, u mom životu postoji još jedan dečak kom sam nešto još davno obećao, ali još uvek nisam ispunio. Naime, umesto posla u školi, punim jedrima krećem ka ostvarivanju sna dečaka u meni koji je želeo da bude pisac. Svakim danom kog provedem ne pišući taj dečak postaje tužniji i imam osećaj da neće moći još dugo da izdrži pre nego što u potpunosti odustane od mene i plašim se da tu rupu koja bi njegovim odlaskom mogla nastati neće niko moći da popuni.
Koliko god ova dva paragrafa delovala samouvereno, postoji sumnja. O, da… i te kakva sumnja! Šta ako sam lud!?
Kad pogledam druge ljude, deluje mi da svi osim nas imaju sređene živote. Kao da su se svi pronašli u nekoj karijeri i ta karijera im je pomogla da kupe stanove, automobile, vikendice i mnoštvo drugih stvarčica koji ih u manjoj ili većoj meri usrećuju ili ispunjavaju. Svake godine oni sa porodicom idu na letovanja, zimovanja, a poneki vikend iskoriste da posete neke od evropskih gradova. Njihova deca idu na sportove, sekcije, kurseve jezika, slikaju, glume u antičkim tragedijama i vežbaju istočnjačke veštine dubokog disanja.
S druge strane, nas troje živimo kao podstanari, automobil nam je neko drugi kupio, naše dete drugi vode na letovanje i jedanput nedeljno ide na ples, dok mi na pragu četrdesetih, sanjarimo o nekim karijerama u fotografiji i pisanju.
Kao da živimo u paralelnim univerzumima. U jednom, neki od nas su odrasli i obezbedili su sebi i svojim bližnjima sve materijalno što im je ikada trebalo, a mi, poput tinejdžera i adolescenata i dalje tragamo za nekim idealima, jurimo neke snove koje možda nikada nećemo dosanjati i mislimo da nam ništa drugo ne preostaje nego da verujemo da će ono što čekamo ipak doći; da smo ipak mi jedni od tih koji zaslužuju da se bave onim što vole i da od toga pristojno žive. Više ne znam da li je to pitanje zasluge ili upornosti. Sve je izglednije da je ovo drugo ili makar tako sebe tešim.
Do tada, obitavamo na nekim poslovima koji nam najčešće ne prijaju, ne nužno zato što su loši poslovi, već zato što ih vidimo kao prepreku koja stoji između nas i onoga što bismo hteli da radimo, jer „od ljubavi i vazduha se ne može živeti“. Šteta.
Do tada, živimo u stanovima koji nisu po našoj meri, spavamo na nameštaju kog nismo sami birali, ručamo za stolom koji nije naš, iz posuđa koje je tu privremeno, dok ne budemo u prilici da biramo ono koje nam se dopada.
Žrtvujemo vreme, novac, život za vajanje nečega što za temelj ima san; san o tome da ovaj život mora imati smisao i da sve što radiš moraš podrediti toj skulpturi koju gradiš od oblaka i koja će, kada je jednom budeš oblikovao pomoći nekom da krene istim putem ili da makar bolje razume onaj kojim već korača.
I nikad, ali nikada, ne znaš da li je sve to što radiš zapravo uzaludno, jer ne možeš, a da se ne zapitaš – Šta ako ti nisi taj, nego si jedan od onih nesretnika koje su ismevali na raznim audicijama, umesto da su im, pre nego što su ih uopšte pustili u eter, lepo, čovečanski rekli: „Ljudi, ovo nije za vas. Bolje da vam mi to saopštimo, nego da vam se čitam svet smeje“.
Zar tako ne bi bilo poštenije nego koristiti njihovo nepokolebljivo samopouzdanje kao predmet sprdnje?
I kad god u meni postoji sumnja, podseti me Sanja da je ta sumnja, upravo ono što me razlikuje od tih samouverenih, samozvanih genija koje čak ni žiri, pred milenijumskim auditorijumom, nije mogao ubediti da to što rade možda ipak nije toliko dobro koliko se njima učinilo.
Ali, koliko god ona, ili neko drugi, verovao u mene, neophodno je da prevashodno ja budem taj koji veruje u sebe, u to što radim i to što hoću da radim. Šta ako je neophodno verovati pa i po cenu da budeš ismevan poput onih nesretnika sa idola? Ponekad, alternativu i ne vidim.
Na kraju, ne mogu a da se ne zapitam da li ti, drugi ljudi, koji naizgled imaju sređene živote, da li su zaista sanjali o baš takvim životima? Takvim karijerama? Da li je to posledica nekog konkretnog plana ili je to prosto bilo nešto što se od nas očekuje?
Da li i u njima čuči neka iskra koja će, ako je ne budu hranili, kad-tad buknuti u plamen koji će ih pojesti u kajanju što nisu ni pokušali da od života naprave nešto što može imati veći smisao?
Da li oni mogu da se zadovolje narativom da je sve što se od tebe očekuje jeste da završiš školu, nađeš siguran posao, kupiš automobil, kupiš stan, rodiš decu, pružiš im sve, i onda, tek onda možeš raditi na svojim snovima?
Ako mogu, zašto mi ne možemo? Ako postoji više puteva, zašto se samo jedan smatra ispravnim?
Kad malo bolje sagledam stvar, čini mi se da u većini nas ipak postoje taj dečak i ta devojčica koji su znali šta hoće od života, ali je onda, umesto njih, neko drugi preuzeo kormilo, jer da nije tako, ne bismo toliko bodrili one koji zbace Kapetana Kuku s broda i dopuste dečaku da večno juri svoju senku.
I zato, čak i da sam potpuno skrenuo s uma, dužan sam da jednom dečaku ispunim obećanje i ne vidim drugog izlaza.
Ako želiš da dobiješ sledeći tekst direktno u inbox, možeš da se prijaviš ovde.
Sada imaš priliku da podržiš moj rad na Patreonu i budeš deo mog kreativnog procesa! Kao zahvalnost, Tvoje ime može se pojaviti na mojim video snimcima ili u zahvalnicama moje sledeće knjige. Tvoja podrška će mi pomoći da nastavim da stvaram i da te inspirišem još više!
