Deluje mi kao da oduvek imam neki veliki plan za sebe. Plan u kom je određeno kako će sve da se završi. A završava se tako što ću toliko toga napisati i to će toliko dobro biti da će svi da me pamte. Onda malo zastaneš i zapitaš se – Ko će da te pamti i sa kojim ciljem? Šta ću ja da imam od toga što će me neko pamtiti kad me više ne
Kao neko ko je napisao roman i kao neko ko ne može više da napiše roman, bar ne još, ali i kao neko ko je ispunio mnoštvo dnevnika i blogova, svakodnevno se pitam kakav je to posao pisao i zašto bi iko želeo da ga radi? To je najčudniji posao kog sam sreo. To je i te kako posao, čak i kad od njega ne zarađuješ, baš kao što je i održavanje kuće u redu
Pre skoro tri meseca počeo sam da radim kao dispečer ili šta god da bio taj posao, pošto su moja zaduženja mnogo veća od zaduženja jednog dispečera, ali dobro de.. Plan nakon povratka iz Kine nije bio takav, ali kako stvari ne idu uvek po planu bilo je za očekivati da neće ići ni ovoga puta, pa i nisu. Zarada od jutjuba, pisanja, fotografije, još uvek nije ni blizu da pokrije troškove bavljenje tim poslom,
Ko još sa 36 godina ima snove? Zar to nije za decu? Zar to nije nešto što je trebalo da bude ubijeno još u osnovnoj školi jer tamo te uče da te zanima samo ono što ti se servira, i da radiš onako kako ti se kaže? Mi koji se, više ne znam da li srećom ili nesrećom, ne uklapamo u taj kalup, mi koji i dalje mislimo da na ovom svetu postoji nešto mimo onog –
Da li postoje ljudski odnosi bez kritike? Kada je kritika upućena na tvoj račun, trebalo bi da znaš da kritika ne govori ništa o tebi već o percepciji onog koji te kritikuje, odnosno kritici nečega što si ti uradio ili si propustio da uradiš. Ako uvek postupaš ispravno, nemaš zbog čega da brineš jer znaš da si uradio sve što je trebalo i kako je trebalo. Zato je važno znati šta je ispravno i postupati
Rekao sam da više neću pisati o pisanju, ali da bih ostao dosledan samo sebi, najbolje je da kažem kako ubuduće neću više govoriti da neću pisati o pisanju, jer kad pišeš svakodnevno i razmišljaš o pisanju svakodnevno, često imaš i potrebu da pišeš o pisanju kako bi sredio misli, pa što da ne onda pisati o pisanju? Poslednjih 8 godina sam pokušavao da završim roman. Bilo bi razumno provesti tu količinu vremena pokušavajući da
Sanjao sam da sam sagradio ogroman drveni, gusarski brod sa crnim jedrima. Bio je usidren u na obali Velikog bačkog kanala, tik iza kuće u kojoj sada žive moji roditelji. Na palubi je bilo mnogo ljudi. Ne mogu sada baš da kažem ko se sve pridružio mojoj lopovskoj družini, ni šta smo tačno odlučili da ćemo krasti, ali bilo nas je mnogo. Rekao bih da su svi bili tu sem njega. Moj otac je stajao
U poslednjih godinu dana, a možda i nešto duže, na ovom blogu nisam pisao ni o čemu drugom nego o pisanju, a deluje mi da ću u buduće na ovom blogu pisati o svemu osim o pisanju. Pre svega, ne znam šta više da pišem o pisanju, a da se ne ponavljam, a zatim ne znam koga još zanima bilo šta o pisanju, a posebno kada JA imam nešto da pišem o pisanju. Verovatno nikoga.
Kao neko ko već dugi niz godina stvara sadržaj za internet često sam bio u prilici da se susretnem sa pritiskom, kog samom sebi napravim, misleći da sve što započnem moram da završim danas. Sadržaj na društvenim mrežama je beskonačan i svakodnevno dolazi novi. Taj konstantan priliv sadržaja me vrlo lako obmane me da mislim da sam dužan svakodnevno da objavljujem ili neću biti primećen. Tačno je da postoje projekti koji se vrlo lako mogu
Da bi pronašao svoju strast, da bi saznao šta si to zapravo ti, neophodno je da prvo saznaš šta sve to nisi. Iako bi bilo dobro da ispod ovog ide neko poznato ime pa da se to lepo stavi na Instagram u vidu nekog posta, ne ide. Bar ja ne znam da ide. To je nešto što je meni danas palo na pamet. Možda je neko, nekada nešto slično rekao ili napisao, ali ovo je
