Da bi pronašao svoju strast, da bi saznao šta si to zapravo ti, neophodno je da prvo saznaš šta sve to nisi.
Iako bi bilo dobro da ispod ovog ide neko poznato ime pa da se to lepo stavi na Instagram u vidu nekog posta, ne ide. Bar ja ne znam da ide. To je nešto što je meni danas palo na pamet. Možda je neko, nekada nešto slično rekao ili napisao, ali ovo je moje, stvarno moje.
Razmišljao sam o tome već neko vreme. Ja sam jedan od onih srećnika koji je bio dovoljno lud da napiše roman. Kažem lud ne zato što mislim da samo ludaci pišu romane, već zato što je to jedan samoubilački težak posao. Bar je meni teško.
Rekao sam i baš na ovom blogu, pre nešto više od godinu dana da ću napisati taj drugi roman. Ovoga puta stvarno. I pisao sam ga. Neko vreme. A onda sam prosto prestao da ga pišem. Bio sam prestao i bezbroj puta pre toga.
Ono o čemu intenzivno razmišljam čitavog dana, tj. od sinoć, jeste da li sam ja zaista neko ko piše fikciju?
Izgleda da nisam.
Da bih pisao fikciju moram sebe da nateram da sednem da pišem. Moram sebi da odredim da pišem 500 reči dnevno; minimum. Moram sebe da nateram da pišem svakog dana. Moram sebe da nateram da pišem odmah čim se probudim jer ako budem krenuo nešto drugo da radim pisanje će tog dana pasti u vodu. Kada pišem fikciju mora da bude tišina ili moram da slušam određenu vrstu muzike. Neku koja mi prija, ali mi ne odvlači pažnju.
Koliko samo zvezda mora da se poklopi da bih ja pisao fikciju i kad gledam iz tog ugla, ne mogu a da se ne zapitam – A da li sam ja stvarno neko ko piše fikciju.
Prošlo je 8 godina. Hej! 8 godina od kada sam poslednji put stavio tačku na poslednju rečenicu romana.
I sve to kad gledam, prosto ne mogu da ne pomislim da ja zapravo nisam neko ko piše fikciju. Jer neko ko piše fikciju ne mora da se tera na to, neko ko piše fikciju ne mora da baca vradžbine i da drži beli luk u levom džepu, a šišmiševo krilo u desnom, da bi se uopšte naterao da sedne da piše.
Osima kada mora. Nisam jedini. Znam da nisam jedini. Čitao sam i ja tamo neku biografiju tamo i tamo neke memoare, tamo nekog nobelovca ili poznatog pisca. Svi su se oni borili sa tim. Pa šta?
Razlika između amatera i profesionalca je što amater čeka da mu se zvezde poklope, a profesionalac sedne i piše ne zato što mu se piše već zato što je vreme pisanju.
Pitanje je sada da li sam dovoljno dugo sebe ubeđivao da sam neko ko piše fikciju i sada mi je teško da se odreknem te „titule“, da ne kažem prokletstva, ili prosto nisam neko ko piše fikciju.
Teško je odlučiti da više nikada ne pišeš fikciju kada znaš da su svi prošli kroz isto što ti prolaziš – dobro ne baš svi, ali dobar deo njih – a još je teže nastaviti kada znaš da nikada neće biti nimalo lakše. Prosto takav zanat. Boriš se sa samim sobom.
Ako budem prestao rizikujem da na samrtničkoj postelji kažem sebi – E, da sam samo odvojio svakog dana 2 sata na pisanje te proklete knjige!
Dva sata! Hej! Dva sata dnevno je sve što ti je potrebno da bi za godinu dana napisao roman. Kada proverim „screen time“ svog „pametnog“ uređaja vidim da na njemu potrošim 4 sata u proseku.
Ne možeš da kažeš da nemam vremena. Oduzmi dva sata odatle i eto ti dva sata za pisanje romana. Hej! Dva sata!
A, s druge strane, ostaje to teranje.
Oca mu jebem!
Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu kako ih ne biste u buduće propustili, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.
