Pokušavam da se setim života pre nego što sam imao telefon. Šta sam radio? Kako sam provodio vreme?
Davno su bile devedesete, jer već 2000. sam dobio svoj prvi telefon. Nokiu 3310. Moji su bili prodali kuću, i odvojili su deo tih para da mi kupe, tada, skupoceni telefon. Njime sam mogao da telefoniram (ko bi rekao), da šaljem SMS poruke, i da na njemu igram dve igrice; zmiju i neki svemirski brod koji je nešto pucao.
Nisam siguran i da mogu da se setim kako sam provodio vreme pre telefona. Uopšteno u poslednje vreme imam problema da zapamtim bilo šta, baš kao i da se usredsredim na bilo šta. Za sve to krivim društvene mreže i pametne telefone.
Nego, hajde prvo da pokušam da se setim kako sam to zaista provodio vreme i na koje načine sam se zabavljao.
Mnogo više vremena sa provodio sa drugarima. Na to ne mislim samo kada sam bio u školi. Mi smo se družili i van škole. Došao bih kući, ostavio torbu, možda bih jeo, i otišao bih napolje da se družim.
Bio sam u delikventnom društvu koje je podrazumevalo konzumiranje alkohola i cigareta… to baš i nije dobra alternativa… ali igrali smo društvene igre: monopol, riziko, karte, yumb… igrali smo fudbal, basket, odbojku, leti išli smo na plažu, zimi klizali, igrali žmurke, smrzavali se…
S društvom se išlo i na utakmice, kako domaće, tako gostujuće.
Ponekad smo šetali besciljno gradom, grickali semenke i pili sokove. Nekad nisu bili sokovi već pivo, ali…
Kada nisam bio s društvom, gledao bih TV, šta god tog momenta bilo na njemu. Filmovi su bili uglavnom dobri, kao i serije. Sve drugo je bilo dangubljenje. Gledao sam i dosta sporta. Sad ne mogu da se zamislim da pogledam utakmicu od početka do kraja.
TV je takođe bio socijalni uređaj. Svi bismo sedeli ispred njega i gledali istu stvar na ekranu. Kasnije, kada bismo se sreli sa nekim, sabirali smo utiske o određenom filmu ili seriju. Prilično konstruktivno, ako mene pitaš.
TV je bio jedan od glavnih načina za suzbijanje dosade i u našoj kući bi ga palio onaj ko prvi ustane i gasio bi ga onaj ko odlazi poslednji da spava.
Imali smo video igre pre telefona, ali su bile skupe. Odlazili smo u igraonice i igrali sat, eventualno dva, u zavisnosti koliko bismo para skupili. Opet, uglavnom smo igrali zajedno. Fudbal. Jedni protiv drugih.
Retko kad smo radili nešto sami.
Bilo je trenutaka i kada mi je bilo prosto dosadno, pa bih morao da nađem načina da sebe zabavim jer na TV-u nije bilo ničeg zanimljivog, ili niko od drugara nije bio u mogućnosti da provodi vreme sa mnom.
Da bih ubijao dosadu, odlazio sam na pecanje, crtao sam, igrao sam se sa sličicama fudbalera; morao sam da smišljam sijaset načina kojima bih okupirao svoje misli i na koje bih utrošio svoje vreme, jer u džepu nisam imao mašinu koja bi mi pružila beskraj brze i jeftine zabave.
Dosada je dobra stvar. Iz dosade se može izroditi nešto kvalitetno. Kada neko kome je dosadno uzme da piše, da slika, da smišlja viceve, da posmatra prirodu, izučava matematiku… pre ili kasnije, iz toga se izrodi nešto što može biti od koristi svima…
Dosada je nešto uz šta smo evoluirali kao vrsta. Zbog dosade, zbog toga što je jedno krajnje neprijatno, otuđeno, usamljeno osećanje, tražili smo nekog s kim bismo provodili vreme i načine da to vreme provodimo.
Nekada to i nisu najprimerniji ili smisleniji načini za trošenje vremena; nekada bismo odlazili u kafane, smišljali neke podlosti i gadosti samo da bismo drugim zagorčali život… ovo se posebno odnosi na ljude koji su uz dosadu imali moć, pa su smišljajući načine da se zabave došli do ideja poput borbe gladijatora, prostitutki, konkubina…
Ali, kada se sve uzme u obzir nikada u istoriji nismo imali džepni uređaj koji bi nam pružao beskonačan izvor zabave.
Telefoni, pa i mobilni telefoni, su pre svega služili za dvosmernu komunikaciju. Ja imam uređaj, neko drugi ima uređaj, nazovem broj kog neko drugi ima, njegov uređaj zazvoni, on se javi, i mi možemo da razgovaramo kao da smo jedno pored drugog, u istoj prostoriji, a zapravo nismo.
Poruke smo mogli slati pismom, telegramom, pejdžerom, i konačno SMS-om i elektronskom poštom. Ovaj vid komunikacije je bio dvosmeran, samo sa odloženom reakcijom druge strane. Nekada bi za odgovor na poruku trebalo nekoliko nedelja, da bismo došli do toga da možemo da ogovaramo u realnom vremenu i štaviše da vidimo da li je taj neko pročitao našu poruku i da jasno vidimo da nešto piše, pa da pričekamo dok ne bude završio sa pisanjem. Ali, to je i dalje sistem dvosmerne komunikacije.
Mediji, knjige, novine, televizija, radio su nekada bili sistem jednosmerne komunikacije. Neko nešto napiše, snimi, objavi… i mnogo drugih ljudi je u prilici da to pročita ili pogleda. Imali smo uvek mogućnost da pošaljemo pismo, ali niko nam nije garantovao da će ga iko pogledati, a kamo li odgovoriti na njega.
Moderne društvene mreže nam nude mogućnost da zapravo komuniciramo sa autorima medija, što je opet dvosmerna komunikacija i što i ne mora biti nužno loše.
Ono što je loše jeste algoritam. Algoritam je dizajniran da nam nudi sadržaj samo s jednim ciljem – da ostanemo što duže zalepljeni za ekrane naših uređaja, kako bismo pogledali što više reklama i kako bi kompanije što više zaradile. Više očiju i više vremena na ekranima znači skuplje reklame i više novca… kako za kompanije koje prodaju reklamno mesto, tako potencijalno i za kompanije kod kojih ćemo potrošiti naš novac jer smo videli reklame. Kako god okreneš, mi smo ti koji gubimo vreme i novac, a zauzvrat dobijemo informacije koje nikada nismo tražili ili proizvode za koje nismo ni znali da su nam potrebni.
U redu je konzumiranje medija, u redu je traženje informacija, ali nije u redu koristiti proizvode koje nam nudi algoritam. Nekada su kuratori birali sadržaj na vestima i televiziji. Postojali su standardi koji su morali biti ispunjeni da bi medij došao do javnosti, a algoritam ima vrlo malo standarda i ako sadržaj proizvodi minimum štete, preporučiće vam ga, ili vašoj deci, ako je procenio da ćete zbog tog sadržaja ostati duže zalepljeni za vaš ekran.
Šta je onda rešenje? Da se zauvek rešimo pametnih telefona? To bi, moraću da priznam, bilo krajnje suludo. Ono što ću ja da uradim, jeste da ću da uvedem određena ograničenja po pitanju konzumiranja sadržaja.
