Možda Jožef K. nije znao za šta je kriv, ali sam siguran da je bio bar za nešto kriv. A, mi? Mi smo krivi za sve.
Prvo što sam uradio kada sam došao kući s posla, jeste da sam sipao rakiju.
Petkom imam samo tri časa, dolazim kući nešto posle jedanaest. Na početku školske godine sam mislio da ću petkom moći da se bavim i drugim stvarima osim škole; npr. da pišem. Ali, ne i ovog petka… Ne znam što se čudim; takvih petkova je bilo pregršt.
Kako od pisanja nema ništa, gledamo Stranger Things jer nije mi dosta što živim u naopakom svetu, već mi treba da gledam seriju o istom. Jednim okom gledam seriju drugim projektujem čitav dan, koji jedva da je počeo.
Parkiram bajs, odlazim na doručak, gutam onu pica kiflu i šolju vrućeg jogurta i žurim da štampam pripremu za kontrolni koji će biti u ponedeljak.
Usput ulazim u administraciju vadim novčanik iz džepa ne bih li ostavio svoj deo poklona za koleginičin rođendanski poklon. Iz administracije sam izašao sa istim tim novčanikom u rukama, a da ga nisam ni otvorio, jer su me sačekali sa: „Tebe smo čekali! Golijatova mama nam je pisala“.
Sama pomisao na to dete mi izaziva tahikardiju. Dete se, uzgred, i ne zove tako, ali je iz pukog stila zgodno da mu pridenem ovakvo ime.
„Golijat neće da ide školu jer Ivan viče na njega, a čak mu nije ni učitelj“. „Pa, kad učiteljica“… grizem se za jezik, ali kasno… „Primljeno k znanju“. Pominjanjem njegovog imena u ovakvom kontekstu mi iskače vena na čelu, poznatija kao kloni me se; ne vidim je, ali osećam nabreklinu.
Potvrđujem da sam vikao na njega, jer je bezobrazan i nevaspitan. Štaviše, znam tačno kada i zašto sam vikao na njega i nabrajam:
Sve to govorim krajnje povišenim tonom, dok me zabrinuti pogledi uveravaju da je sve u redu, i da su samo hteli da čuju šta se to dogodilo i predlažu da zakažemo sastanak sa mamom, na šta pristajem i dodajem da mogu i na nju da vičem ako treba, pošto nije vaspitala svoje dete.
Ubeđen sam da mama, Meduza, stvarno veruje kako je sve to bilo slučajno i da ga ja, tobož, maltretiram.
Možda sam i ja nekad zzbzbbzbz. Pogreši čovek.
Nakon tri odgledane epizode i sijaset repriza jutrašnjeg događaja, došlo je vreme da idemo po Natašu. Dok čekamo lift, Sanja mi je ponudila jednu od njene dve slušalice. Odbio sam. Inače ne volim da slušam muziku dok hodam ulicom, a juče mi je posebno trebala tišina. Kad radiš u školi čak ti i šetnja prometnim Rumenačkim putem u pet popodne, kad svi idu s posla, dođe kao tišina.
U dvorištu škole sedamo na klupe poređane u oktogon ili heksagon; nešto od ta dva. Ćutimo.
Nisam mnogo ni pričao na putu do škole iako uglavnom imam neke kvazifilozoske teme i baljezgam o nekim životnim otkrovenjima koja mi se dogode baš u momentu dok prolazimo pored stadiona RFK Novi Sad. Ne znam zašto, te livade ograđene sedištima mi uvek deluju inspirativno. Kao checkpoint za novu glupu ideju. Livada je ono što mi sada treba; livada, frula, tri crna pulina…
Ko u inat, prilazi nam starija gospođa i pita: „Omladinci, jel zvonilo za kraj časa?“
Gledamo oko sebe, uveravajući se da se nama obratila jer nam je prišla tonom kao da smo ovce zajedno čuvali. Dok sam razmišljao da li da joj sad objašnjavam da ja samo sanjam o svojoj livadi i svojim ovcama, i da me je pobrkala sa nekim, dodala je još jednom: „Omladinska brigada! Ja volim da kažem da smo omladinci“. Zar izgledam toliko staro da delujem kako neki Titov pionir, daleko bilo… „Jel zvonilo“, pitala je, na tren delujući kao da je spustila loptu, jer nismo bili baš raspoloženi za razgovor sa njom.
Sanja odmahne glavom i doda da će uskoro zvoniti. Iako nije zvonilo, ona žica unutar moje glave što je vezana za moje uši i sprečava moju glavu da se otvori kao orahova ljuska, počinje sve jače da vibrira pa mojom lobanjom odzvanja to „Omladinci“. Spremam se da klimam glavom dok ću očigledno po ko zna koji put da slušam o zlatnim vremenima i tome kako je nekada sve bilo bolje, kako je detinjstvo bilo srećnije, kako su njihove igre bile bolje, kako su se družili, kako su imali sreće pa su išli samo tri i po kilometra do škole i još toliko nazad, a neki su morali osam, ali čak je i to bilo okej, jer su voleli da hodaju po snegu, a sad eto nema ni snega, ni dece ni detinjstva… samo ta tehnologija…
Gledam na sat dok sa jezika brišem – a da se malo goniš u pičku materinu!? Zvoniće za minut. Osećam se kao da mi na YT iskače reklama koja nema dugme skip. Razmišljam kako će čim budem došao kući uplatiti premijum, pa će mi ove podkast babe, koje uvek imaju potrebu da ti posle „Dobar dan“ saspu svu svoju životnu mudrost, lakše pastii. Onda čujem: „Znate, ja volim svu decu. Ja baš mnogo volim decu“.
„To je zato što niste radili u školi,“ ne mogu više ćutim.
Baba nastavlja da priča, ovoga puta o svom ocu koji je, naravno, bio prosvetni radnik i kako su njega svi poštovali, i kako je on voleo taj posao, kroz glavu mi proleće – E, vidi, nas sad niko ne poštuje, ali ne izgovaram. Žica je pred pucanje. Ako mi se glava bude otvorila, doživeću izliv govana na usta, bolje da ćutim… i sve što uspevam da kažem jeste tiho, tako da samo Sanja čuje: „Fuckin’ ’ell,“ i kontam, baba sve i da je čula, ne bi ništa razumela.
Džaba sve, džaba i babe, džaba i tišine, vraća mi se ona scena od jutros.
Baba i dalje mrsi muda, sad nam priča kako je eto, gle čuda, našla torbu u gradskom autobusu, pa je zaustavila vozača i vratila tu torbu… Čija je to glava bila u torbi? Da nije slučajno moja? Vozač tvrdi da niko drugi to ne bi uradio, ali baba zna da ima još dobrih ljudi. Naizust deklamuje zapovesti koje je naučila od svoje babe sa Golije koja je rodila njih trinaestoro. Pamtim samo – Dobro čini dobrome se nadaj i pitam se šta sam ja to zgrešio pa sam dočekao da se borim s ovim Golijatima i Meduzama.
Sanja za to vreme kopa po svojoj galeriji slika i prekida babu u fazonu – nisi samo ti plemenita, ja sam svoju kosu donirala bolesnoj deci, pa eto, i u našim generacijama ima ljudi… Divim joj se što sa babuskarom, ili bilo kojim strancem, može u četiri oka da podeli nešto tako intimno.
Zvono! Nataša samo što nije. 33 godine čekam da me spasi neko zvono! 33 godine od kako sam prvi put ušao u učionicu i ne izlazim više iz nje. Simbolično, rekli bi religiozni. Lično, ne marim mnogo za to.
33 godine, čekam zvono da me spasi od nekog Tute Bugarina koji mucajući čita iz udžbenika; od nekog frustriranog nastavnika fizike kom je ukoričena sveska ravna Svetom pismu, bez obzira šta se u noj nalazilo; od nadobudnih sveznalica koji tvrde da niko ne zna za 5, bog zna za 4, nastavnik zna za 3, a ti možeš da znaš za 2; od profesora koji ti na kontrolni umesto ocene nacrtaju saksiju sa cvećem i kažu da ćeš završiti kao cvećar; ili od samog sebe dok se poslednjim atomom snage branim da kamenicom zakačim nekog Golijata po sred čela.
I ko je tu sad David, a ko Golijat? I da li bi mi zaista bilo bolje da sam bio cvećar ili smećar? I kako je moguće da najebem s obe strane katedre? I kad budeš grđen i kad nekog grdiš; uvek si ti kriv!? I kad ne doneseš opravdanje za svoje izostanke i kad tebi ne donesu opravdanje za njihove izostanke. I kad dobiješ lošu ocenu i kad oni dobiju lošu ocenu! I kad ne uradiš svoj domaći i kad oni ne urade njihov domaći.
Uvek je tebi za dlaku izbeglo ono vreme kad je bilo bolje. Bilo je bolje ovima pre tebe, a bolje je i ovima posle tebe…
A, ti? Ti se eto tu, čisto da imaju koga da okrive… i za beli listić, i za to što si otišao, i za to što si se vratio, i za to što si ćutao i za to što si govorio, i kako god okreneš… kriv si.
E, pa nisi. Nek malo sad svako za svoje greške plaća.
Dolazi Nataša. Baba, sve Meduze i svi Golijati ostaju iza nas.
Sada imaš priliku da podržiš moj rad na Patreonu i budeš deo mog kreativnog procesa! Kao zahvalnost, Tvoje ime može se pojaviti na mojim video snimcima ili u zahvalnicama moje sledeće knjige. Tvoja podrška će mi pomoći da nastavim da stvaram i da te inspirišem još više!
