Uskoro će biti deset godina kako sam objavio Krvavo zeleno; prvi i jedini roman kog sam ikada završio. Nestvarno mi sve to deluje. Deset godina. Čoveče!
Nisam ovako zamišljao ovaj jubilej. Bio sam ubeđen da ću u narednih deset godina objaviti bar još pet romana. Čak sam verovao da ću roman objaviti i na engleskom, da će biti apsolutni hit i da ću živeti u Njujorku. Trebalo je da me ispratite sa onom pesmom koju je, između ostalih, otpevao Frenk Sinatra.
Do Njujorka nisam stigao, ali jesam, preko Pekinga, Vendžoa i Rijana, sve do Novog Sada. Nije ni to tako loše. Novi Jork ili Novi Sad, to je tu negde. Novi Sad je trenutno malo bolji.
Desi se tako, s vremena na vreme, posebno u letnjem periodu, kada ljudi nose knjige na putovanja, da neko ponese i Krvavo zeleno. Ne baš naslov koji obećava kao lako, letnje štivo, ali se pojedinci ipak odluče za taj potez. Ove godine se jedna moja koleginica odlučila da čita roman na butu do Beča. Putovala je autobusom sa svoje tri ćerke. Kaže pročitala je pola. Nije mogla da ga pusti iz ruku. Čak se nije mnogo brinula ni zbog toga što njena najmlađa ćerka prelazi sa sedišta na sedište i šetka se po autobusu. Inače, vrlo stroga majka, pedagog po profesiji, koja valjano vaspitava svoju decu.
Njeno oduševljenje tim romanom nije izolovan slučaj. Često sam dobijao takve povratne informacije. Često su ljudi taj roman čitali u dahu, iako na koricama piše da se ne čita brzo i da se ne čita lako. Laž, rekao bih.
I, svaki put kada dobijem takve povratne informacije, kada mi ljudi sa oduševljenjem pričaju o svom doživljaju tog romana, ne mogu da se ne zapitam – A, zašto dođavola traćim vreme radeći u školi, kada mi pisanje, očigledno, i ne ide toliko loše? Koliko dobar treba da budeš u pisanju pa da možeš da živiš od toga?
Pretpostavljam da i geografija igra veliku ulogu. Mnogo je lakše nekom ko piše na engleskom da stekne dovoljno publike i da proda dovoljno tiraža da živi od svog pisanja. Ovde je pisanje sekundarno zanimanje. Čak i takozvani bestseleri su napisani usput. Da li postoji uopšte neki domaći bestseler? Mislim na roman, ne na autobiografije i biografije estradnih ličnosti? Ne znam. Zapravo ne znam ništa o savremenoj domaćoj književnosti. Ne mogu da kažem ni da je dobra ni da je loša. Možda je tako i najbolje. Ne pratim ni one nagrade, NIN-ove i slično. Ništa me od toga ne zanima. Samo hoću da napišem dobru knjigu i da ona dođe do dovoljno ruku, i da mi omogući da napišem drugu.
Al’, očin, da ne kažem – kurac. Treba od nečeg i živeti, plaćati račune. Ne padaju pare s neba. Školovao sam se za učitelja baš s tom idejom da ću imati dovoljno slobodnog vremena za pisanje. Znate sve one mitove o raspustima, vikendima, praznicima?
Nema ništa od toga.
Radio u Kini, radio ovde, radim u privatnim školama koje rade i preko leta, ili, ako ne rade, onda te i ne plaćaju.
Da ne pominjem da kad provedeš dan sa desetogodišnjacima, i kad sto puta ponoviš – Ćuti, slušaj, ne trči po stepenicama, jesam ti rekao da ćeš pasti… kada dođeš kući, jedva da imaš volje za životom, a kamo li za pisanjem.
Na hard disku počivaju jedno četiri ne završena rukopisa. Svaki po 70.000 reči. Od ta četiri se ne može napraviti ni jedan dobar. Svi su na istu temu, samo idi različitim pravcima. Nijedan mi se ne sviđa. Hteo bih da krenem ispočetka, ali se plašim da ni taj peti neću završiti i ne znam da li bih tako nešto mogao da preživim.
Preživeo bih. Nemojte misliti da sam suicidan zbog pisanja, tj. nepisanja. Više volim da umirem polako, u agoniji neostvarenih ambicija.
Sanja se isto oseća povodom posla u školi. Očaj je raditi sa ovom decom kojoj je usađeno da su najvažniji na svetu, da se za sve pitaju, i da uvek imaju pravo glasa. Zato ih roditelji i šalju u celodnevne boravke i letnje kampove, jer ni sami ne mogu da izađu na kraj s njima.
Sanja će od septembra biti full-time fotograf. Ja sam tu da asistiram. Znam i ja stvar-dve o tome. Teško će biti, ali još je teže trpeti budale na poslu. Uvek se može vratiti u školu. Nadam se da neće morati. Potrudićemo se…
Ja, s druge strane, ostajem još jednu godinu u školi; što zbog toga što nam je potrebna bar jedna plata (ako inflacija ovako nastavi, malo će nam biti i tri plate), što zbog toga što hoću bar jednu generaciju da isteram do kraja; bar nešto da uradim od početka do kraja. Tehnički, neće biti od početka, preuzeo sam razred u drugom polugodištu prvog razreda. No, nećemo cepidlačiti.
Posle? YouTube? Keto ishrana… Sve su to neke stvari u koje se ja kao razumem, uključujući i fotografiju, ali pisanje je ipak ono zbog čega sam se rodio; verujem da je tako. U poslednje vreme sam više počeo da se oslanjam na veru nego na činjenice. Šta mi drugo preostaje?
Delulu, rekli bi ovi mladi. I to sam dočekao, da za druge kažem da su mladi. Čak i ovi od trideset i nešto kažu, kad govore o meni u trećem licu – Onaj čovek. Do juče sam bio dečko. Iako mi je to „dečko“ malo paralo uši, jer svi znamo da odavno nisam dečko, na ovo „čovek“ se još uvek nisam navikao.
Ne brine me baš toliko ta činjenica da sledeće godine punim četrdeset. Ne možeš od toga pobeći.
Nego, deset godina je prošlo, a ja nju i dalje pišem… biće valjda i ta druga knjiga… majku mu… Samo da se ove škole rešim.
Ako želiš da dobiješ sledeći tekst direktno u inbox, možeš da se prijaviš ovde.
