Kada mi neko kaže da je perfekcionista umem tako glasno da prevrnem očima da se čuje i kod komšije. Mislim se, ne znaš ti šta je perfekcionizam, jer da znaš ne bi se time hvalio, baš kao što se niko ne hvali nekim svojim drugim mentalnim oboljenjem.
Postoji tanka nit koja se nalazi na granici perfekcionizma i tendencije da se neki posao izvrši dobro, baš kao što postoji i ona druga, dobro poznata, nit između ludila i genijalnosti.
Završiti neki posao dobro znači ne praviti trivijalne greške, poštovati norme i standarde, ne plasirati polu-proizvod, ne raditi nešto fušerski, amaterski; znači ispuniti očekivanja, da li sopstvena, da li tržišna, da li krajnjeg potrošača; ali, to nije perfekcionizam.
Perfekcionizam znači da neću ni početi nešto da radim jer znam da neće biti savršeno, da će mu neko kad-tad naći neku manu, i da ću, kad taj momenat dođe, da propadnem u zemlju jer sam dozvolio da neko meni, jednom nepogrešivom stvoru, nađe manu.
Koreni perfekcionizma mogu biti razni. Često krene od toga da dok si još uvek mali, šta god da uzmeš da radiš, govore ti da si talentovan, najbolji, ako slikaš porede te sa Pikasom, ako sviraš porede te sa Mocartom, iako si tek dodirnuo dirke klavira, a ako uzmeš reket, moraš biti Đoković, ne smeš slučajno biti neki tamo, baš ti, koji malo prebacuje loptu na drugu stranu mreže.
A onda, kreneš u školu, sa uverenjem da ćeš da briljiraš, da budeš bolji od svih, praktično možeš i da preskočiš nekoliko razreda, sve dok ne dođu prve ocene manje od petice, pa kritike roditelja jer nemaš bolje ocene od komšijskog deteta, pa dečja sportska takmičenja, pa školska takmičenja, pa razni prijemni ispiti, male, velike mature, gde se konstantno tvoj rad poredi sa radovima drugih, i na kraju poražen izađeš iz jednog dugog niza takmičenja, na kojima uglavnom ne pokupiš prva mesta, jer ne možemo svi biti najbolji svagda u svemu.
Mislimo da se svim tim takmičenjima i poređenjima razvija borbeni duh koji gura čitavu civilizaciju napred, a zapravo stvaramo ožiljke za života.
Nešto kasnije, šta god da probaš da radiš, krećeš s tom nadom da ćeš, ako uložiš dovoljno truda, postati najbolji u tome. Nebitno šta je u pitanju, može biti čak i nešto trivijalno poput igranja igrice, u kojima bi trebalo da uživaš, a ne da pobediš; kad odeš na pecanje, bitno ti je da uhvatiš najveću ribu, a ne da se odmoriš; kad odeš u teretanu, bitno ti je da imaš najveće mišiće, a ne da održavaš fizičko zdravlje…
Na sve to još dodaj internet, na kom ljudi ističu isključivo svoje uspehe, ili ih, u još gorem slučaju, izmišljaju; predstavljaju se kao uspešni preduzetnici pa ti prodaju svoje kurseve kako da i ti postaneš uspešni preduzetnik, ili kao uspešni fitnes treneri, pa ti prodaju ideju da i ti imaš telo kao oni… ili još bolje…
Pa na svu gungulu interneta dodaj još i kratki video snimak, gde ti se koncept, a samim tim i neko novo savršenstvo, smenjuju za kraće od minuta, pa ako provedeš sat vremena dnevno listajući te kratke video snimke, da ne kažem rilove, da mi srbisti i srbende ne zamere kako ne koristim naše izraze, već neke tamo tuđice, a provedeš ponekad i više, naiđeš na stotine primera ljudi koji su u svakom pogledu bolji, uspešniji, ostvareniji od tebe… ili se makar tako predstavljaju…
Kad tu takvu čorbu dobro zamešaš, od tvog perfekcionizma dobiješ to da ćeš rađe ostavljati cinične komentare na internetima, kritikovati sve i svakoga ko bilo šta radi, nego da se usudiš da sam nešto uradiš, posebno nešto što si oduvek želeo, jer dolaziš do zaključka da na ovom svetu postoji samo dve vrste ljudi; oni koji rade nešto savršeno i oni koji misle da rade nešto savršeno, pa budu izvrgnuti kritici cinika i njima sličnih, pa ti je lakše da budeš pljuvač, fejsbuk komentator, kako ih je Sanja krstila, nego neko ko će nešto raditi, nešto stvoriti.
Ako se pitaš čemu ovo dugo trabunjanje o perfekcionizmu, pa to je zbog toga što sam shvatio da je upravo to sranje odgovorno zato što imam poteškoća da završim roman.
Ali, nedavno sam imao diskusiju sa onim GPT bratom, jer mi je jeftiniji od psihoterapeuta, pa smo došli do zaključka, da savete, a posebno kritike, koje dajem samom sebi, nikad ne upućujem Nataši ili svojim učenicima.
Kad su oni u pitanju, svesno se trudim da istaknem sve ono dobro što su uradili, a kada primetim da sami sebe kritikuju za svoje neuspehe, ili kad su tužni jer su imali 98% posto na kontrolnom, istaknem da je to samo neki broj na nekom tamo testu, koji apsolutno ništa ne znači i da kad nešto zaista želiš da naučiš, onda ćeš to i učiniti, i neće te biti briga koju ćeš ocenu dobiti, kao onda kad želiš da naučiš da voziš bicikl, ili da odsviraš svoju omiljenu pesmu, ili, na kraju krajeva da hodaš.
Takođe, ono što ističem kao uspeh je da li si se trudio, da li su uložio dovoljno napora da savladaš nešto, da si se uopšte pojavio ili si rekao – A, sutra ću. A, to sutra često bude – U ponedeljak ću. Jer, nećeš valjda nešto počinjati od utorka, ili, ne daj bože, od srede.
I tako, nemoj se ponositi svojim perfekcionizmom, baš kao što se ne bi ponosio bilo kojim drugim „izmom“, jer sufiks „izam“ uglavnom ide uz nešto loše; kao na primer: fašizam, šovinizam, nacizam, rasizam,…
I na kraju se pitam – Zašto je toliko teško savetovati sebe kao što savetujem svoje dete ili svoje učenike, da ne kažem svoju decu, jer neretko ih upravo tako i doživljavam?
Odgovor je tu pred nosom, nije mi bitno hoće li oni biti najbolji na svetu, bitno mi je da JA budem najbolji na svetu, u čemu god… što je već zasebna boljka…
Ako želiš da dobiješ sledeći tekst direktno u inbox, možeš da se prijaviš ovde.
