Već koji put govorim da mi izuzetno prija da pišem uz muziku i onda to nekako smetnem s uma i prosto prestanem da puštam muziku kada hoću da pišem. Prethodni roman sam pisao uz Mocartov Rekvijem, dok ovaj roman pišem uz Balaševića. Ne smeta mi što razumem reči. Ne odvraćaju mi pažnju. Štaviše, kada pre podne pustim Balaševića moj mozak dobije signal da je vreme za pisanje i prosto ne razmišljam ni o čemu drugom

Izuzetno mi je teško da uhvatim dobar ritam. Moj život je trenutno podložan mnogim promenama koje mogu, a i ne moraju, biti dobar izgovor za nedostatak organizacije vremena, pa samim tim i redovnog pisanja. Ono što je dobro jeste da i pored većih razmaka između pisanja, nisam izgubio momentum. Još uvek znam o čemu je priča, još uvek znam u kom smeru bi trebalo da ide, a nekada mi se čini da mi pauze zapravo

131. dana nisam mnogo toga uradio, niti sam našao bilo šta vredno beleženja, pa stoga nisam pisao blog. Danas sam priveo šesto poglavlje kraju. Ne mogu da kažem da je u potpunosti završeno jer će sigurno morati da prolazi kroz razne druge stilske promene, ali što se tiče samog sadržaja romana, privh šest poglavlja mi deluje kao jedna skladna celina koja se nadovezuju jedno na drugo. Zanimljivo mi je u kojoj meri ne mogu da

Dok sam danas prepravljao roman, shvatio sam da imam dve iste verzije jedne iste scene, napisane u toku dve različite prilike, verovatno nedeljama udaljenim jedne od druge.  Zanimljivo je da nisam shvatio kako dva puta pišem jedno te isto, i još mi je zanimljivije koliko su neki pasusi približno isto napisani. Što znači, da kad imaš ideju u glavi, nije bitno da li si napisao sinopsis ili ne, ako za nešto veruješ da bi trebalo

Pisanje romana je verovatno najčudnija stvar koju sam ikada radio. Nešto što mi je juče delovalo kao briljantna ideja i što može da se pretvori u takozvani “main plot” iliti glavni tok radnje, danas mi deluje kao apsolutna glupost, i sve što sam danas radio jeste da sam eliminisao sve delove romana koji su vodili ka jednoj takvoj ideji. Ono što je još zanimljivo povodom toga jeste da kada obrišeš sve to, osećaš se kao

Danas je bio još jedan dan u kom sam prebacio stvari sa jednog mesta na drugo, manje više u rasponu od tri-četiri poglavlja. Ono što je bilo u prvom, sada je u četvrtom i slično. Ono što mi je još zanimljivo jeste da mi deluje da sam na pragu da pronađem novu misiju za svog glavnog junaka koja ne samo da može da postane “subplot”, već vrlo lako može da se pretvori u “main plot”

Danas sam prešao dobar deo onoga što sam već bio prešao drugi put. Da budem tačniji, ostaje mi još samo dva poglavlja da pređem kako bih mogao da nastavim sa drugim prepravljanjem, da ne kažem – drugim draftom, tamo gde sam stao. Tehnički, prvih nekoliko poglavlja će proći kroz 3 drafta, ali to ne bi trebalo da me zbunjuje ili da menja bilo šta jer samo prosto morao da napravim izmene koje sam juče najavio. 

On Neil Geiman-a sam naučio da kad zabodeš u pisanju, kada ne možeš da nastaviš, znači da si negde pogrešno skrenuo i da bi trebalo da se vratiš i identifikuješ pogrešno skretanje i to je upravo ono što sam danas uradio. Krenuo sam da čitam i da prepravljam sve ispočetka, i vrlo brzo sam našao pogrešno skretanje. Glavni lik je imao jednu osobinu koja nije išla uz njegovu sve ukupnu ličnost i moj zadatak je