Jedna od stvari koja mi je najteže u životu pala jeste da glasno, jasno kažem NE. Ali, ne samo ono „ne“ kada mi nadređeni naredi da uradim nešto što nije u opisu mog posla, ili kad mi Nataša trepne da joj kupim nešto, već i ono NE koje podrazumeva odstranjivanje svih šumova i prepreka koje me sputavaju u nameri i u gorućoj želji da ispunim svoj dečački san da postanem pisac, a ne da budem
Uskoro će biti deset godina kako sam objavio Krvavo zeleno; prvi i jedini roman kog sam ikada završio. Nestvarno mi sve to deluje. Deset godina. Čoveče! Nisam ovako zamišljao ovaj jubilej. Bio sam ubeđen da ću u narednih deset godina objaviti bar još pet romana. Čak sam verovao da ću roman objaviti i na engleskom, da će biti apsolutni hit i da ću živeti u Njujorku. Trebalo je da me ispratite sa onom pesmom koju
Od kad znam za sebe, pokušavam da stvorim idealne uslove za pisanje. Znaš ono, kada misliš da ti je potreban radni sto veličine bilijarskog kako bi na njega stale sve tvoje sveske, beleške, maramice, štampač (kog takođe nemam); stolica po čijem je modelu rađeno sedište prve klase Qatar Airways-a; 4K monitor koji prikazu 100% RGB da bi mogao u realnoj boji da vidiš crna slova na beloj pozadini; nečujna tastatura da ne probudiš komšije dok
Nećete me često čuti da koristim narodne umotvorine. Ne mislim da su neprecizne ili banalne. Štaviše, po pravilu, ubadaju u srž stvari, ali, zbog ljudi koji ih citiraju, a nikada ih ne primenjuju u praksi, narodne umotvorine su se pretvorile u kliše; postale su nešto čime ti drugi natrljaju nos kada pogrešiš, a najgore je kad samom sebi natrljaš umotvorinu kao nešto što te je moglo sprečiti da napraviš grešku samo da si bio dovoljno
Rekao sam da više neću pisati o pisanju, ali da bih ostao dosledan samo sebi, najbolje je da kažem kako ubuduće neću više govoriti da neću pisati o pisanju, jer kad pišeš svakodnevno i razmišljaš o pisanju svakodnevno, često imaš i potrebu da pišeš o pisanju kako bi sredio misli, pa što da ne onda pisati o pisanju? Poslednjih 8 godina sam pokušavao da završim roman. Bilo bi razumno provesti tu količinu vremena pokušavajući da
Da bi pronašao svoju strast, da bi saznao šta si to zapravo ti, neophodno je da prvo saznaš šta sve to nisi. Iako bi bilo dobro da ispod ovog ide neko poznato ime pa da se to lepo stavi na Instagram u vidu nekog posta, ne ide. Bar ja ne znam da ide. To je nešto što je meni danas palo na pamet. Možda je neko, nekada nešto slično rekao ili napisao, ali ovo je
Prošlo je više od mesec dana od kada sam pisao, što automatski znači da sam morao da krenem ispočetka. Ne samo zato što sam zaboravio neke detalje romana, već zato što sam ih toliko puta menjao da ne znam šta je ostalo o romanu, a šta ne. Iako nije opravdanje, ali razlog zašto nisam pisao poslednjih mesec dana je selidba iz Kine za Srbiju. Nije mala stvar, neki bi rekli, i potpuno je opravdano to
Da li iko može da te nauči da pišeš? Ne znam. Ne znam da li se to uopšte može naučiti. Ne znam da li postoji ijedan pisac koji je ikada rekao – E, sada znam sve što bi trebalo da znam o pisanju, i sad mogu prosto da sednem i da zapisujem svoje priče. Ne postoji škola pisanja iz koje možeš da izađeš kao pisac; ne postoji taj kurs, ta knjiga o pisanju nakon kojih
Danas sam obrisao 1500 reči iz romana. Nakon što sam završio taj posao shvatio sam da nije svima najjasnije šta bi trebalo obrisati; posebno ako to nikada nismo radili, ili nam niko nije pokazao kako se to radi. Brisanje se odvija na više nivoa; od najvećeg do najmanjeg, ali je formula uvek ista – odredi o čemu je nešto i amputiraj višak. Ako gledam čitav roman znači da ću obrisati poglavlja koja ne doprinose priči;
Potpuno sam ispao iz ritma kada je pisanje ovog bloga u pitanju. Uglavnom sam imao praksu da završim sa pisanjem za jedan dan i odmah da napišem blog, a sada sve nešto pišem na kredit, na odloženo, kako god se to moglo nazvati. Ali, ako pogledamo ovu tabelu, vidimo da sam u poslednjih desetak dana pisao čak, sedam, osam puta. Nekada sam više obrisao nego što sam napisao, nekada sam jedva nešto više napisao nego
