Danas sam prešao dobar deo onoga što sam već bio prešao drugi put. Da budem tačniji, ostaje mi još samo dva poglavlja da pređem kako bih mogao da nastavim sa drugim prepravljanjem, da ne kažem – drugim draftom, tamo gde sam stao. Tehnički, prvih nekoliko poglavlja će proći kroz 3 drafta, ali to ne bi trebalo da me zbunjuje ili da menja bilo šta jer samo prosto morao da napravim izmene koje sam juče najavio.
On Neil Geiman-a sam naučio da kad zabodeš u pisanju, kada ne možeš da nastaviš, znači da si negde pogrešno skrenuo i da bi trebalo da se vratiš i identifikuješ pogrešno skretanje i to je upravo ono što sam danas uradio. Krenuo sam da čitam i da prepravljam sve ispočetka, i vrlo brzo sam našao pogrešno skretanje. Glavni lik je imao jednu osobinu koja nije išla uz njegovu sve ukupnu ličnost i moj zadatak je
Danas sam od dva loša poglavlja napravio jedno solidno. Napisao nešto malo i mnogo toga obrisao, pa sam 1000 reči u minisu u odnosu na juče, ali to nije toliki problem. To nije problem uopšte. To je normalan deo procesa. Zadovoljan sam kako se na kraju završilo. Bio sam na pragu da obrišem čitavo poglavlje jer nije imalo nikakvu ulogu. Bilo je prosti razgovor dvoje ljudi koji ne vodi nigde, ali na kraju se ispostavilo
Danas je završeno još jedno poglavlje. Nešto sam dodao, nešto više oduzeo, ali brojanje reči ovog momenta nije ni bitno. Trenutno mi ova faza pisanja romana deluje kao slaganje rubikove kocke. Kreneš od krsta, završiš prva dva reda, pa napraviš krst na suprotnoj strani i onda nameštaš preostala četiri ćoška; roman je trenutno u fazi nameštanja prva dva reda, oni idu nešto teže, posebno ako nisi vešt u slaganju rubikove kocke, ali kad ih završiš
Ponovo sam bio napravio dužu pauzu u pisanju. Imao sam određenih problema koji su mi okupirali misli, pa nisam mogao da se skoncentrišem na pisanje. Drago mi je da sam konačno prekinuo post koji je trajao nekih osam dana. Nije da nisam razmišljao o pisanju tih dana, ali mi se jednostavno nije dalo da sednem i da pišem, pa sa dopustio sebi taj luksuz. U buduće moram da se vratim u rutinu da svakodnevno pišem,
Danas sam prepravio jednu staru scenu. Dodao neke delove, izbacio druge i premestio čitavu scenu na drugi kraj romana. Ne mnogo daleko, ali dovoljno daleko da ne bude u istom poglavlju. Deluje mi da je ovako bolje. Ima više smisla. Scena još uvek nije gotova i, što bi se reklo, ne radi kako bi trebalo, ali ima neki sentimentalni oblik koji je još uvek zadržava u romanu. Mada, ako ne dobije neku specifičnu ulogu, rizikuje
Napisao sam nekih 500 novih reči, ali sam obrisao čitavu jednu staru scenu, jer prosto ne pripada romanu više. U prvoj verziji likovi su bili poznanici, a u drugoj su najbolji prijatelji, a scena koju sam izbacio nije bila dosledna nečemu što najbolji prijatelji rade.
Nakon pet dana pauze u pisanju zaključujem da ne smem više da pravim ovako velike pauze u pisanju. Dva dana za redom je najviše što mogu da priuštim i ne više od tri dana nedeljno. Vrlo lako se ispadne iz priče kada se prave veće pauze, a jednom kada ispadneš, veoma je teško vratiti se, iako je drugi draft u pitanju.
Danas sam napisao još 500 reči i priveo scenu kraju, a verovatno i čitavo poglavlje. Međutim, još uvek ne mogu da se vratim na prepravljanje napisanog, jer se otvorilo novo poglavlje. Govorim o ovome kao da je u pitanju gledanje u karte, a ne pisanje romana, ali ponekad se pisanje upravo tako čini. Kao da gledaš u karte i čitaš nečiju prošlost, i kartu po kartu, njihova sudbina se odmotava pred tvojim očima. Nekada karte
Napisao sam još 500 reči danas. Poglavlje još uvek nije gotovo. Praktično ne mogu da kažem ni da je poglavlje početo, jer sam sve vreme pisao neki veliki uvod za poglavlje čija je svrha prevashodno da bih ja razumeo šta se događa.
