Izgleda da još uvek nisam pronašao pogrešno skretanje. Svaki put kada sednem da pišem u stomaku mi se javi osećaj da nešto nije u redu sa pričom. Postoji razlika između osećaja u stomaku i glasa u glavi. Glas u glavi je Rezistencija, onaj nerpijatelj koji za cilj ima da mi nikada ne završimo ono što smo naumili da radimo i koji se hrani našim ali i tuđim kritikama na naš račun, koji voli da nas
Napisao sam još 500 reči. Trebalo mi je mnogo više vremena nego inače. Mislim da nemam kraj i da se tu kriju sve blokade koje imam u poslednje vreme. Zapravo imam kraj, ali se moj kraj ne po podudara sa krajem ka kom likovi žele da idu. Uvek bi trebalo pustiti likove da idu tamo gde im se ide, iako sam ja neko ko ima apsolutnu moć da upravlja njihovim odlukama.
Vratio sam se na 500 reči u toku dana. U junu je trebalo da napišem 30,000, da sam pisao svaki dan, a umesto toga, napisao sam 13,400 reči, samo zato što mi je poslednjih nekoliko dana bilo mučno i da počnem znajući da ću morati da pišem 1000 reči. Nije to bio jedini razlog zašto poslednjih nekoliko dana nisam pisao. Zapeo sam. Napisao sam nešto što ne pripada romanu i morao sam to da obrišem
Danas mi se čini da sam pomalo povratio kontrolu nad pisanjem. Vrlo sam blizu ulaska u poslednju četvrtinu romana, takozvani treći čin i kako se tome bližim paralelno sa rastom napetosti u romanu raste i moja anksioznost. Ponekad ne znam da li je to dobro ili loše. Ne znam da li me je strah od toga što ću završiti roman, ili se plašim da će biti loš. Verovatno od oba. Kako god okreneš, prvi draft
Od danas zvanično nemam kontrolu nad svojim romanom, već je ona taj koji ima kontrolu nad samim sobom. Ulazim u poslednju trećinu i shvatam da kraj uopšte neće biti onako kako sam zamislio. Žao mi je. Mogao je to biti veoma dobar kraj i sve što sam do sada gradio vodilo je upravo ka tom kraju, ali je moj glavni lik danas uvideo rupu u mom sinopsisu i vešto se provukao kroz nju i krenuo
Juče sam napisao 516 reči, a danas 887. Bolje je od 0 reči, ali mi je teško da se pomirim sa činjenicom da sam došao do momenta kada više ne mogu da zapišem nijednu reč. Imam osećaj da sam se opet zakucao u neku bezizlaznu situaciju, ali ovoga puta mnogo goru nego prethodnu. Imam osećaj da nemam kraj, tj. da je kraj kog imam nerealan. Drugog kraja nemam, jer sam sve vreme gradio ka ovom
Danas sam uradio nešto što nemam praksu često da radim. Vratio sam se gotovo na početak romana i tamo ubacio jedno poglavlje, još jedno uskršnje jaje. Da, juče sam dodao jedan bit, i to ponekad uradim, posebno ako primetim nedoslednost, onda čak umem i da izbacim bit ili čitavu scenu, ali da dodam scenu, ili poglavlje, to nemam praksu. Ipak, uradio sam to danas, iako je me je bio strah da to radim, a strah
Prvi draft ovog momenta ima preko 62000 reči. Moj prethodni roman je imao 72000 reči, ako se sada dobro sećam, ali preko 76000 sigurno nije imao i obzirom da trenutno uopšte nemam osećaj da sam blizu kraja, a i po samom nacrtu, jedva da sam prešao polovinu, očigledno je da će ovaj roman biti znatno masivniji, osim ako ne dođe do nekog žestokog sečenja u narednim draftovima, u šta sumnjam jer kada god razmišljam o
Prosečnom čoveku je danas vrlo teško da upadne u dosadu. Kad god imamo i najmanji trenutak u kom nemamo šta da radimo, prosto izvadimo uređaj veličine špila karata iz džepa i u njemu nalazimo beskonačan izvor zabave. Dosada je ključna za uspešno pisanje. Dosada je vreme u kom se um odmara, ali i traži rešenja za probleme koji nas muče u toku dana, a pisanje nije ništa drugo nego rešavanje problema, a problem pisanja je
Danas 1000 reči. Nije bilo nešto naričito dobro, ali mi je drago da sam prešao preko onog problema od juče i nadovezao se na stvar na koju sam potpuno zaboravio i na koju sam se podsetio čitajući i ispravljajući scenu od ranije. To mi je možda signal da bi trebalo da pročitam sve što sam danas napisao, ali s druge strane možda je u pitanju potpuno loša ideja uzimajući u obzir stanje u kom se
