Pisanje romana – Dan 100.

Danas sam uradio nešto što nemam praksu često da radim. Vratio sam se gotovo na početak romana i tamo ubacio jedno poglavlje, još jedno uskršnje jaje. Da, juče sam dodao jedan bit, i to ponekad uradim, posebno ako primetim nedoslednost, onda čak umem i da izbacim bit ili čitavu scenu, ali da dodam scenu, ili poglavlje, to nemam praksu.

Ipak, uradio sam to danas, iako je me je bio strah da to radim, a strah me je jer nisam bio siguran da li ću uspeti da se vratim u mentalni sklop lika na samom početku romana; likovi, ako su dobro napisani, prolaze kroz promenu, i kad se bližiš kraju romana, taj lik je prošao kroz neke nedaće koje su ga izmenile i oblikovale, i ako tu sliku držiš u glavi, lako je nastaviti od tačke u kojoj si stao, ali vratiti se na početak i pokušati da se setiš inicijalne tačke je teško; otud strah.

Ipak, uspeo sam i deluje mi da je bilo dobro. Daleko od toga da nema prostora za popravku, toga uvek ima, ali srž sam uspeo da uhvatim i da ostavim jedno krajnje vredno i lepo uskršnje jaje.

Još juče sam znao da tu scenu moram napisati, ostavio sam naslov poglavlja, jer zaslužuje čitavo poglavlje i danas sam imao dilemu da li da rizikujem da napišem tu scenu danas i da ne uspem da se vratim u lika s početka knjige, ili da ostavim za drugi draft pa da kada budem pogledao naslov praznog poglavlja ne budem siguran ni zašto sam uopšte želeo da napišem takvo jedno poglavlje.

Morao sam napisati to poglavlje dok sam ga još uvek imao na umu, bez obzira što nije na njega bio red, već mi se ranije dešavalo da ostavim nešto za kasnije i da kasnije ne znam zašto sam ostavio tu belešku i jednostavno je ignorišem.

Ovo poglavlje nike zaslužilo da bude ignorisano.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.