Nije problem šta drugi misle

Na raznim internetima često možeš naići na savete koji će ti reći da nije bitno šta drugi misle, da ti najbolje znaš, da slušaš sebe, slušaš svoje srce i posebno svoj apetit…

To ima svojih prednosti, posebno ako si neko ko svoj rad izlaže sudu javnosti, pa kad ti se pojave neki zajedljivi komentari raznog polusveta i profesionalnih pljuvača u dalj, takozvanih profesionalnih fejsbuk komentatora, onda stvarno nije bitno šta drugi misle. Jer, ako ti stvoriš nešto, podeliš to sa drugima, i to ne rezonuje sa određenim personama, i oni ti se iz ma kog razloga na to poseru, onda to više govori o njima nego o tebi.

To što si uradio nije bilo za njih, već za nekog kome je to tvoje, šta god da je to, potrebno, a što su ovi našli za shodno da nešto kenjaju, to je već njihov problem. Što brate nisi samo preskočio i našao već nešto drugo da radiš, nešto što bi ti se zapravo dopalo? Niko te ne tera, bar ne danas, kad imaš beskonačan izvor zabave, da se bakćeš s ovim mojim?

Čitam tako ovih dana roman Bojana Ljubenovića, „Otac“, i pošto uredno na Goodreads vodim evidenciju knjiga koje čitam, prevashodno jer sam kratkog pamćenja, pa vremenom zaboravim da li sam nešto čitao ili nisam, al’ kad već odem na Goodreads, onda pogledam i recenzije. „Otac“ ih nema mnogo, ali pronašla se i koja negativna.

Što se mene tiče, roman je odličan. E, sad, što su se neki čitaoci i samozvani ili pravi književni kritičari našli uvređeni, pa su našli da ostavljaju negativne komentare, to već ne znam, ali, eto, ima ih.

Kad već govorim o uvažavanju nekih tamo mišljenja i sudova, ne mogu da se ne zapitam – A, da li je uopšte bitno šta JA mislim? Posebno kad je vlastiti rad i vlastiti život u pitanju.

Pa, JA od samog sebe nemam većeg kritičara! Sreća, ili nesreća, ta je kritika usmerena mahom kao bumerang; potkači i nekog drugog, onako usput, ali, čak i oni koji me znaju kao kritičara, da ne kažem seronju, bi se iznenadili koliko malo toga ispliva na površinu i koliko malo toga završi na tuđ račun kad se uporedi sa onim šta znam samom sebi reći. Daleko od toga da za druge nemam šta loše reći, ali…

Moram priznati da otkad sam prestao da brinem o tome šta sam o sebi mislim, život mi je postao nekako bezbrižniji. Nisam ja sad baš u potpunosti isključio samokritiku, jer još uvek postoje sfere u kojima se kao neki sektaš bičujem pred statuom Mikelanđelovog Davida, ali što se konkretno pisanja tiče, tu me sad baš briga šta JA mislim o MOM pisanju.

Onaj JA od pre nekog vremena, nikad sebi ne bi dopustio da psuje u nekom tekstu, da koristi tri tačke, da, ne daj bože, o nekom kaže nešto loše, da čak pomene nekog ko bi se zbog tog mogao uvrediti, da objavi nešto nesavršeno ili, taman posla, nezavršeno, jeo bi se zbog svake greške u kucanju, koju Sanja vrlo vešto pronađe, ali tek kad to bude objavljeno, a koliko bi se tek jeo zbog neke druge greške, npr. semantičke ili gramatičke, a ne daj bože materijalne…

Sad, pravo da ti kažem, me boli kurac. Pa nisam ja Andrić pa da ne psujem u svojim pisanijama.

I kad su mnoge druge stvari u pitanju znatno se manje brinem o tome šta mislim, pa sam tako prestao da se sekiram zbog toga što odgovaram starijima, iako sam za mnoge i ja sad stariji, pa se ne pitam više da li je stvarno nešto ili nekog trebalo da odbijem, ne brinem se više da li je nešto trebalo da naplatim kad sam mogao uraditi džaba…

Ne brinem više ni što sam se naljutio na nekog. Imam pravo da se ljutim ko i svako drugi. Nisam ja Isus pa da opraštam tuđe grehe.

Kažem ti, mnoštvo još nekih primera u kojima bih prethodno zamerio sebi zbog nečeg, al’ sad više ne. Jok!

Jedini je problem što od tog kritičara ne mogu pobeći, ne mogu se naljutiti na njega, ne mogu ga blokirati na mrežama ili prekinuti svaki kontakt sa njim, kao što je to sa drugim kritičarima moguće, ali ignorisanje za sad pali.

Na jedno uvo uđe na drugo izađe, metaforički, naravno, jer kako da uđe nešto što je oduvek bilo u meni? Valjda zato lakše i izađe.

Sve u svemu, ne mogu ga iz sebe izbaciti, ali ga mogu pustiti da kenja do mile volje.