Kada se pre četiri godine igralo Svetsko prvenstvo u Kataru, dao sam otkaz na mestu agenta u pozivnom centru što sam kratko radio po povratku iz Kine. Posle toga, zaposlio sam u osnovnoj školi, prvo kao zamena, a zatim sam preuzeo tadašnji I-2.
Danas, kada se igra novo Svetsko prvenstvo u Kanadi, SAD-u i Meksiku, to I-2 je postalo IV-2, a ja sam opet dao otkaz. Jebeš ti taj posao!
Teška je bila prethodna nedelja; teška je bila prethodna godina, znali smo svi da se kraj bliži. Čudan je to posao. Upoznaš neku decu i onda naredne četiri godine provedeš s njima i budeš im i mama i tata i stric i strina, i brat i sestra i na kraju završiš kao prijatelj. Čitave dane provodiš sa njima, gledaš ih kako rastu, lečiš im rane, kako duševne, tako one manje bolne, poput nekih padova i posekotina i onda dođe momenat da presečeš vrpcu kojom ste bili povezani i da ih pustiš da odu, verovatno, zauvek.
Kako to? Zašto to? Zašto te o tome nisu upozorili na fakultetu; zašto nijedne reči o tome nije bilo? Džaba sve metodike i didaktike i psihologije i pedagogije, normalan čovek za ovo nije spreman. I šta sada? Ja kao treba opet da krenem ispočetka da uđem u neku učionicu gde će biti neka druga deca pa da ih opet četiri godine vežem za sebe, vodim svuda za sobom samo da bi ih onda pustio da zauvek odu. Jok. Jebeš taj posao!
Od mog IV-2 sam na poklon dobio sat, kao da su hteli da mi saopšte da je vreme za novi početak, i u pravu su; sa novim Svetskim prvenstvom dolazi i novi početak, ali ovoga puta ne u učionici, već među rečima, među imaginarnim likovima, da ne kažem frikovima moje uobrazilje koje treba preneti na papir.
Ove godine sam napunio 40 godina. Nadam se da sam došao tek na pola i da ću ovu drugu polovinu iskoristiti onako kako meni odgovara, da ću manje udovoljavati drugima, a da ću više ispunjavati sopstvene snove i ambicije. Kad znam koliko ih je teško ostvariti, ponekad poželim da sam se rodio bez njih, ali zbog čega bih onda živeo?
Nadam se da ću do sledećeg Svetskog prvenstva moći da kažem da sam pisac, da ću konačno objaviti taj drugi roman, a možda i treći. Što da ne? Imam sasvim dovoljno vremena. Do neke 2030. igramo kvalifikacije. Što znači mnogo rada, truda, uspeha, ali i neuspeha, pa da se nadamo finalnom turniru.
Ovaj turnir zvani život se uglavnom ne ponavlja, ali s vremena na vreme dobiješ drugu, ili treću, ili koju već šansu. Samo, moraš znati da ih nemaš baš mnogo i da ih je bitno valjano izbrojati.
Ako sam išta naučio za ovih 40 godina, onda je to značaj reči „Ne“. Kad znaš šta hoćeš, „Ne“ mora biti odgovor na većinu ponuda koje dobiješ. Ne, nisam više učitelj, nisam više influenser i ne edukujem ljude o ishrani, nisam više bloger, nisam youtuber, nisam mnogo toga još. Ja sam Ivan Bačić i gradim život oko pisanja, umesto da pisanje guram oko života.
To je to. To je misija do kraja života. Probao sam sve ostalo. Neke stvari ne idu, neke nisu za mene, a u trećima ne pronalazim zadovoljstvo. Rekao sam već, bez nekih bih voleo da sam se rodio, ali kad već nisam, i kad ih već imam, daj da ih iskoristim na najbolji mogući način i da od njih nešto napravim.
Ako želiš da dobiješ sledeći tekst direktno u inbox, možeš da se prijaviš ovde.
