Kada se godina završava šesticom znači da se broj mojih godina završava nulom. Nula znači početak nečega. Početak nove decenije ili kako Jung kaže, početak novog života.
„Život zaista počinje sa četrdeset. Do tada samo istražuješ“.
Karl Gustav Jung
Čudno zvuči to ČETRDESET. Hej! Punim ČETRDESET. Idi begaj! U glavi se još uvek osećam kao da imam dvadeset.
Kada sam zapravo imao dvadeset, na likove koji imaju četrdeset sam gledao kao na „neke tamo matorce“ čije je vreme prošlo, što zapravo i jesmo; za nekog ko ima dvadeset.
Ali naše vreme nije prošlo. U našim glavama se čini kao da život tek počinje i da toliko toga još uvek imam da doživimo i ostvarimo i najveća razlika je što sada tačno znamo šta hoćemo, ali i šta nećemo.
2006, kada sam punio tih famoznih dvadeset, zaista nisam znao šta želim od života. Toliko sam sluđen bio da nisam znao čak ni koji bih fakultet upisao, niti da li bih ga uopšte upisao, pa sam tako sluđen otišao u vojsku, jerbo, tada se to još uvek moralo.
Vrativši se iz vojske, upisao sam fakultet i dvadesete sam proveo na studijama u Somboru i zaista istraživao, baš kao što Jung to kaže. Istina je da sam negde duboko znao da hoću da pišem i jedan od motiva za studiranje na Pedagoškom fakultetu je bilo to što mi je delovalo da zvanje učitelja ostavlja dovoljno slobodnog vremena za pisanje (prevario sam se, ali o tome neki drugi put), ali, tada nisam hteo da budem samo pisac i nisam uopšte bio siguran da je realno očekivati tako nešto pa sam usput učio web dizajn (pa sad umem da napravim sebi sajt i da ga održavam), učio sam photoshop, fotografiju, video montažu, crtanje (to još uvek ne umem), astronomiju… i sve sam to hteo da budem. Možda ima malo veze i sa ADHD-om, ali danas se na sve i svakog lupaju neke etikete, posebno u kratkim snimcima, na osnovu kojih svi imamo neki poremećaj, pa više ne znam ni koliko sam lud ni da li sam uopšte lud. Kako god okreneš, svašta sam probao i svašta me je zanimalo.
Kada sam na kraju tih dvadesetih objavio svoj prvi roman, kad su mi govorili: „Tako mlad, a već napisao roman. I to, takav roman,“ malo sam ih gledao u fazonu – Ma, šta vi znate! Nit je bilo teško napisati roman, nit sam ja baš toliko mlad. Hajde, molim te, pa imam skoro 30!
Mislio sam, videćete šta ću ja sve napisati do četrdesete! Khm… Malko sam se zajebao. No dobro. Nećemo žaliti za prosutim mlekom, ili što mleka uopšte nije ni bilo. Bila sušna decenija. Šta ćeš!?
Zašto je bila sušna? Pa, još sam istraživao, kao što sam već rekao da je rekao Jung.
Te godine kad sam objavio roman, radio sam u fabrici sokova u Kuli, prvo na liniji, a potom na mašinama za etiketiranje i pakovanje flaša. Pustiš mozak na pašu i paziš da sve ide kako treba, a često ne ide jer su mašine dotrajale. Iako sam radio u tri smene, posao nije bio mentalno iscrpljujući pa sam u ma koje doba dana ili noći, mogao da pišem.
Ubrzo sam dao otkaz u sokari i zaposlio se u lokalnoj firmi po imenu Olymp i koja imala svega 5-6 zaposlenih, i radili smo svašta: copywriting, pisanje akademskih tekstova, programiranje (ja nisam), dizajn, veb dizajn, transkripciju (danas to radi veštačka inteligencija, a nekad se radilo ručno), video montažu, formatiranje knjiga… daj šta daš…
Bio je to dobar posao, sa dobrim ljudima, ali sam ja ubrzo i ste firme otišao, uskoro ću reći gde i zašto, a ta firma je radila još neko vreme dok Indijci nisu prepravili tržište sa svojim niskim cenama.
Posao u toj firmi mi je pomogao da naučim maratonsko pisanje. Prosečan romanopisac u toku jednog dana napiše između 2 i 2.000 reči dnevno, a ja sam radeći kao copywriter umeo da napišem i 7.000-8.000 reči dnevno, pa bih još onda došao kući i pisao 1.000-2000 reči romana koji nikad nije završen. Što mu dođe na nekih 9.000-10.000 reči.
Naravno, pisati šablonske tekstove i pisati roman nije isto, i to ne može da se pretoči iz jednog u drugo, ali je bila izuzetno dobra vežba u kojoj sam naučio da sam sposoban da se usredsredim na duže staze, samo ako to hoću.
Razlog zašto sam otišao iz te firme, je zato što sam otišao iz države. Te 2016, nakon što sam se oženio i bio na pragu da postanem otac, od svih mesta na ovom svetu, tamo negde sredinom maja, budim se u Pekingu. Da mi je neko 2006 rekao da ću otići u Kinu i tamo provesti šest godina, pitao bih ga na kojim je to drogama. U Kinu!?
No, ukazala se prilika (hvala Ćiri), pa sam ja deo svog jungovskog istraživanja obavio na dalekom istoku. Bilo je uspona i padova, a da su okolnosti bile drugačije, verovatno bih ostao duže, ali pošto je nismo mogli više da dobijemo vizu, vratili smo se. Jebiga ili na sreću, vreme će pokazati. Za sada mi deluje kao ovo drugo.
U Kini sam radio kao vaspitač i kao nastavnik engleskog, i tada sam već znao da prosveta baš i nije nešto u čemu se vidim. Suviše se mnogo ljudi i institucija (nekompetentnih) meša u tvoj posao, a roditelji vaspitavanje svoje dece prepuste tebi. Hvala, lepo. Doviđenja.
U međuvremenu sam roman preveo na Engleski (izuzetno loš prevod, ali bolje nisam umeo). Mnogo sam očekivao od njega. Bio sam ubeđen da ću naći agenta u Njujorku, sanjao o filmskim pravima, nagradama, bestselerima, a taj balon od sapunice, iako nije pukao nakon stotine neodgovorenih mejlova agenata, i isto toliko odbijenica, rasprsnuo se s prvim negativnim komentarom na Amazonu (i jedinim).
To me nije obeshrabrilo i nisam odustao od ideje da pišem, ali sam odlučio da ću pročitati sve što je ikada napisano o pisanju, marketingu za pisce, brendingu i kako to već ide… Tako je i nastao ovaj blog. Kao platforma na kojoj ću se predstaviti kao pisac i na kojoj ću poučavati druge o pisanju.
Ubrzo sam od pisca postao neko ko poučava o pisanju, marketingu, produktivnosti, i to sam aktivno radio nekih godinu dana, ali sam i od toga odustao i vratio se isključivo pisanju romana.
Svaki put kad mi dosadi rad u prosveti, meni na pamet padaju razne ideje o alternativnim poslovima koji mi mogu doneti pasivne prihode i finansijsku slobodu i nezavisnost, a jedna od tih ideja bila je da objedinim sam svoja interesovanja i svoje veštine; pisanje, snimanje, video montažu i poučavanje i to na neki način unovčim.
Sanja i ja smo pokrenuli projekat zvani Zagolaj. Zagolaj, kao zalogaj, ali permutovano… kad deca kažu naopako; tako je Sanja jednom rekla, pa je ostala interna fora. Znam da ćete pitati ako budete primetili da nije zaLOgaj nego zaGOlaj. Nema na čemu.
Tada sam, kao i svaki put kada se udubim u nešto, a udubio sam se u optimalnu ishranu za čoveka, krenuo da poučavam na datu temu. Sanja je kuvala i objavljivala recepte prilagođene keto ishrani. Verovao sam da projekat može da uspe, ali sam mu dao rok od pet godina; ako se za pet godina nešto bude desilo, nastavljamo, ako ne, gasimo.
Posle neke dve godine intenzivnog rada na tom projektu, Sanja je objavila dve knjige recepata, a ja sam kao njen koautor objedinio prvi kuvar teorijskim i praktičnim vodičem. Objavljeno je nekoliko stotina video snimaka i isto toliko članaka na blogu.
Međutim, nakon te dve godine, moje interesovanje za izučavanje ishrane je prestalo. Sve što sam ikada želeo da znam i što mi je ikada bilo potrebno da saznam o ishrani sam saznao, a moj nastup kao nekog edukatora na tom polju se sveo na to da ubeđujem nekog zašto je to dobro, da odgovaram na pitanja na koja već postoje odgovori negde na našem sajtu ili YT kanalu, pa mi je sve to postalo dosadno i u poslednjih nekoliko godina, napisao bih nešto ili snimio za taj projekat samo jer mi je bilo žao da on odumre.
Ali, nisam uspeo da ga spasim… kuvar je jedino što je preživelo. U nekom modifikovanom i rebrendiranom izdanju nalazi se u prodaji kod Ket0nca. I na kraju se može reći da je taj projekat ipak uspeo, iako, bar sa naše strane, više nije živ; ne objavljujemo ništa novo i nismo usredsređeni na njega.
Po povratku iz Kine imali smo ideju da se bavimo fotografijom, a i Zagolaj je još uvek bio opcija. Od ušteđevine smo kupili foto opremu, a ostalo nam je još nešto novca da preživimo dok makar nešto ne krene.
Nije ništa krenulo. Kuvar se nije dovoljno dobro prodavao, a stock fotografija je proces koji sporo zaživi, pa smo ubrzo od njega odustali.
Sanja se zaposlila u školi, a ja sam radio u call centru neke kanadske kompanije za iznajmljivanje limuzina. Zarada je bila solidna, posao nije težak, imao sam snage i volje da nakon posla pišem, i snimam, ali je vlasnica bila toksična i naporna, pa sam dao otkaz i opet se zaposlio u školi sa idejom da ću odraditi časove i nakon posla snimati.
Ali… uvek ima ali… Od kad radim u školi, praktično da nisam pisao. Čak i kad odem na raspust, treba mi tri nedelje neprestanog igranja video igrica da bih se oporavio, i taman kad misliš – E, sad je vreme da se vratim pisanju; krene novo polugodište, i posao te odvuče kao gravitacija na rolerkosteru, stižu novi učenici – de ih nauči srpski; period prilagođavanja; novi roditelji; nova priredba; nove ocene; novi izveštaji; nove matične knjige; nove kolege – de i njih nauči kako funkcioniše sistem u privatnoj internacionalnoj školi… sve u svemu – ikebana.
I tako, već tri godine… vreme teče, a ja idem uzvodno, a bilo bi dobro da makar stojim.
Konačno, kako bi čitav ovaj manifesto i ta priča o Jungu, dobili neki smisao, stigne i ta 2026, gde ja završavam svoje istraživanje i dajem otkaz na mestu učitelja (uskoro, još jedno polugodište).
Daleko od toga da sam loš učitelj. Štaviše, deca me vole, roditelji me vole, nadređeni me trpe iako konstantno nešto prigovaram (nije lako sa mnom, ja to najbolje znam, ipak sam ja jedini sa mnom 24h dnevno), ali što je dosta, dosta je.
Sada, nakon svih tih godina, decenija, istraživanja, znam šta hoću i imam plan. Plan je da pišem; ne bilo šta, nego romane. Plan kom neću dati 5 nego 10 godina, a ovaj blog će biti svojevrsni memoar tog višegodišnjeg putovanja. Plan u koji ulazim sa 20 godina iskustva iz kog sam vrlo dobro naučio šta želim, a šta ne želim, šta mogu, a šta ne mogu i da je sve moguće, samo ako u tom planu istrajem.
Tebi, koji ovo čitaš, želim dobrodošlicu na jedno dugo putovanje, koji će na ovaj, ili onaj način, biti zabeleženo. Na ovom putovanju ja neću podučavati već ću prosto beležiti ono što se dešava.
Sada imaš priliku da podržiš moj rad na Patreonu i budeš deo mog kreativnog procesa! Kao zahvalnost, Tvoje ime može se pojaviti na mojim video snimcima ili u zahvalnicama moje sledeće knjige. Tvoja podrška će mi pomoći da nastavim da stvaram i da te inspirišem još više!
