Jedna od tema koja se neprestano promalja mojim životom jeste da uvek nešto čekam; uvek treba da se ispune određeni uslovi da bih nešto počeo da radim ili da bih se na određeni način osećao; uvek neki Godo treba da dođe, i dok se on ne pojavi, ne mrdam i ne mogu biti srećan dok ga ne ugledam.
Nekad su ti uslovi trivijalni, npr. trenutno je 7.57, prvi čas počinje u 8.30, meni treba 15 minuta do škole, i treba da sam u školi u 8.15, pa sedim i čekam 8.00 da bih krenuo. Jer, zašto bih gubio vreme kad mogu pogledati još jedan video?
Čekam sutra da bih krenuo da vežbam, da pišem, da radim štagod. Sada baš ne mogu jer sam umoran ili pod stresom ili nemam dovoljno koncentracije, ili nemam vremena.
A, kad dođe sutra, a to sutra nije ponedeljak, e onda čekam ponedeljak, jer nema smisla počinjati nešto u sred nedelje. Ponedeljak nekako garantuje uspeh, što onda ne iskoristiti tu pogodnost?
A, kad dođe ponedeljak, shvataš da ide sezona praznika, pa ćeš morati menjati planove, jer treba negde ili kod nekog ići, pa nećeš moći da uđeš u rutinu, a ako ne uđeš u rutinu, nećeš nikada steći navike, a ako ne stekneš navike, dugoročni projekti neće moći da se izvedu i onda ćeš posle praznika morati sve ispočetka…
Bezbroj nekih drugih primera, za koje sam siguran da su nam mnogima zajednički, ali kad se svedu na prostu jednačinu, uvek čekam X da bih Y, a X je uvek veće od mizerije u kojoj se trenutno nalazim i koja mi onemogućuje da radim ono što bih želeo ili što bi trebalo da radim.
A, onda sam se zapitao, a šta ako nije tako? Šta ako nikad neće biti bolje?
Kad pogledaš šta se dešava oko tebe, svi ti ludaci u foteljama, sve te političke podele i napetost, ili globalno, opet isti ludaci u foteljama, ali sa većim budžetima i većim naoružanjem, možeš zaključiti da je svet u nekom rasulu i zašto sad da počinjem bilo šta kad će možda kraj sveta?
Ali, uvek se nadaš da će da prođe, da će da bude bolje… jer, majku mu, ne može valjda gore od ovoga?
E, vidiš, onda kad bude bolje… e, onda ću ja…
A, šta ako neće? Šta ako neće nikada biti bolje? Šta ako smo dostigli neki vrhunac i od sada sve ide nizbrdo? Dokle onda da čekam?
Ako je to zaista tako, ako zaista nikada neće biti bolje, a ovog trena mi baš tako deluje, shvatam da mi nema druge nego da zapravo odmah krenem da radim šta god da sam planirao da radim, jer ko zna da li ću kasnije imati prilike i uslova, a za sad ih još uvek imam.
Entropija. Ako stvari ostaviš da se poprave same od sebe, postaju samo gore nego što jesu. Ako uložiš određeni rad da utičeš na stvari na koje su pod tvojom kontrolom, stvari se poprave. Krajnje prosto, a opet sediš i čekaš da se nešto samo od sebe dogodi.
I to ti je to – sad il’ nikad.
Ako želiš da dobiješ sledeći tekst direktno u inbox, možeš da se prijaviš ovde.
