Stiven Presfild je u svojoj knjizi The War of Art definisao pojam Rezistencije odnosno Otpora. Najkraće rečeno, Rezistencija je nevidljiva sila koja dolazi iznutra i stvaraoca ometa u samom činu stvaranja. Ona se manifestuje u raznim oblicima. To je, na primer, onaj poriv da središ stan pre nego što sedneš da pišeš ili želja da spasiš Afriku od gladi pre nego što spremiš ispit, jer kako možeš da pišeš dok imaš prašine u stanu ili da spremaš ispit dok deca u Africi gladuju?
Presfild Rezistenciju definiše kao neprijatelja, kao nekog ko mrzi tvoj poziv i želi na svaki način da te ometa u tvom radu. Rezistencija je neko koga treba pobediti i aktivira se zbog lenjosti. Rešenje za Rezistenciju je disciplina. Rešenja za Rezistenciju su Turning Pro, jer Pro neko ko se pojavi na poslu i kad mu se ne radi, i Do the Work; koliko god bilo teško, koliko god Rezistencija bila jaka, ti samo sedneš i dirinčiš, i kad-tad ćeš pobediti Rezistenciju.
Iako taj metod, očigledno, radi u slučaju Presfilda, i mnogih drugih kojima je njegov pristup pomogao da prebrode svoje stvaralačke krize, meni baš nije bio puno od koristi. Ne zato što sistem ne funkcioniše, već zato što ja imam potpuno drukčiji problem. Nemam problem sa Rezistencijom, nemam problem sa nekim ko me mrzi, i ko po svaku cenu hoće da me sabotira.
Naprotiv, suočavam se sa nekim ko me voli i ko pre svega hoće da me zaštiti. Tog nekog ću nazvati Čuvar, a njegov glavni zadatak je da me zaštiti od bola.
Čuvar je neko ko ja nastao iz ranog iskustva sramote, kazne i straha koji se prenosi generacijama. Aktivira se iz straha od neuspeha koji donosi osudu, sram, osećaj da više nisi vredan. Kada si išao u školu, bilo je bitno da imaš sve petice, da ne napraviš što manje grešaka, a ako je moguće nijednu. Da se ne sramotiš zbog svog neznanja.
Škola je trajala dugo, greške su bile neminovne, trauma je postala stvarna, a nervni sistem je stvorio Čuvara. Njegov zadatak bio je da te zaštiti od svakih budućih trauma. Zato, kada sedneš da pišeš, on se javi da te zaštiti.
„A, što ne bi malo igrao Cities Skylines II?“,šapne ti na uvo. „Tamo, iako pogrešiš, neće te niko osuđivati. A, ako budeš pisao, izlažeš se opasnosti da te osuđuju za grešku koju budeš napravio“.
Poslušaš taj glas, uđeš u virtualni svet i praviš gradove. Ali, Čuvar te čak i tamo pronađe. Pa, da ni tamo ne bi pravio greške, počneš da gledaš tutoriale koje sastavlja arhitekta, jer ne možeš tek tako napraviti grad u igrici, on mora da ispunjava sve ono što se od jednog grada očekuje.
I tako dane, nedelje, mesece, godine, provodiš izučavajući urbanističke planove i iz dana u dan sve više mrziš sebe jer si se udaljio od onoga što zaista želiš da radiš; da pišeš. Beg od osude zbog svojih grešaka pronalaziš u virtuelnom svetu, a ne vidiš da je taj Čuvar i dalje tu, baš kao i Osuda. Sve vreme su u tebi, kao neke dve sile, jedna koja te napada i druga koja te brani, i obe su nastale kao posledica generacijske traume.
Čuvar ne može naprasno da nestane. On je uvek tu i uvek te štiti. Tu je čak i kada čitaš knjige i kada se porediš i kada misliš da ti nikada nećeš tako pisati i da možda nema smisla ni da počinješ, jer što bi se blamirao da napišeš bilo šta lošije od onoga što čitaš?
Čuvara moraš razoružati. Moraš se izlagati onome od čega te štiti da shvati da se ipak ništa strašno neće desiti ako kažeš ili napišeš nešto netačno. Ne naglo, ne nasilno, nego u malim dozama koje nervni sistem može da podnese.
Čuvar se ne pobeđuje. On se postepeno razrešava kad vidi da se ništa strašno ne dešava.
Ti nisi arhitekta ili hirurg i posledice tvojih grešaka nisu katastrofalne. Tebi je dozvoljeno da pogrešiš. Ti samo nižeš reči jednu za drugom. Te reči nekada imaju smisla, a nekada i ne baš mnogo.
Sada imaš priliku da podržiš moj rad na Patreonu i budeš deo mog kreativnog procesa! Kao zahvalnost, Tvoje ime može se pojaviti na mojim video snimcima ili u zahvalnicama moje sledeće knjige. Tvoja podrška će mi pomoći da nastavim da stvaram i da te inspirišem još više!
