Misli, Preporuka knjige, Život, Život pisca

Otpor

To je ono kada sedneš i zapitaš se:

“Čemu sve ovo? Iz dana u dan radim iste stvari, osećam iste emocije, ništa novo i bitno se ne događa u mom životu. Ja sam samo bezvredno pseto.”

Neki se time bave više, neki manje. 

Nekima je sasvim dobro onako kako jeste, i u tome nema apsolutni ništa loše.

Ali, oni koji ta pitanja postavljaju više nego što bi trebalo često imaju žestoku potrebu da to svoje strepnje na neki način izraze; takvi se često bave stvaralačkim radom.

Svako jutro kada sednem za računar da pišem, pročitam ono što sam napisao prethodnog dana i pitam se:

“Koga ja to zavaravam?”

Stiven Presfild u svojoj knjizi The War of Art ovu pojavu definiše kao Otpor. (Rezistencija). 

To je onaj žamor u glavi koji vam stalno govori da niste vredni i da je sve što radite uzaludno. 

Nemaju to samo pisci već svi koji se se bavi stvaralačkim radom i svi koji pokušavaju da pronađu neki smisao u sopstvenom ili pak tuđim životima.

Boli nas kada nam neki stranac kaže tako nešto, ali posle nekog vremena kažemo da taj nije bio u pravu, zaboravimo i krenemo dalje. 

Mnogo je teže savladati otpor koji dolazi iznutra. 

Mislimo da poznajemo sami sebe, ali smo zapravo daleko od toga. Život je suvše kompleksan da bi se mogao razumeti i da bismo ga mogli opisati. 

Vidimo ono što želimo da vidimo, osećamo ono što želimo da osećamo i verujemo u one priče koje sami sebi govorimo i za koje mislimo da su istinite.

Stoga, svako jutro, nakon što pročitam ono što sam napisao prethodnog dana i nakon što uputim sebi te teške reči, odlučim da ne slušam taj glas. 

To nisam ja. To je neki glas koji mi nikada neće doneti dobro. Zašto bih želeo da slušam nekog ko tako loše govori o meni?

Jednom kada uspem da se distanciram od njega se malo utiša.

Pitam se šta su moji ciljevi i koji su koraci ka njima? 

Kada pronađem odgovor, pitam se da li trenutno preduzimam jedan od tih koraka?

Kada ustanovim da je moj odgovor pozitivan osećam se bolje i glas otpora tada potpuno utihne; sve do idućeg jutra.

Dugo sam mislio da nešto nije u redu sa mnom, a onda, nakon što sam pročitao The War of Art shvatio sam ne samo da nisam jedini koji prolazi kroz takve stvari već da je to potpuno normalno.

Prestao sam da očekujem da će taj glas da nestane; znam da će me svakog jutra čekati. 

Moja prednost je u tome što on ne zna da sam dobro naoštrio svoje koplje kojim ću da ga probijem. 

Ponekad Otpor pobedi i danima sam bespomoćan, beznadežan i krajnje neprijateljski nastrojen. 

Ti dani ne prijaju kako meni, tako ni mojoj okolini. Ipak ti dani su sastavni deo života i važno je znati da smo opremljeni svim neophodnim da se nosimo sa tim danima i sa životom uopšte.