Kad me neko pita: „Kako napreduje nova knjiga?“ uglavnom nemam jasno definisan odgovor. Otkud znam? Da znam, ne bismo sada pričali o tome, zar ne? Ne napreduje. Stagnira. Vrti se u krug. Degradira.
Mnogo faktora je u igri. Problem nikada nije jednosmeran i jednostavan. Bilo bi dobro da jeste, pa da na njega možeš da staviš neki flaster i sve si rešio. Nije. Rešavanje problema najčešće podrazumeva stavljanje flastera na više mesta i tek kad staviš na jedno mesto, vidiš da puštaš na drugom. Kao kad lepiš staru gumu za bicikl koju si proterao kroz čiode. U čemu je problem? U rupama je problem. Ili je možda u gumi problem? Da nema gume, ne bi bilo ni rupe?
„Ja ne gradim izlaz, ja gradim trag“, reče mi Chat GPT da to zapišem sebi i ostavim na vidno mesto. Poslušao sam ga. Šta imam da izgubim? U poslednje vreme, kada ne vidim izlaz, obratim se njemu. Koliko je verovati softveru koji ređa jednu reč za drugom, služeći se statistikom i još kojekakvim formulama, ne znam, ali ako izuzmemo da je to samo neki jezički model, već uzmem u obzir ono što mi je rekao, zvuči dobro i što mu onda ne bih verovao? Veruju ljudi u svakojake koještarije, pa im ne uzimam za zlo. Što onda sebi ne bih dozvolio ovaj luksuz da verujem robotu, ako mi ta vera može pomoći?
Svoj identitet sam vezao za ulogu pisca; u fazonu – pukovnik ili pokojnik; ili ćeš biti pisac ili nećeš biti ništa; mrtav si. Svaki put kada ne pišem, ili ne pišem redovno, ili ne pišem onoliko koliko bih hteo, ili ne pišem dovoljno dobro, bliže sam smrti, a kada pišem, bliže sam ispunjenju razloga svog postojanja. Krajnje prosta formula, sa krajnje ozbiljnim posledicama, ako se zadatak ne izvede do kraja, jer smrt nije u fizičkom smisli, već prosto poludiš, pa usled tog ludila stradaju svi oko tebe.
Ova formula nije nastala juče. Pre bih rekao da je prvo nastala ona pa tek onda ja; imao sam tu sreću ili nesreću da mi bude dodeljena. Ko god da mi ju je uručio nije uspeo da izbaci paralizu iz računice. Jer razlog zašto još uvek nema druge knjige jeste to što sam paralisan; jedan od razloga.
Paralisan sam jer u toj knjizi, u pisanju uopšteno, vidim izlaz; izlaz iz situacije kojom nisam zadovoljan; mahom nezadovoljan poslom, finansijama, načinom na koji provodim dane, da ne kažem – dangubim.
Pisanje ne trpi pritisak. Pisanje je najbolje kada želiš da ostaviš trag. Doživeo se nešto, bilo zapravo, bilo imagniarno, i sada želiš to da zabeližiš i spasiš od zaborava. Hoćeš da još neko proživi slično, jer ako si se ti, ili protagonisti u tvojoj priči, izvukao iz određene situacije, možda će još neko; možda će još nekom biti od koristi. Zato hoćeš da tvoje pisanje bude živopisno, jasno, precizno. Zato ostavljaš trag; pisani trag.
A, ako je pisanje izlaz, ako to vidiš kao izvor tvojih prihoda onda više ne razmišljaš o iskustvu koje hoćeš da pretvoriš u reči i preneseš drugima, već počneš da razmišljaš o tržištu. Ne razmišljaš više kao pisac, već kao prodavac, jer da bi živeo od pisanja moraš da prodaš određeni broj knjiga, a da bi prodao veliki broj knjiga, i da bi bezbrižno živeo, moraš da znaš kakve knjige ljudi kupuju, i onda počneš da pišeš knjige koje ljudi kupuju, tj. koje ti misliš da će ljudi da kupuju, i ne pišeš knjige koje će ostaviti trag.
Kada na taj način pišeš, ili stvaraš bilo šta, ne osvrćeš se da vidiš šta si iza sebe ostavio, već gledaš brojeve, kao onaj biznismen u Malom Princu, jedino ti je stalo do brojeva, i koliki god da su, uvek ti je bitno da budu bar malo veći. A, kada budu manji, a često budu manji nego što bi ti hteo, onda se okreneš iza sebe, da vidiš da li si makar ostavio neki trag, kad već brojeve nisi dostigao, i ne vidiš ništa, ne zato što traga nema, već zato što se utopio u bezbroj sličnih tragova koje je ostavilo bezbroj sličnih koji su jurili brojeve. Pogledaj samo u šta se pretvorio Holivud, sa svojim superherojima, ili Netflix sa serijama koje su snimane za algoritam, a ne da bi ostavile trag, ili YouTube na kom si nekada sa lakoćom mogao da nađeš istinske umetnike, a danas moraš da ih filtriraš u moru prodavača kurseva i bezveznih proizvoda.
Razumem biznis stranu svega, i da se od svega može napraviti biznis, da se sve može upakovati, prodati, da se od svega može zaraditi, ali to nije nešto zbog čega pišem. U pravu je moj digitalni drug, brat Chat GPT, kad kaže da pišem da bih ostavio trag.
Istorijski gledano, ljudi su oduvek i pisali da bi ostavili trag; jer su imali nešto da kažu. Da se od toga može živeti je moderan fenomen nastao zahvaljujući medijima, transportu, daljinskoj komunikaciji. Knjige su postale mnogo dostupnije i jeftinije. I desi se ponekad da mnogo ljudi želi da kupi istu knjigu, i ti pisci mogu da žive od svojih knjiga.
Živeti od pisanja i ostaviti trag često ne ide jedno sa drugim, a kada bih bio primoran da biram između jednog od ta dva, uglavnom biram da ostavim trag, ali verujem, jer šta mi drugo preostaje, da je moguće izvesti oba; da je moguće ostaviti trag, i da taj trag pronađe dovoljan broj očiju pa da od njega možeš i živeti.
Možda će mi za 10 godina ovaj tekst zvučati smešno, ili tužno ili potpuno suvišno, ali tu gde stojim danas, izgleda mi baš tako kako sam ga predstavio i da bih zakrpio makar jednu rupu na svojoj gumi koju sam terao kroz čiode, danas, zvanično biram da ostavim trag, a onog biznismena iz Malog Princa, ostavljam na svojoj planeti baš kao što ga je i Mali Princ tamo ostavio i nastavio da traga za svojom ružom.
Sada imaš priliku da podržiš moj rad na Patreonu i budeš deo mog kreativnog procesa! Kao zahvalnost, Tvoje ime može se pojaviti na mojim video snimcima ili u zahvalnicama moje sledeće knjige. Tvoja podrška će mi pomoći da nastavim da stvaram i da te inspirišem još više!
