Misli, Život

Šta se dogodi nakon što završimo školovanje?

Da li i vi poznajete ljude koji su jedva čekali da završe školu (koji god nivo da je u pitanju) kako bi napokon prestali da uče i nisu videli neophodnost i pre svega užitak u konstantnom učenju? Možda ste baš vi jedan od njih; velika verovatnoća je da jeste.

Nedavno sam se zapitao sam ko se može smatrati odgovornim za tako nešto? Zar nije u ljudskoj prirodi da voli da uči i da konstanto napreduje?

Ako imate decu jasno vam je koliko ona vole da usvajaju nova znanja i koliko su očarani svetom oko sebe. Svakodnevno stiču nove veštine i znanja koja će im olakšati život. Počevši od puzanja, hodanja, obliačenja, govora pa sve do čitanja i pisanja.

Sve su to neke veštine koje će ih unaprediti. Puzanje omogućuje kretanje, hodanje je napredniji, efikasniji vid kretanja, govor omogućuje komunikaciju, oblačenje označava neki vid samostalnosti.

Dete od rođenja stavljeno pre mnoštvo izazova koji zajtevaju iscrpljujući trud, disciplinu i mnoštvo pokušaja pre nego što se veštine steknu, ali ih sva steknu kad tad.

Većina dece danas nauči da čita pre škole i nikada im nije teško da ovlada jednom tako kompleksnom radnjom kao što je pretvaranje grafičkih simbola u misli.

Većina dece danas prvo nauči da koristi pametne uređaje. Moja dvogodišnja devojčica zna koja aplikacija otvara filmove, ume da pronađe crtani koji joj se tog momenta gleda, zna kako izgleda play dugme i zna da podesi glasnoću. Ukoliko joj se crtani ne dopada, ona prstom spusti prozor i pusti drugi crtani. Sve je to naučila potpuno sama, iako joj je vreme na tabletu strogo ograničeno, dok generacije mojih roditelja, koje su u nekom vidu svađe sa tehnologijom, imaju znatno veće probleme da urade isto.

A onda se desi škola i sav užitak pri učenju postepeno iščezne.

Već tri godine radim u školi sa decom uzrasta od 3 godine pa sve do ostalih. Primetio sam da što su deca duže u obrazovnom sistemu, što više razreda prelaze, njihovo interesovanje za učenjem znatno opada. Kada dospeju u tinejdžerski uzrast, deca postaju katatonična i apsolutno nezainteresovana za bilo šta.

Tinejdžerkska letargija se ne može isključivo svaliti na video igre, društvene mreže i hormone; sve što tri pomenute stavke su svakako zabavnije od bilo kog nastavnog gradiva, ali najveći problem je upravo u školskom programu. Škole su zasterele institucije koje nisu ispratile promene koje nam je tehnloška revolicuja donela.

Škole su nekada imale svrhu da spreme decu za posao u fabrici.

Danas, većinu poslova u fabrici obavljaju roboti, a ljudski poslovi su u domenu kreativnosti, marketinga i komunikacija. Takvi poslovi zahtevaju neprestano unapređivanje pojedinca, što ostavlja one koji ne žele da se usavršavaju nakon škole u velikom problemu jer i pored toga što su završili školu nisu sposobni da obavljaju moderne poslove.

Onaj ko je dobar u školi, znači da je dobar u rešavanju testova i teško da će naći radno mesto na kom je zadatak popunjavanje testovai zaokruživanje odgovora.

Kada dete pođe u školu ono prestane da uči da bi poboljašalo svoj život, umesto toga uči jer će nešto biti na kontrolnom. Nakon testa, većina znanja koje se stekne u školi postaje bespotrebno.

Od kakve koristi je učiti čitavu lozu Nemanjića napamet kada se tako nešto danas pronađe za manje od 10 sekundi ukoliko imate telefon i interenet konekciju.

U školi se ne uči vođenje kućnog budžeta, pravilna ishrana, komunikacija, a da ne pominjem kako pokrenuti biznis, kako živeti od onoga što voliš i kako tragati za istim ili kako stvoriti nešto novo od čega će ljudi imati koristi.

Takođe, ne možemo svi biti dobri u svemu? Zašto neko ko nema sklonosti ka matematici ili nauci treba da ide dalje od osnova istih? Zašto ne može da kaže, menjam čas fizike za čas slikanja? Ili obrnuto, zašto neko ko nema sklonosti ka muzici, ne može da ga zameni za čas hemije? Možda će se ta osoba jednog dana predomiliti ili će pronaći ljubav u nečemu što prethodno nije volela da uči. Tada toj osobi treba pružiti svu moguću podršku, ali ne treba ništa da se na silu uči, jer ništa se na silu i ne nauči osim da se bude siledžija.

Sve ono što ne volimo ćemo svakako zaboraviti, ali ćemo izgubiti vreme i volju za učenje.

Na kraju, kada konačno izađemo iz institucije zvana škola, odlazimo sa papirom koji potvrđuje koliko smo vremena proveli rešavajući testove, a kada nas dočeka život, najčešće ne umemo da baratamo njime.

Kada i ako pronađemo posao i kada se od nas očekuje dodatno usavršavanje mi negodujemo. Pitamo se zašto smo kog vraga išli u školu, ako sad opet moramo da učimo? U pravu smo. Zašto smo išli?

Ali, nismo u pravu ako mislimo da više ništa ne treba da učimo. Ako će nam to što učimo olakšati život, ako ćemo bolje obavljati posao koji nam je dat, ili ako će nam otvoriti vrata da obavljamo poslove koje do tada nismo mogli, onda bi trebalo da učimo, baš kao što smo naučili kako da upravljamo automobilom jer nam je to znatno ubrzalo pokretljivost.

Nemojte nikada prestati da učite. Ako svaki dan bude samo malo bolji nego što ste bili juče, zapitajte se gde vas to može odvesti.

S druge strane, ako ćete uvek biti na istom nivou znanja na kom ste bili kad ste završili vašu školu, zapitajte gde će vas to ostaviti, da ne kažem ukopati?

Danas je mnogo lakše učiti nego ranije. Toliko resursa postoji i svi su vam na dohvat ruke. Šta god da vas zanima postavite pitanje Google, i izlistaće vam sve moguće odgovore. Postavite pitanje na YouTube-u i pronaćićete neko ko će vam pokazati kako da napravite vetro turbinu ili šta god da vas zanima u tom trenutku.

Učenje nije čitanje dosadnih udžbenika, učenje je sticanje novih veština na koji god vam to način odgovara.

Da li želite da vam šaljem ove tekstove na mejl, da vam pošaljem svoj roman, Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored? Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.