Kompletan prvi roman napisao sam slušajući muziku, i to isključivo Mocartov Rekvijem.
U kući, u kojoj sam tada živeo, bilo nas je sedmoro.
Jedan sam od onih likova koji kada čuju razgovor dvoje ljudi mora da sluša, koliko god to bilo nekulturno.
Kada bih želeo da me ničiji razgovori ne ometaju dok pišem morao sam da slušam muziku, jer svaki put kada bi neko otpočeo razgovor ja bih prestajao sa pisanjem i osluškivao bih.
Ponekad mislim da u mom slučaju ne postoji razlika između pisanja i prisluškivanja jer kada pišem slušam razgovore u svojoj glavi (ili monologe), a kada prisluškujem slušam tuđe razgovore i često ne umem da napravim razliku između ta dva.
Već dugo nisam završio roman. Više od 6 godina. Nekada se pitam kako sam uopšte to uspeo da uradim prvi put? U čemu je bila tajna. Eto, toliko je dugo prošlo.
Možda je tajna bila upravo u muzici.
Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu kako ih ne biste u buduće propustili, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.
