Postoje ljudi koji idu dobro utabanim stazama i koji pokušavaju da ostvare svoje ciljeve preduzimanjem unapred utrvrđenih koraka koje je neko već napravio. S druge strane stoje ljudi koji krče sopstvene puteve i donose strateške i taktičke odluke na svakom novom koraku i prilagođavaju svoj kurs novonastalim situacijama. Nijedan od tih puteva vam ne garantuje uspeh. Prvi put će vam omogućiti da lakše dođete do cilja, ali vam garantuje da ćete imati veću konkurenciju jer
Mnogi ljudi poseduju veliki takmičarski duh; uvek žele da budu najbolji, najbrži, najveći, najpametniji, naj… Nažalost, samo jedan može da bude „naj“ i najčešeće nije lako izmeriti ko je zapravi „naj“ i zbog toga, „naj“ može da nam zada mnogo problema jer koliko god da smo u nečemu dobri, veoma su male šanse da ćemo zapravo biti „naj“ i ako imamo ambiciju da budemo „naj“, nikada nećemo biti zadovoljni onim što radimo ili onim što
Kada na kraju dana, nakon napornog rada, shvatimo da smo proveli čitav dan radeći nešto uzalud, nešto što nam nije dalo nikakve rezultate, nešto što nas nje pomaklo s tačke na kojoj smo bili tog jutra, imamo dve opcije. Možemo da budemo besni, da kukamo, i da svima pričamo kako nismo imali sreće,… Možemo da analiziramo ono što smo uradili, da pokušamo da ustanovimo grešku, da je eliminišemo i da idućeg dana uradimo sve kako
Svi imamo neke želje; želeli bismo da vodimo drukčiji život nego što sada vodimo. Možda želimo da promenimo posao, da ostvarimo karijeru na internetu, da otpočnemo vlastiti biznist, da proširimo porodicu, da… Ali, te želje često ostaju nešto što će se dogoditi u budućnosti; nešto na čemu ćemo raditi kada se stvore određeni uslovi; kada budemo rešili izvesne probleme; kada nas bude pogodila inspiracija; kada naša deca odu na fakultet, kada budemo imali ovo ili
Mnogi će vam reći da pronađete vašu strast, ali vam neće reći kako da je prepoznate. Strast je ono o čemu razmišljate pre nego što zaspete i ono što prvo želite da uradite nakon što se probudite. Strast je ono što ne volite da prestanete da radite.
Ovoga puta ne govorim o tome da li želim da pišem blog ili ne. Ovih dana sam bio pod mnogo stresa; hakovan mi je sajt; išao sam u Peking da bih napravio novi pasoš, a svi znamo koliko je stresno imati posla sa državnim institucijama i koliko je prijatno provesti čitav dan u vozu. Niko ne voli da radi ono što ne mora i zato neke stvari jednostavno otaljavamo, ali postoje neke stvari koje bi
…bi bio sinonim za moje školovanje. To je ono kada radite domaći ili učite za kontrolni, a radili biste nešto drugo i samim tim ulažete minumum napora samo da biste odradili posao i konačno bili u mogućnosti da radite ono što volite. Sve što sam naučio, što mi je bitno posao ili u životu uopšte sam naučio mimo škole, a školu sam morao da otaljam jer sam kao prvo bio obavezan zakonom, a kao drugo
Oni koji idu u teretanu znaju da su poslednja tri ponavljanja, ona u kojima potrošite i poslednji atom snage, najbitnija. To je ono kada gurate, a ruke vam drhte, boli vas svaka žila, ali ipak izgurate jedno, pa još jedno i na kraju još jedno ponavljanje i na kraju bacite tegove ili vam ih neko skine s grudi jer ne možete više da ih pomerite. To znači da ste pomerili granice vaših mogućnosti. Takav pristup
Džerom Dejvid Selindžer ima verovatno jednu od najtužnijih priča ikada ispričanih. Odrastao je uz oca koji nikada nije verovao u to da će njegov sin moći da bude pisac. Otac je insistirao je da se Dejvid okane pisanja i da nađe posao koji će mu doneti sredstva za život. Reklo bi se ništa novo; roditelji su uvek skeptični kada se njihova deca odluče za poziv koji ne garantuje linearni priliv novca. Selindžera ništa nije moglo
Juče sam govorio o malim pobedama i želeo bih da se nadovežem na to. Pisanje romana je maratonski posao i nekada ume toliko dugo da traje da imate osećaj da se neće nikada završiti. Recimo da pišete 2.000 reči dnevno, što je veliki broj za većinu pisaca. Prvi draft romana od 100.000 reči ćete u najboljem slučaju završiti za 50 dana; što je, morate priznati, mnogo. A, gde su loši dani kada ćete jedva uspeti
