Biti kod kuće znači gledati u ekran

U poslednje vreme imam osećaj da biti kod kuće znači gledati u ekran. Kada kažem ekran, pre svega mislim na kompjuter i telefon. TV ređe gledam, njega sam prepustio Sanji i Nataši. Ponekad mi se čini da sam prilično bolestan po tom pitanju konzumiranja digitalnog sadržaja, ali kada malo bolje pogledam svi smo u manjoj ili većoj meri upali u taj problem konstantnog piljenja u svetleće staklo iz kog izvire beskraj načina za zabavu i jeftin dopamin.

Gen Z i mlađi ne znaju kako izgleda svet bez pokretnih ekrana koji vam stanu u džep, pa će verovatno misliti o čemu ovaj matori bulazni, ali što se tiče nas milenijalaca, a i starijih, mi smo ekrane imali samo kod kuće, i to uglavnom jedan kog smo morali da delimo sa ukućanima, najčešće ocem, ili najmlađim, dominantnim, članom porodice, koji je vladao daljinskim, pod uslovom da TV nije bio onaj na dugmiće preko kog se stavljao milje i koji je zaklanjao dobar deo vidnog polja. Za Gen Z je potpuno normalno da ceo dan gledaju u telefon, da u sred konverzacije sa nekim izvade telefon da odgovore na poruku, da provere neku činjenicu koju ste vi, ili oni, izgovorili,  a nisu sigurni da je tačna, da potraže nešto čega ne mogu tačno da se sete, ali znaju gde mogu da ga pronađu, bio to Google, Chat GPT, Notion ili slična mesta u kojima se mogu skladištiti informacije i kasnije dozivati. Gen Z za drukčije ne zna i njima je sve to normalno. Međutim, nama, Milenijalcima, i ovim starijima, to nije normalno jer znamo da može drukčije, da je bilo drukčije i sad da li zbog nostalgije ili zbog toga što je stvarno tako bilo, deluje nam da je ovo drugo bolje.

U poslednjih nekoliko nedelja stekao sam novu opsesiju; vodim log kao što je su to nekada radili kapetani brodova, oni što su išli preko okeana da traže novi svet, našli ga i… svi znamo kako se to završilo; nadam se da i ovo moje krstarenje neće biti toliko kobno za pojedine grupacije različitih kulturnih zajednica. Taj log dokument se mahom sastoji tako što prvo napravim plan kada ujutro ustanem, i onda u toku dana pratim šta sam zaista radio. Ovo prvo radim u Google kalendaru, a ovo drugo radim u Word dokumentu kog kasnije skladištim u Obsidian, program za katalogizaciju tekstova.

Obzirom da sam na početku ove prakse, i da postoji mnoštvo novih stvari koje želim da uvedem u rutinu, između ostalog i pisanje ovog bloga, sve to još uvek izgleda klimavo, pa u danima kada se nisam naspavao, ili kada sam se previše iznervirao na poslu (čitaj svakog dana), dešava se da potpuno zanemarim planove koje sam za sebe napravio izjutra, i nakon posla ili igram igrice, ili gledam YT, ili vrtim društvene mreže i sve to radim kod kuće. Ali, pošto sam ipak uveo u praksu da vodim takozvani log, ujutro kad sednem da ga pročitam, i da ga prebacim u Obsidian, shvatim da sam kod kuće isključivo piljio u ekran. Kao da ništa drugo ne mogu da radim kod kuće osim da piljim u ekran. Ponekad, mogu reći često, svo troje sedimo u istoj prostoriji, i svako blene u svoj ekran, dok četvrti radi, ne znam kome, valjda mačkama, jer i njima treba neki vid zabave.

Siguran sam da to ništa nije novo u mom životu. Svoj prvi računar sam dobio 2006, što je bilo pre 20 godina (sunce ti). U ekrane digitalnih zabava sam piljio još od ranije, prvo u TV na kog je priključena sega (pijačarka) onda u TV na kog je priključen Playstation u nekoj igraonici (čitaj Gamer), ili opet u monitor računara u tom istom Gamer-u. Prvi pametni telefon sam kupio već negde 2009, 2010, što je takođe mnogo godina… Malo po malo, ta žaba se kuvala, aplikacije su se dodavale na te telefone, internet je postao brži, jeftiniji, dostupniji, i sad, da prostiš, ne mogu da odem ni da serem, a da sa sobom ne povedem komplet društvo sa instagrama; koliko sam vam samo reelova poslao dok sam kenjao, zabrinuli biste se.

Ono što je sada drukčije jeste to što sad beležim, i kad vidim da sam od 14.00 do 20.00 zujao po igricama, instagramu, redditu, pa u krug, samo da bih se na brzinu istuširao, oprao sudove, i otišao da blejim s Natašom dok ne zaspe, opet gledajući u neki ekran, zabrinem se… U filmu Matriks su iz potiljka izvlačili neki priključak iz glave, nama je taj priključak s prednje strane. Bežično je povezan, a veza se nalazi između dlanova i očiju.

Ironija je što ti sad ovo čitaš na nekom ekranu, ali ne znam koliko bi mi se isplatilo da štampam sve ove moje gluposti i da ih šaljem na kućne adrese. Dakle, ovo digitalno ipak ima neke prednosti, ali dajmo se malo kontrolisati.

Nisam sve ovo pisao da bih nekog, pa ni sebe, osudio zbog prekomerne upotrebe ekrana, već samo da bih istakao nešto što sam primetio, pa možda i neko drugi primeti, ali i da pokušam da napravim strategiju za smanjivanje gledanja u ekrane; gde kad kažem na gledanje u ekrane, mislim na besciljno skrolovanje po mrežama, igranje igrica (takođe beskrajno), i gledanje YT (takođe beskrajno, s tendencijama da se završi na istraživačkom radu na temu ratova devedesetih ili upadanjem u neku drugu zečju rupu). Naravski da ću da gledam u ekran kada pišem, gledam film (što samo po sebi nije loše), čitam knjigu na kindlu, uređujem fotografije, montiram video snimke (kad se Ivan na YT vrati), jer gde bih to drugo mogao raditi?!

Elem, prva stvar koja mi ide na živce, pored svih drugih stvari koje mi idu na živce, je onaj pametni telefon. Ne znam da li je pametan jer svašta zna ili zbog toga što me uvek nasamari da gledam u njega, ili zbog oba, ali sam više puta bio u iskušenju da kupim Nokiu na dugmiće; ima sad neka fora, ekran u boji, izgleda ko 3310, košta 3500 dinara. Ali! Ali! Meni treba viber, tu mi mnogi pišu, trebaju mi one aplikacije za autentifikaciju, da ne može makar ko da mi se uloguje na sajtove i sl… trebaju mi mape, pa aplikacije od banke… pa sto nekih čuda (da ne kažem kuraca, jer je to bila prva reč koja mi je pala na pamet, ali je ovako pristojnije; ne znam kome), koje mi trebaju i koje mogu da koristim samo na tim pametnim telefonima. Znači, pametni telefon moram imati, ali ono što ne moram imati na njemu jesu aplikacije društvenih mreža!

Društvene mreže mi trebaju, pa da ostanem u kontaktu s ljudima i da lakše podelim ovo što ja radim (još me sramota da napišem „da pišem“ jer evo koliko već dugo nisam napisao roman, ja ove blogove gledam kao neku vežbu; šta ti ja znam), ali sve to mogu da koristim i preko računara, taman lepo na računaru to izgleda ružno i nepraktično, pa čim objavim šta imam i pogledam sve reelove koje ste mi poslali, ugasim ga i ne pada mi na pamet da se vratim na skrnavi instagram na računaru.

Telefon ne treba i ne sme uvek da mi bude pri ruci, posebno kod kuće. Odredio sam jedno mesto, u kuhinji, gde ću da ostavim telefon kad uđem unutra i tu ću uvek da ga držim i samo tu mogu da ga koristim, i jedino kad ću opet da ga uzmem jeste kad budem izlazio napolje.

Kad sam u društvu, uglavnom se trudim da ne koristim telefon, pa će to i dalje da bude praksa. Bilo bi dobro da nabavim neku torbicu u kojoj ću ga držati podalje od džepa i podalje od ruke i jer čim dodaš malo frikcije, odmah manje koristiš telefon. Ako treba samo da ga izvadim iz džepa, to je jedan korak do beskrajne zabave. Ako treba da ga izvadim iz torbice, koja je malo dalje, i još da ga izvučem ispod novčanika… to je već duplo veći posao. Bila bi dobra ideja i da isključim faceID pa da svaki put kad hoću da ga koristim moram da kucam smrdljivu šifru, to je već 6 sekundi duže do beskrajne zabave. I još kad ga stavim na onaj restrictive mode, pa izgleda kao tehnologija iz devedesetih, bog da te vidi! To je što se tiče telefona.

Što se tiče računara, instalirao sam neki plugin koji mi blokira početnu stranicu YT. Mogu da vidim šta ima novo na kanalima na koje sam pretplaćen (da ne kažem koje pratim, jer ništa ne plaćam tamo; srećom, samo mi još to fali da plaćam) i imam polje za pretragu; nikakav algoritam mi više neće govoriti šta ću da gledam. Ili preporuka ili šta mi stvarno treba pa dođem do sadržaja pretragom. Algoritam čiji je cilj da ja što duže ostanem na mreži, ne dolazi u obzir (videćemo dokle će ovo da traje, pošto svako malo sam strog prema algoritmu, pa ga pustim da me vozi i tako u krug).

Što se igrica tiče, neću u potpunosti da ih se odreknem, jer moram i ja malo da danem dušom, ali ih moram ograničiti da ih igram samo onda kada budem obavio sve što sam za taj planirao. Npr. uveče, jer u to doba i onako nemam koncentraciju ni za šta bolje. I svaki put kad završim igranje, obrišem igru s računara, pa ne mogu da je upalim kad god hoću, samo nešto na brzinu da vidim, već moram da čekam 30 minuta ili više da se skine; opet, dodajem frikciju.

I, to bi bilo to. Kad bih se držao ovih svojih postulata imao bih više toga da beležim u logu jer bih češće radio stvari koje nisu pasivno konzumiranje sadržaja već bih gledao da radim nešto aktivno, u šta bih bio uključen celim svojim bićem, a ne samo onim što čeka da dođe vreme za spavanje i onda mu žao da ode da spava jer ceo dan nije ništa radio.