Današnjih 500 reči sam napisao za manje od 30 minuta. Tako izgledaju dobri dani. Dani u kojima ne provedem 2 sata pripremajući se za pisanje, dani u kojima ne sumnjam u to što radim, dani u kojima odmah izjutra imam prilike da sednem da pišem. Ustao sam u 6:05, sat vremena pre svih, skuvao kafu, obavio toalet, i seo da pišem. Ne znam kada sam tačno počeo da pišem, ali sigurno nisam pre 6:20. U

Za današnjih 500 reči zaslužan je Neil Geiman. Po ko zna koji put sam poslušao njegov govor pod nazivom “Make Good Art”. To je nešto što bi trebalo da se sluša na nedeljnoj, ako ne i na dnevnoj, bazi, ako imaš iole stvaralačke ambicije u sebi. Danas je bilo teško napisati 500 reči, jer sam proveo 6 sati u učionicama u koje ni ja ni deca ne znamo zašto smo došli. Takav posao je mentalno

I danas sam napisao 500 reči. Pisanje postaje vrlo čudno. Stvaram neki svet za kog nisam siguran da ga i sam najbolje razumem. Tako nešto se sigurno oseti kod čitalaca. To nije razlog da ne nastavim da stvaram taj svet, ali pre nego što ga budem pustio da ga bilo ko drugi pročita, prvo moram ja vrlo dobro da ga razumem.

Sinoć sam veoma loše spavao. Premoren sam, ali sam se ipak naterao da pišem. Bilo je teško. Rečenice su dolazile znatno teže nego inače. Spavanje je veoma bitno za kreativni rad. Otvorio sam neka nova pitanja u romanu i nisam siguran da sam pronašao dobar odgovor na njih. Nije ni bitno. Ne moram ih odmah pronaći. Roman je baš zato dugačak, da bismo našli odgovore na neka pitanja za koja se odgovori ne nalaze lako.

Danas je napisano još 500 reči. Ono što mi je danas zapalo za oko jeste činjenica da sam po ko zna koji put primetio da pisanje nikada neće izgledati na papiru onako kako izgleda u tvojoj glavi. Ono što možeš da uradiš jeste da daš sve od sebe da te dve slike budu što sličnije, ali nikada neće biti iste. Ono u tvojoj glavi je uvek bolje. Kada tu činjenicu prvi put uočiš, onda može

Napisao sam 500 reči danas. Jedva.  Poslednjih nekoliko dana sam imao mnoštvo obaveza i pisanje je nekako palo u drugi plan. Vikendom mi je uvek teško da pišem jer imam mnoštvo časova u školi, a na većini časova gledam na sat i čekam kraj, baš kao kada sam i sam bio sa druge strane katedre. Juče sam čak bio u Starbaksu i izašao iz njega bez ijedne napisane reči. To mi se nikada nije dogodilo.

Danas sam pisao kotkuće. Nije da sam sad nešto ponosan na to ili bilo šta slično, jednostavno mislim da je bitno istaći. Razlog zašto sam u tome uspeo jeste jer sam imao određenih motiva. Ne mogu popodne da pišem, kako to inače radim u poslednje vreme, jer imam nekih drugih obaveza; snimam. Time što nisam otišao u Starbacks sam uštedeo mnoštvo vremena koje mogu da posvetim nečemu drugom. Pisanje je išlo lakše nego što sam

Ne postoji ništa teže nego pisanje romana kotkuće. Sve svoje pisanije obavljam na računaru. Računar nije nešto što služi samo za pisanje. Računar mi služi za montiranje video snimaka, gledanje snimaka na jutjubu, čitanje mejlova, odgovaranje na iste, gledanje filmova, igranje igrica… Čini mi se da ponekad kada sednem za računar moj mozak ne zna zašto sam tačno seo i uvek ide ka onom što mu je tog momenta “lakše”, znači jutjub ili besciljno surfovanje

Opet nešto preko 500 reči. Opet iz istog razloga kao juče. Ali danas sam gurao nešto drugo. Prešao sam preko onog što sam već danima gurao. Juče sam probao nešto novo. Snimio sam kratak film o sebi. Mislim da ću nastaviti da se bavim i ovim. Dokle god mi prija. Pisanje fikcije je ipak prioritet. Link za one koji čitaju preko mejla. Ne bih ništa posebno dodao za danas. Ovo je jedan od onih dana

Moj roman trenutno ima blizu 13,000 reči. Kad uzmeš u obzir da je bilo dana i u kojima sam brisao, ispadne da sam u nekim danima pisao i više nego što je trebalo i sad znam da se dešavalo da jesam i to u trenicima kada sam imao jednu bitnu misao sa kojom sam hteo da zavrišim pisanje za taj dan, ali nisam hteo da preskočim sve što vodi do te misli. Kao na primer