Pisanje romana – Dan 27.

Ne postoji ništa teže nego pisanje romana kotkuće. Sve svoje pisanije obavljam na računaru. Računar nije nešto što služi samo za pisanje. Računar mi služi za montiranje video snimaka, gledanje snimaka na jutjubu, čitanje mejlova, odgovaranje na iste, gledanje filmova, igranje igrica…

Čini mi se da ponekad kada sednem za računar moj mozak ne zna zašto sam tačno seo i uvek ide ka onom što mu je tog momenta “lakše”, znači jutjub ili besciljno surfovanje mrežom.

Uzmimo danas za primer, došao sam iz vrtića, gde sam ostavio Natašu, nešto posle osam. Usput sam u prodavnici kupio namirnice za ručak. Oprao sam sudove, skuvao ručak, i jeo. Bilo je 10:30 kad sam sve to završio (da, ja često ručam u 10:30, a večeram u 4 popodne).

Od 10:30 do 12:30 sam sedeo za računarom želeći da pišem, ali sam radio sve osim pisanja. Na kraju sam čak izašao na balkon da vidim da li je proklijala Natašina biljka koju smo pre neki dan posadili u saksiju i ostavili na metalnom stolu. Još uvek nije toplo da se ta biljka upali na suptropskom suncu.

Od 10:30 do 12:30 sam razmišljao kako bi možda trebalo da odem u Starbaks, ali mi je bilo žao da potrošim taj novac na kafu koju mogu da popijem kod kuće za znatno manje para.

Ali, na kraju sam shvatio, ili ću potrošiti novac na tu kafu ili neću pisati danas. Ako ne budem pisao danas, možda neću pisati ni sutra…

Na kraju godine, možda ću imati nešto više novca (a verovatnije je da ću ga potrošiti na nešto drugo), ali sigurno neću imati roman.

U fudbalskom žargonu rečeno – Pobednička ekipa se ne menja.

Spakovao sam laptop u torbu, naručio sam kafu bez kofeina, jer samo takvu ako je sat već otkucao podne, i uputio se u Starbaks.

Sat i po vremena kasnije, imao sam ispisanih 500 reči romana, i nešto više od 300 reči bloga.

Dobar prosek, reklo bi se.

Pisac mora da ima kutak za pisanje. Nekome je to spavaća soba, nekome je to, radni sto, kancelarija, park, aerodrom, neka koliba u šumi koju je sebi kupio samo da bi pisao, meni je to Starbaks. Bar za sad i dokle god ta magija radi, dokle god postoji ta veza između Starbaksa i reči koje se slivaju niz prste u tastaturu, dobro je, pa makar me to i koštalo nešto novca.

Možda je glupo što često pišem o tom prokletom Starbaksu na ovim blogovima, ali nekad moram samog sebe da podsetim i samom sebi da opravdam da je ovo mesto na kom mi dolaze reči.

Možda nije tajna u Starbaksu, možda je planini u koju zurim kroz veliki prozor kafića. Možda dobijam signale sa groblja koje čuva neke tajne ovog grada, mada sumnjam da bih u bilo kom slučaju mogao da razumem te signale. 

Možda je samo glupi placebo, pre će biti da je to, ali dokle god radi, pobednička ekipa se ne menja.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.