Došao je i na mene red da kažem nešto. Ne zato što sam ja tu neki bitan lik u čitavoj ovoj priči, već zato što sam dužan. Dužan sam da se zahvalim jednom čoveku, koji nije ni znao koliko je bio upleten u moj život, koliko mi je značio, koliko mi je bio drugi otac. Prvi put sam za Đoleta čuo od mog biološkog oca. Sam inspirisan njegovim pesmama, moj otac je nekada svirao gitaru
500 reči u večernjim satima. Danas sam imao problema da ustanem. Nisam čuo alarm. Obrisao sam sve (obe) igrice koje sam imao na računaru. Kada pisanje ide teško, i kada mi fali dopamina, lako se hvatam igrica. Problem je što ove igrice nemaju kraja, možeš do prekosutra da praviš grad ili vodiš civilizaciju. To me ne sprečava da igram šah kad mi treba razbibriga. Partija šaha bar ne može beskonačno da traje, već dok nekom
Još 500 reči je napisano. Trenutno ovaj roman ima 5000 reči. Bilo je dana kada sam pisao i manje. Bilo je dana kada sam i brisao. Iako imam siže, znam priču od početka do kraja, i dalje imam osećaj da ne znam o čemu ću sutra da pišem i to je dobro. Siže je samo vodič, a dok pišem nikada ne znam u koju uličicu će priča da me odvede i gde ću tačno da
Jutros sam se probudi u 5. Ne zato što sam to hteo, već zato što je Sanju probudio komarac, pa je ona, upalivši svetlo, probudila mene. Elem, nije to sad toliko ni bitno. Iskoristio sam priliku da prekinem niz teškog ustajanja iz kreveta, i niz pogrešnih odluka nakon istog, pa sam skuvavši kafu seo da pišem roman. Juče sam nešto konstatovao razgovarajući sa Sanjom. Napisati 500 reči je najmanji problem. U proseku mi je potrebno
Definitivno više neću brojati dane dane u kojima ne pišem. Pisanje romana u večernjim satima je loša ideja, bar kada sam ja u pitanju. Poslednji put sam pisao 3. februara, a danas je 14. februar. Duže nisam pisao nego što sam pisao. Teško ustajem ujutro, jer imam određenih emocionalnih problema i onda kada se probudim radim sve osim što pišem taj roman. Takođe sam imao izvesne konflikte sa izvesnim članovima porodice i onda danima ni
Napisano još 500 reči. Obično pišem ujutro. Danas sam pisanje ostavio za uveče. Plašio sam se da ću biti premoren i da neću imati volje i snage za pisanje, i stoga sam se čitav dan čuvao baš za taj čin. Nisam radio stvari koje će me umarati, a ne moram da ih radim. Posebno sam izbegavao društvene mreže i jutjub, kao i video igrice. Izbegavao sam donošenje nepotrebnih odluka. Pisanje je zapravo donošenje odluka. Za
Juče nisam pisao. Reinstalirao sam Windows, što me je koštalo čitavog dana i mnogo živaca. Danas sam napisao svega 300 reči. Postoje i takvi dani i to su dani kada pišeš i sve vreme si svestan da to što si zapisao neće ni u kom slučaju završiti u finalnoj verziji knjige, ali moraš zapisati i te reči. One će te odvesti do nečega što će ostati u knjizi. One su kao skela na kojoj zidari
500 reči napisano. Pisao sam u Starbaksu. Volim da pišem tamo. Prija mi muzika, prija mi graja ljudi i prijaju mi veliki prozori kroz koje mogu da zurim dok sređujem misli.
Juče nisam pisao. U poslednje vreme umem da zabodem u video igre. Veći deo realnosti mi ne prija, posebno kada je posao u pitanju, pa onda tražim neki vid bega, kako u knjigama, pričama, drugom poslu, tako i u igrama. Kasno sam legao, kasno ustao, poremetilo mi je čitav dan. Današnji dan je takođe bio veliki izazov. Ujutro je trebalo da ustanem i odem za susedni Wenzhou, gde radim. Subotom provedem 6 sati u učionici
500 reči napisano i danas. Mogao sam sigurno da idem mnogo više. Imao sam osećaj da sam daleko od toga da ispraznim bunar, ali mislim da je daleko bolje držati bunar na izvesnom, sigurnom, nivou, nego ga isprazniti u potpunosti. Kad se doliva nova voda u bunar sa njom dođe i mulj, a mulj nosi nesigurnost u to što radimo. U svakom slučaju zadovoljan sam što mogu da kažem da pišem roman već četiri dana
